Цвијет Сребренице

Зашто је неопходно да напокон почнемо да се суочавамо с оним што се догодило 1995. године након што је Војска Републике Српске ушла у муслиманску зону под заштитом холандских миротвораца

Уз традиционални ритуал који укључује плакање, клањање и поклоњење, и овог 11. јула су, са саборцима, Бошњаци прославили годишњицу пада Сребренице и бруталне смрти, јер рат је бруталан, неутврђеног броја својих сународника. Била је то још једна манифестација антисрбовања, овог пута, са занимљивом предигром и (не)очекиваним (са)учесницима, и тешко је отети се утиску да су је, сви заједно, једва дочекали, и то у поприлично координираном извођењу.

[restrict]

РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ Предигра је уприличена у Подгорици и Приштини. Након што је, 17. јуна, без нарочитог, то јест икаквог видљивог повода, Скупштина Црне Горе – вољом већине формиране за ту сврху, тако да су уз бившу власт стали делови садашње власти – изгласала Резолуцију о геноциду у Сребреници, прошле среде, 7. јула, исто је учинила и Скупштина такозваног Косова.
Упадљива је сличност између две резолуције, а разлике су занемарљиве. Приштинска резолуција тако „осуђује геноцид српског режима у Сребреници над припадницима босанског народа“, док монтенегринска „најоштрије осуђује геноцид у Сребреници“. Једна констатује, а друга потврђује, да је у злочину убијено и масакрирано, то јест страдало „преко 8.000 босанских мушкараца, дечака и малолетника“, односно у верзији из Подгорице, „преко 8.000 цивила бошњачке националности“. „Оштро се осуђује свака тенденција да се намерно и јавно негира геноцид у Сребреници, с циљем оцрњивања жртава и прикривања мотива почињених злочина“, навели су посланици у Приштини, док су њихове колеге у Подгорици, исказујући кудикамо више ентузијазма, отишле и корак даље и позвале „надлежне институције на примјену позитивних прописа када су у питању радње и дјела јавног негирања постојања или умањења геноцида у Сребреници“. Црногорски посланици нагласили су уз то и „значај и потребу да се установи 11. јул даном сјећања на жртве Сребренице“, њихови албански партнери пак да се „11. јул прогласи Даном сећања на геноцид у Сребреници“.
Треба ли трошити простор на доказивање да ове подударности не могу да буду производ случајности? Уосталом, ко је способан да поверује да овде, и то баш уочи још једне манифестације у Поточарима, није било координације – Американаца и/или Британаца, на пример, као двеју главних полуга НАТО-а, главног механизма за усаглашавање Подгорице и Приштине с намерама њихових налогодаваца – нека слободно настави да верује и у Деда Мраза и у ирачко оружје за масовно уништење због кога су Американци и Британци окупирали и развалили ту земљу. И тек када је постало прекасно, признали су да су лагали читав свет.
А Бисера Турковић, министарка спољних послова Босне и Херцеговине која Србе пореди с нацистима и заговара укидање Републике Српске, пошто је честитала Црној Гори на сребреничкој резолуцији јер су „такве одлуке пут ка бољој регионалној сарадњи, стабилности и напретку“, честитку је упутила и Приштини: „Овај пријатељски и цивилизацијски чин уочи 26. годишњице представља још један печат на истину о највећем злочину у Европи након 2. свјетског рата. Косовска Резолуција је чврст доказ да су негатори геноцида усамљени у региону, али и у цијелој Европи.“
Узгред буди речено, када је Влада Србије одговарала на ону несуђену британску резолуцију о наводном сребреничком геноциду у Савету безбедности УН из 2015, навела је, сасвим разложно, и да она „неће допринети помирењу у региону него ће, напротив, изазвати тензије, трвења и додатно га дестабилизовати“. И толико о споменутом путу министарке Турковић ка бољој регионалној сарадњи, стабилности и напретку.
Но ако сте је уопште и приметили, разлика у тону између њених честитки Подгорици и Приштини – прва делује позитивније јер говори о регионалној сарадњи, макар и неистинито, друга је мрачнија утолико што акценат ставља на злочин и његову интерпретацију – заправо је само привидна. Основна интенција им је, наиме, иста, а састоји се у покушају да се изолују Србија и Срби тако што ће, као негатори геноцида, остати усамљени у региону. С којима ће регионална сарадња бити могућа само ако се деизолују и сами признају да су у Сребреници починили геноцид. И онда, у логичном следу догађаја, прихвате и све политичко-територијално-финансијско-историјске последице које та тешка кривица са собом носи.

