Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Какав се наум крије иза извршне уредбе председника САД Џозефа Бајдена о Западном Балкану? И како је Бела кућа открила везу између америчке Централне обавештајне агенције и истраживачких новинара у Србији…
По сличној матрици, није случајно ни Џозефу Бајдену, актуелном америчком председнику, прошлог уторка, 8. јуна, дата на потписивање, иако није извесно да он зна шта је тачно потписао, Извршна наредба о блокирању имовине и забрани уласка у Сједињене Америчке Државе извесним особама које доприносе дестабилизацији ситуације на Западном Балкану.
БАЈДЕНОВА НАРЕДБА Реч је о допуни Извршне наредбе 13304 од 28. маја 2003, којом је пак била допуњена она оригинална наредба из 2001. године.
Што ће рећи да није реч о потпуно новом документу; па се утолико важнијим чини питање зашто је баш сада а после толико времена, читавих 18, односно 20 година касније, донета одлука да се потегне овај документ. Доћи ћемо и до могућег одговора на то питање.
Елем, образложио је „Ја, Џозеф Р. Бајден Јуниор, председник Сједињених Америчких Држава“, или неко ко је то написао у његово име, а пре ће бити да је ово друго но није ни битно, преписујемо са званичног сајта Беле куће, да „ситуација на територији бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Републике Албаније (Западни Балкан), током протекле две деценије, тиме што поткопава послератне споразуме и институције које су настале распадом бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, као и широко распрострањеном корупцијом унутар различитих влада и институција на Западном Балкану, омета напредак према ефикасној и демократској владавини и пуној интеграцији у трансатлантске“ – трансатлантске – „институције, и тиме ствара необичну и нарочиту претњу националној безбедности и спољној политици Сједињених Држава“.
Да преведемо. Реч је о уласку читавог региона у НАТО – то су оне трансатлантске институције чије спомињање смо нагласили – и о интересима САД који се у томе налазе. Све што је у овој наредби набројано, а о томе ћемо чим то дође на ред, ускоро, скопчано је с интересима, и потребама, Сједињених Америчких Држава, а не с нашим интересима и потребама. Важно је све време имати ту околност у виду, јер то олакшава разумевање овога што нам се дешава.
Као и допуна овог превода. У протекле две деценије које су наведене у образложењу „Бајденове“ Извршне наредбе читав регион Западног Балкана ушао је у НАТО. Изузев Србије и Босне и Херцеговине, а то само захваљујући Републици Српској.
Другим речима, ако су оне уопште потребне, ова извршна наредба некога ко се представља као Џозеф Бајден није усмерена ни против Албанаца, ни против Хрвата, или Бошњака и Северних Македонаца, јер Американци за њих имају друге механизме предвиђене Северноатлантском повељом и осталим одредбама њиховог удруженог злочиначког подухвата против нас, већ је усмерена против Срба (укључујући и Црну Гору, и о том-потом). Јер ми смо, евидентно, тврдоглаво одбијајући да уђемо у НАТО, остали једини реметилачки фактор у њиховом настојању да потпуно овладају простором на коме живимо ми. А још је покојни сенатор и несуђени председник Америке Џон Мекејн признао да је Србија кључ (linchpin, његовим речима) Западног Балкана. Најзад, хајде и на то да подсетимо кад се већ присећамо, није без разлога ни амерички генерал Кертис Скапароти, тада у функцији врховног заповедника америчких војних (окупационих) снага у Европи, пред Сенатом 8. марта 2018. рекао да је читав „српски народ у оквирима Балкана“ проблем.
ХАШКА ЗАМКА У сваком случају, како сад нису у позицији да казне читав наш народ као што су га кажњавали кад су могли то да нам учине током деведесетих година прошлог века, а и сада би да могу све док им се не покоримо, наиме, о покоравању се овде ради јер само томе служи улазак у НАТО, ова Бајденова, рецимо да је Бајденова, наредба усмерена је на појединце, као што јој и име каже.
Па се тако појединцима, који су „одговорни или умешани, директно или индиректно, у акције или политику која прети миру, безбедности, стабилности или територијалном интегритету било које области или државе на Западном Балкану“, прети блокадом имовине у САД и забраном уласка у ту земљу. Речју, стављање на црну листу, са свим пропратним последицама тог чина. Узгред буди речено, „Спутњик“ је лепо приметио да би ово значило да под удар америчких санкција треба да дођу Албанци с Косова и Метохије и сви који доводе у питање постојање Републике Српске. Али наравно да се ово не односи на њих, што је још један доказ исправности наше тезе да је ова наредба усмерена против Србије и Срба.
Тек, како се у наредби даље наводи, има да настрадају и сви који „опструишу и прете имплементацији“ свих споразума и „механизама одговорности који се односе на Западни Балкан“. Међу њима је, крајње цинично, наведена и Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација, али и „одлуке и закључци Савета за спровођење мира (Peace Implementation Council) или његовог Управљачког одбора“ (у Босни и Херцеговини), као и Хашког трибунала и његовог наследника који је прозван механизмом за ту намену.
И ево где се крије очигледна замка. То хашко створење тражи од Србије да му изручи двоје функционера радикала, Петра Јојића и Вјерицу Радету. Србија то одбија, има за то и добре разлоге, али не улазимо сад у тај део приче, тек ово је основа за увођење персоналних америчких санкција против лидера Србије. И против лидера Републике Српске, кад смо већ код тога, само ако се успротиве одлукама ПИЦ-а и његовог Управљачког одбора.
Иначе, тешко је отети се утиску да није производ случајности што се потписивање ове извршне наредбе, а оно је могло да се догоди било када, ето још једног речитог детаља, поклопило с прошлонедељним изрицањем пресуде нашем генералу Ратку Младићу. С тим у вези, једно мора да нам свима буде јасно: генерала који се борио против Американаца и њихових балканских сарадника осудио је суд којим су управљали Американци. Кадија те тужи, кадија ти суди, и толико о кривици Ратка Младића. Најзад, ако су већ, као што је несумњиво утврђено, ти исти Американци читав свет слагали поводом Ирака, и Либије, и Сирије, и да не набрајамо даље скроз до Вијетнама и Тонкиншког залива, а све то да би остварили своје геополитичке циљеве, одакле нам право да помислимо да су истину изговорили само у овом нашем случају?! Али да не дужимо. Генерал Ратко Младић није осуђен зато што је злочинац већ зато што се борио против Америке. Као и генерал Владимир Лазаревић, и сви остали наши војници, да не набрајамо даље да некога случајно не бисмо прескочили.
Него, вратимо ли се овој извршној наредби против Срба, пише тамо и да је она усмерена и против свих који су „одговорни или директно или индиректно умешани у акције или политику која поткопава демократске процесе или институције на Западном Балкану“. Потпуно је очигледно да је ова одредба постављена толико широко и нејасно да оставља простор за сваку врсту злоупотребе, већ у складу с потребама. Али привлачи пажњу још један детаљ, наиме, питање, ко ће утврдити да ли је неко одговоран за наведене прекршаје? Наравно, Америка. Што нас враћа на ону о кадији који и тужи и пресуђује, то јест на закључак да се овде све време ради о покушају дисциплиновања оних који не поступају у складу с америчким налогом, ово насупрот било чему што би могло да има везе са, на пример, интересима ове земље и њених грађана.
КОРУПЦИЈА И ЦИА Иако се можда чини очигледним, ово је запажање заправо необично важно јер нам помаже да разумемо још једну њихову подвалу која је, да би успела, формулисана тако да нам звучи разложно и примамљиво.
Наредба, наиме, предвиђа и казну за оне за које се – без судске пресуде, узгред буди речено, и толико о њиховом залагању за владавину права – утврди, то јест за које Американци устврде да су „одговорни за корупцију на Западном Балкану, укључујући и корупцију у име или у вези са владама на Западном Балкану“…
Наравно, ко може да буде против борбе против корупције? Нико поштен и пристојан, и управо се на томе, на тој наивности поштених и пристојних и на њиховој природној потреби да непристојну пљачку осуде, заснива овај део њихове покварене стратегије.
Зашто покварене? Ову тешку реч не потежемо олако него зато што нас је на то приморала Бела кућа. А ствар је у томе што борбу против корупције они злоупотребљавају зарад остварења својих циљева, који с нашим потребама по правилу нису подударни.
Штета је што у Србији мало ко, а ако је за утеху, ни у остатку света није много боље, стиже да испрати све што нам се догађа пред очима. Јер да је другачије, већ би на сајту Беле куће био уочен транскрипт разговора двоје неименованих, таква су им правила, „високих званичника“ Националног савета за безбедност САД с групом новинара, разговор је одржан 3. јуна, о њиховом новом меморандуму о борби против корупције широм света.
Занимљиво штиво, у коме читамо да се „борба против корупције формално успоставља као кључни интерес националне безбедности Сједињених Држава“, а у том прегнућу, које дакле Американци спроводе из својих, а не из наших интереса, учествује УСАИД, при чему „рад на том фронту“, пазите сад, „укључује и директора Националне обавештајне службе и Централну обавештајну агенцију“. Штавише, открива високи функционер Националног савета за безбедност: „Постоје и линије помоћи којима су покренуте организације истраживачког новинарства. Оно што ми у овом тренутку пада на памет јесте ОЦЦРП, као и помоћ која иде невладиним организацијама које се баве истраживачким радом.“
Ако је остало нејасно, да појаснимо. УСАИД, ЦИА, истраживачки новинари (испоставе споменутог ОЦЦРП-а у Србији су „Крик“ и ЦИНС) и невладине организације ангажовани су на истом послу, који се тиче интереса Сједињених Држава. Не боре се они против корупције у Србији да би нама било боље већ да би помоћу тога остварили интересе САД, забога, ваљда нико нема ту илузију да ЦИА своје ресурсе ангажује да би некоме с Врачара или из Жагубице живот учинила подношљивијим. Хоћемо да кажемо да крајњи циљ њиховог ангажовања није да спрече крађу нашег буџета него да нам, као што већ дуго желе, поред осталог, украду Косово и Метохију.
И ту долазимо до суштине. Јер већа нам је крађа Косова и Метохије од коруптивне крађе било које количине валуте. То наравно не значи да је крађа народних средстава допуштена, а камоли пожељна делатност, али значи да то што је неко лопов не значи да треба да им продамо Косово и Метохију. Уосталом, онај ко је спреман да прода Косово и Метохију, будите сигурни, распродаће и све остало.
И то нас, на крају, и доводи до питања које смо поставили на почетку: зашто сада? Одговор нам се чини једноставним колико и алармантним. Спрема нам се ескалација прилика, у Републици Српској, у Србији, у Црној Гори ако у наговештеном правцу одбране својих а то значи наших светиња покуша да искорачи из задате НАТО матрице. И то ескалација која ће бити спроведена покушајем дестабилизације прилика кроз атак на појединце из непослушних власти, што би онда требало да изазове и ланчану реакцију бекства с брода који тоне.
Да не слутимо зло, али, подсетимо ли се књиге Тима Маршала „Игра сенки: Петооктобарска смена власти у Србији“, знамо да је слична метода персоналних напада, какви су овом извршном наредбом најављени, овде у пракси већ опробана, истина, у много крвавијем виду, не поновио се: „Помогла су им и необјашњива убиства људи на истакнутим положајима… Аркан је убијен 15. јануара. Месец дана касније, док је седео у ресторану, убијен је југословенски министар одбране Павле Булатовић. Затим је уследило убиство директора ЈАТ-а, а онда високог званичника Социјалистичке партије… Један југословенски индустријалац који има контакте и са британском и са југословенском обавештајном службом каже да фактор страха који су изазвала убиства није био за потцењивање: ’Што се убистава тиче, наша влада је тврдила да је за њих одговорна ЦИА… Многи људи су почели да мисле: Лепо, ако Американци могу да среде министра одбране, шта тек могу мени да ураде. Ефекат је био такав да су људи почели да размишљају како да сиђу с брода који тоне’.“
Остало је историја. И ваљало би, јер знамо куда нас је то одвело, да будемо довољно мудри и да не дозволимо да нам таква буде и будућност. А отрежњујуће речи упозорења, и утехе да није реч о пукој параноји, стижу нам с оне стране океана, из Мексика, чији председник Андрес Мануел Лопез Обрадор баш ових дана оптужује УСАИД да, финансирањем невладиних организација у тој земљи, припрема пуч. Магазин „Форин полиси“ тим поводом пише да је „финансирање од стране Владе САД, нарочито кроз УСАИД, током последњих година повезано с покушајима да се оборе владе Венецуеле и Кубе“…