11. ЈУЛ И тако је, и ове године, освануо 11. јул. Годишња свечаност антисрбовања, недовољно вешто сакривеног испод бола за убијенима и гнева преживелих, могла је да отпочне.
Команду је, својом честитком, дао амбасадор Сједињених Америчких Држава у Сарајеву Ерик Нелсон: „У име народа САД, придружујем се свима онима у БиХ и шире у жаљењу за више од 8.000 жртава убијених у геноциду у Сребреници. Оно што се тамо догодило је чињеница која никада не сме да буде заборављена, негирана или минимизирана.“
Управо се у тим речима и крије кључ читаве ове приче.
Којој се онда, сходно примљеној команди, у Поточарима, пригодно намргођено да би саучествовало у амбасадоровом жаљењу, радосно прикључило занимљиво друштванце.
Па је тако владика Црногорске православне цркве (ЦПЦ) Борис Бојовић, пренела је РТЦГ, тамо „казао како ради добре сарадње и мира у читавом региону треба признати да се у Сребреници догодио геноцид“. Док је председник Црне Горе Мило Ђукановић додао и да „сви морамо бити одговорни због неспречавања покушаја ревизије, релативизирања злочина“; у Поточарима га је, иначе, дочекао директор тамошњег Меморијалног центра Емир Суљагић, који је међу жртве геноцида из 1995. убацио и свог оца Суља Суљагића, према изводу из Матичне књиге умрлих, настрадалог у Вољевици код Братунца 24. децембра 1992, дакле, две и по године раније. И ко зна колико је таквих случајева, такорећи, закопано међу оних 8.372… А Ђукановића су Мајке Сребренице окитиле „Цвијетом Сребренице“.
Прва међу овим мајкама, Мунира Субашић угостила је и мајчински изгрлила и потпредседника црногорске владе Дритана Абазовића.
Али нарочито се, кад смо већ код таквих Црногораца, својом видео-поруком истакао председник Скупштине Алекса Бечић. У оштрој конкуренцији упадљиво подмукао, успео је да увеже Тринаестојулски устанак против нацифашиста са својом осудом Сребренице, чиме је Србе, осуђене том резолуцијом, посредно изједначио с нацистима који су их иначе убијали сто за једног: „13. јул, као наша друга ријеч за борбу против зла у људима, је сјећање и на све геноциде и злочине почињене на свим просторима и у свим временима… Црна Гора је кроз Резолуцију о геноциду у Сребреници најоштрије осудила геноцид у Сребреници, као и оне који га негирају.“
А сличну количину бестидности исказао је и Чедомир Јовановић, који је, предахнувши од пребијања људи по Београду, како га је цитирала „Ал Џазира“, рекао: „Оно што је за неке Јасеновац, за друге је Сребреница.“ Свака част.

ШТА СЕ ЗАПРАВО ДОГОДИЛО Но највећу пажњу, ипак, привлачи покушај свих које смо цитирали, као да су припадници удруженог злочиначког подухвата, да забране сваку расправу о верзији догађаја коју су утврдили.
Наиме, да ли су Срби починили геноцид у Сребреници тако што су тамо стрељали „преко 8.000 цивила бошњачке националности“?
Извесну сумњу у ову верзију, нећемо се држати српских извора јер се с правом могу оспорити као пристрасни, својим разумевањем унео је својевремено Ефраим Зуроф, директор израелског центра „Симон Визентал“: „Нисам сигуран да је оно што се десило у Сребреници геноцид. Колико знам, оно што се тамо десило није опис или дефиниција геноцида. Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донета из политичких разлога.“
Вреди се подсетити и „Праве приче иза Сребренице“ коју је, за канадски „Глоб енд мејл“, 2005. написао њихов генерал Луис Мекензи, први командант УН трупа у БиХ: „Докази приложени у Хашком трибуналу бацају озбиљну сумњу на број ’до’ 8.000 масакрираних босанских муслимана. Тај број укључује ’до’ 5.000 класификованих као нестали. Више од 2.000 тела пронађено је у Сребреници и око ње, а то укључује жртве интензивних борби у овој области током три године. Математика, једноставно, не подржава размере од 8.000 убијених… Докази показују да је Насер Орић одговоран за убиство онолико српских цивила изван Сребренице колико је босанских муслимана масакрирала војска босанских Срба унутар града.“
Мора се указати и на речи холандског генерал-мајора Тона Колстерена, начелника штаба снага УН. Остале су забележене у строго поверљивој депеши америчких дипломата 95ZAGREB2784 од 25. јула 1995, када је наводно масовно стрељање хиљада заробљеника увелико било окончано: „Што се тиче напада војске босанских Срба на Сребреницу, он је рекао да холандски војници могу да потврде само неколицину случајева злочина којима су посведочили. Он је оценио да је насиље између ривалских муслиманских група (они који су желели да се предају, и они који нису) такође одговорно за велики број убистава. У случају Жепе, он је Босанце који се још задржавају у том џепу окарактерисао као насилнике и криминалце, одговорне за злочине против српских и муслиманских цивила, који су уплашени да ће их заробити војска босанских Срба.“
Потврду Колстеренових тврдњи о „насиљу између ривалских муслиманских група“ могуће је пронаћи у изјави Ибрана Мустафића, једног од оснивача СДА и потоњег аутора књиге „Планирани хаос 1990–1996.“: „Сами смо убили својих 1.000 муслимана у Сребреници.“ Како је прецизирао, ти људи убијени су „зато што су постојали спискови оних који ни по коју цену не смеју живи да се докопају слободе“. А те спискове је, према његовој тврдњи, „правила сребреничка мафија, уско војно и политичко руководство“ на чијем је челу био Насер Орић, тамошњи „господар живота и смрти“.
А треба, коначно, у овом овлашном прегледу указати и на сведочење заштићеног сведока Хашког трибунала KW-12, бившег припадника Армије БиХ Самира Авдића, који је овако описао повлачење 28. дивизије из Сребренице: „На брду Чумавићи се организује збор народа који је кренуо са нама, када се прави списак људи који су војно способни, и додељује им се оружје и муниција… Запамтио сам да нас је 17.500 људи стигло на Буљим. Из Буљима крећемо ка Тузли… Тада Срби почињу да пуцају на нас са леве и десне стране и иза леђа нашој колони. Само зачеље колоне се одваја и ми споредним путем долазимо на улаз у село Бурнице, где смо видели да су Срби поставили заседу и да је доста и цивила и војника муслимана погинуло… Моје је задужење било да нападнем са осталима српску линију одбране испод тог главног пута Зворник–Милићи, прецизније, код моста на улазу у Коњевић Поље. Зулфо Турсуновић напада из правца Нове Касабе, на удаљености од три километра од нас, а ко је напао кроз средину, на мосту на Калдрмици, на главном путу за Церску, не знам. Ми успевамо да пробијемо српску линију одбране… Требало је да Срби прођу буквално између наше заседе. До пуцњаве је дошло и ми смо отворили ватру на колону која је пролазила туда… Сачекали смо да сване после напада како бисмо покупили оружје од рањених и погинулих српских бораца. Тек тада смо видели да нисмо пуцали на Србе, већ да је у питању Ибро Дудић, војска из Крагљиводског батаљона као и цивили који су ишли са његовом војском… У тој пуцњави између нас који смо били са десне стране (…) и Турсуновићеве војске која је била лево од колоне и саме колоне, страдао је велики број људи. Ја не могу да се определим колико је тачно људи страдало, али знам да, када смо ујутру сишли са положаја одакле смо пуцали, стотинак метара ка потоку читаво то подручје уз сам поток са леве и са десне стране у дужини од око отприлике 500 метара, а у ширини око 150 метара било је прекривено лешевима. Ја никада нисам тачно сазнао колико је људи страдало, али је, по некој слободној процени, било око 1.000 страдалих. Ово закључујем на основу простора на којем су лежали лешеви, као и на основу броја људи из те колоне укључујући и војнике и цивиле који су стигли до Удрча…“
Од међусобних муслиманских обрачуна и нехотичног упадања у сопствене заседе намењене Србима до масовне погибије у борбама приликом повлачења, па све до тачног броја жртава који никада није утврђен именом и презименом и матичном бројем, евидентно је да званични наратив о више од 8.000 стрељаних цивила у Сребреници, напросто, не одговара истини. И да су преувеличани злочини које су починили неки Срби, и да су им придодати и многи које они нису починили. Што значи да она заповест америчког амбасадора у Сарајеву – „Оно што се тамо догодило је чињеница која никада не сме да буде заборављена, негирана или минимизирана“ – заправо представља команду да се морамо држати пропаганде коју су они утврдили против нас, а не истине.
Па је утолико важније да се, храбро и упркос тој њиховој завери, с истином о Сребреници суочимо, и да истином оповргнемо њихову пропаганду. Уосталом, то је једини начин да се ослободимо њихових заповести…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *