Politika sankcija

Kakav se naum krije iza izvršne uredbe predsednika SAD Džozefa Bajdena o Zapadnom Balkanu? I kako je Bela kuća otkrila vezu između američke Centralne obaveštajne agencije i istraživačkih novinara u Srbiji…

Nimalo slučajnosti nije bilo sadržano u odluci ondašnjeg predsednika SAD Džordža Buša Mlađeg da 26. juna 2001. potpiše Izvršnu naredbu 13219, pod naslovom „Blokiranje imovine osoba koje prete međunarodnim naporima za stabilizaciju Zapadnog Balkana“. U to vreme je, naime, otpočinjala mirnodopska faza njihove agresije na našu zemlju – uslovi za to bili su stvoreni nekoliko meseci ranije, 5. oktobra 2000, zato su one desetine miliona dolara i bile uložene u ovu manifestaciju našeg nezadovoljstva a da to nismo ni znali – i spomenuta izvršna naredba bila je jedno od oružja za učvršćivanje tada uspostavljenog poretka.

Po sličnoj matrici, nije slučajno ni Džozefu Bajdenu, aktuelnom američkom predsedniku, prošlog utorka, 8. juna, data na potpisivanje, iako nije izvesno da on zna šta je tačno potpisao, Izvršna naredba o blokiranju imovine i zabrani ulaska u Sjedinjene Američke Države izvesnim osobama koje doprinose destabilizaciji situacije na Zapadnom Balkanu.

BAJDENOVA NAREDBA Reč je o dopuni Izvršne naredbe 13304 od 28. maja 2003, kojom je pak bila dopunjena ona originalna naredba iz 2001. godine.

Što će reći da nije reč o potpuno novom dokumentu; pa se utoliko važnijim čini pitanje zašto je baš sada a posle toliko vremena, čitavih 18, odnosno 20 godina kasnije, doneta odluka da se potegne ovaj dokument. Doći ćemo i do mogućeg odgovora na to pitanje.

Elem, obrazložio je „Ja, Džozef R. Bajden Junior, predsednik Sjedinjenih Američkih Država“, ili neko ko je to napisao u njegovo ime, a pre će biti da je ovo drugo no nije ni bitno, prepisujemo sa zvaničnog sajta Bele kuće, da „situacija na teritoriji bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i Republike Albanije (Zapadni Balkan), tokom protekle dve decenije, time što potkopava posleratne sporazume i institucije koje su nastale raspadom bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, kao i široko rasprostranjenom korupcijom unutar različitih vlada i institucija na Zapadnom Balkanu, ometa napredak prema efikasnoj i demokratskoj vladavini i punoj integraciji u transatlantske“ – transatlantske – „institucije, i time stvara neobičnu i naročitu pretnju nacionalnoj bezbednosti i spoljnoj politici Sjedinjenih Država“.

Da prevedemo. Reč je o ulasku čitavog regiona u NATO – to su one transatlantske institucije čije spominjanje smo naglasili – i o interesima SAD koji se u tome nalaze. Sve što je u ovoj naredbi nabrojano, a o tome ćemo čim to dođe na red, uskoro, skopčano je s interesima, i potrebama, Sjedinjenih Američkih Država, a ne s našim interesima i potrebama. Važno je sve vreme imati tu okolnost u vidu, jer to olakšava razumevanje ovoga što nam se dešava.

Kao i dopuna ovog prevoda. U protekle dve decenije koje su navedene u obrazloženju „Bajdenove“ Izvršne naredbe čitav region Zapadnog Balkana ušao je u NATO. Izuzev Srbije i Bosne i Hercegovine, a to samo zahvaljujući Republici Srpskoj.

Drugim rečima, ako su one uopšte potrebne, ova izvršna naredba nekoga ko se predstavlja kao Džozef Bajden nije usmerena ni protiv Albanaca, ni protiv Hrvata, ili Bošnjaka i Severnih Makedonaca, jer Amerikanci za njih imaju druge mehanizme predviđene Severnoatlantskom poveljom i ostalim odredbama njihovog udruženog zločinačkog poduhvata protiv nas, već je usmerena protiv Srba (uključujući i Crnu Goru, i o tom-potom). Jer mi smo, evidentno, tvrdoglavo odbijajući da uđemo u NATO, ostali jedini remetilački faktor u njihovom nastojanju da potpuno ovladaju prostorom na kome živimo mi. A još je pokojni senator i nesuđeni predsednik Amerike Džon Mekejn priznao da je Srbija ključ (linchpin, njegovim rečima) Zapadnog Balkana. Najzad, hajde i na to da podsetimo kad se već prisećamo, nije bez razloga ni američki general Kertis Skaparoti, tada u funkciji vrhovnog zapovednika američkih vojnih (okupacionih) snaga u Evropi, pred Senatom 8. marta 2018. rekao da je čitav „srpski narod u okvirima Balkana“ problem.

HAŠKA ZAMKA U svakom slučaju, kako sad nisu u poziciji da kazne čitav naš narod kao što su ga kažnjavali kad su mogli to da nam učine tokom devedesetih godina prošlog veka, a i sada bi da mogu sve dok im se ne pokorimo, naime, o pokoravanju se ovde radi jer samo tome služi ulazak u NATO, ova Bajdenova, recimo da je Bajdenova, naredba usmerena je na pojedince, kao što joj i ime kaže.

Pa se tako pojedincima, koji su „odgovorni ili umešani, direktno ili indirektno, u akcije ili politiku koja preti miru, bezbednosti, stabilnosti ili teritorijalnom integritetu bilo koje oblasti ili države na Zapadnom Balkanu“, preti blokadom imovine u SAD i zabranom ulaska u tu zemlju. Rečju, stavljanje na crnu listu, sa svim propratnim posledicama tog čina. Uzgred budi rečeno, „Sputnjik“ je lepo primetio da bi ovo značilo da pod udar američkih sankcija treba da dođu Albanci s Kosova i Metohije i svi koji dovode u pitanje postojanje Republike Srpske. Ali naravno da se ovo ne odnosi na njih, što je još jedan dokaz ispravnosti naše teze da je ova naredba usmerena protiv Srbije i Srba.

Tek, kako se u naredbi dalje navodi, ima da nastradaju i svi koji „opstruišu i prete implementaciji“ svih sporazuma i „mehanizama odgovornosti koji se odnose na Zapadni Balkan“. Među njima je, krajnje cinično, navedena i Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, ali i „odluke i zaključci Saveta za sprovođenje mira (Peace Implementation Council) ili njegovog Upravljačkog odbora“ (u Bosni i Hercegovini), kao i Haškog tribunala i njegovog naslednika koji je prozvan mehanizmom za tu namenu.

I evo gde se krije očigledna zamka. To haško stvorenje traži od Srbije da mu izruči dvoje funkcionera radikala, Petra Jojića i Vjericu Radetu. Srbija to odbija, ima za to i dobre razloge, ali ne ulazimo sad u taj deo priče, tek ovo je osnova za uvođenje personalnih američkih sankcija protiv lidera Srbije. I protiv lidera Republike Srpske, kad smo već kod toga, samo ako se usprotive odlukama PIC-a i njegovog Upravljačkog odbora.

Inače, teško je oteti se utisku da nije proizvod slučajnosti što se potpisivanje ove izvršne naredbe, a ono je moglo da se dogodi bilo kada, eto još jednog rečitog detalja, poklopilo s prošlonedeljnim izricanjem presude našem generalu Ratku Mladiću. S tim u vezi, jedno mora da nam svima bude jasno: generala koji se borio protiv Amerikanaca i njihovih balkanskih saradnika osudio je sud kojim su upravljali Amerikanci. Kadija te tuži, kadija ti sudi, i toliko o krivici Ratka Mladića. Najzad, ako su već, kao što je nesumnjivo utvrđeno, ti isti Amerikanci čitav svet slagali povodom Iraka, i Libije, i Sirije, i da ne nabrajamo dalje skroz do Vijetnama i Tonkinškog zaliva, a sve to da bi ostvarili svoje geopolitičke ciljeve, odakle nam pravo da pomislimo da su istinu izgovorili samo u ovom našem slučaju?! Ali da ne dužimo. General Ratko Mladić nije osuđen zato što je zločinac već zato što se borio protiv Amerike. Kao i general Vladimir Lazarević, i svi ostali naši vojnici, da ne nabrajamo dalje da nekoga slučajno ne bismo preskočili.

Nego, vratimo li se ovoj izvršnoj naredbi protiv Srba, piše tamo i da je ona usmerena i protiv svih koji su „odgovorni ili direktno ili indirektno umešani u akcije ili politiku koja potkopava demokratske procese ili institucije na Zapadnom Balkanu“. Potpuno je očigledno da je ova odredba postavljena toliko široko i nejasno da ostavlja prostor za svaku vrstu zloupotrebe, već u skladu s potrebama. Ali privlači pažnju još jedan detalj, naime, pitanje, ko će utvrditi da li je neko odgovoran za navedene prekršaje? Naravno, Amerika. Što nas vraća na onu o kadiji koji i tuži i presuđuje, to jest na zaključak da se ovde sve vreme radi o pokušaju disciplinovanja onih koji ne postupaju u skladu s američkim nalogom, ovo nasuprot bilo čemu što bi moglo da ima veze sa, na primer, interesima ove zemlje i njenih građana.

KORUPCIJA I CIA Iako se možda čini očiglednim, ovo je zapažanje zapravo neobično važno jer nam pomaže da razumemo još jednu njihovu podvalu koja je, da bi uspela, formulisana tako da nam zvuči razložno i primamljivo.

Naredba, naime, predviđa i kaznu za one za koje se – bez sudske presude, uzgred budi rečeno, i toliko o njihovom zalaganju za vladavinu prava – utvrdi, to jest za koje Amerikanci ustvrde da su „odgovorni za korupciju na Zapadnom Balkanu, uključujući i korupciju u ime ili u vezi sa vladama na Zapadnom Balkanu“…

Naravno, ko može da bude protiv borbe protiv korupcije? Niko pošten i pristojan, i upravo se na tome, na toj naivnosti poštenih i pristojnih i na njihovoj prirodnoj potrebi da nepristojnu pljačku osude, zasniva ovaj deo njihove pokvarene strategije.

Zašto pokvarene? Ovu tešku reč ne potežemo olako nego zato što nas je na to primorala Bela kuća. A stvar je u tome što borbu protiv korupcije oni zloupotrebljavaju zarad ostvarenja svojih ciljeva, koji s našim potrebama po pravilu nisu podudarni.

Šteta je što u Srbiji malo ko, a ako je za utehu, ni u ostatku sveta nije mnogo bolje, stiže da isprati sve što nam se događa pred očima. Jer da je drugačije, već bi na sajtu Bele kuće bio uočen transkript razgovora dvoje neimenovanih, takva su im pravila, „visokih zvaničnika“ Nacionalnog saveta za bezbednost SAD s grupom novinara, razgovor je održan 3. juna, o njihovom novom memorandumu o borbi protiv korupcije širom sveta.

Zanimljivo štivo, u kome čitamo da se „borba protiv korupcije formalno uspostavlja kao ključni interes nacionalne bezbednosti Sjedinjenih Država“, a u tom pregnuću, koje dakle Amerikanci sprovode iz svojih, a ne iz naših interesa, učestvuje USAID, pri čemu „rad na tom frontu“, pazite sad, „uključuje i direktora Nacionalne obaveštajne službe i Centralnu obaveštajnu agenciju“. Štaviše, otkriva visoki funkcioner Nacionalnog saveta za bezbednost: „Postoje i linije pomoći kojima su pokrenute organizacije istraživačkog novinarstva. Ono što mi u ovom trenutku pada na pamet jeste OCCRP, kao i pomoć koja ide nevladinim organizacijama koje se bave istraživačkim radom.“

Ako je ostalo nejasno, da pojasnimo. USAID, CIA, istraživački novinari (ispostave spomenutog OCCRP-a u Srbiji su „Krik“ i CINS) i nevladine organizacije angažovani su na istom poslu, koji se tiče interesa Sjedinjenih Država. Ne bore se oni protiv korupcije u Srbiji da bi nama bilo bolje već da bi pomoću toga ostvarili interese SAD, zaboga, valjda niko nema tu iluziju da CIA svoje resurse angažuje da bi nekome s Vračara ili iz Žagubice život učinila podnošljivijim. Hoćemo da kažemo da krajnji cilj njihovog angažovanja nije da spreče krađu našeg budžeta nego da nam, kao što već dugo žele, pored ostalog, ukradu Kosovo i Metohiju.

I tu dolazimo do suštine. Jer veća nam je krađa Kosova i Metohije od koruptivne krađe bilo koje količine valute. To naravno ne znači da je krađa narodnih sredstava dopuštena, a kamoli poželjna delatnost, ali znači da to što je neko lopov ne znači da treba da im prodamo Kosovo i Metohiju. Uostalom, onaj ko je spreman da proda Kosovo i Metohiju, budite sigurni, rasprodaće i sve ostalo.

I to nas, na kraju, i dovodi do pitanja koje smo postavili na početku: zašto sada? Odgovor nam se čini jednostavnim koliko i alarmantnim. Sprema nam se eskalacija prilika, u Republici Srpskoj, u Srbiji, u Crnoj Gori ako u nagoveštenom pravcu odbrane svojih a to znači naših svetinja pokuša da iskorači iz zadate NATO matrice. I to eskalacija koja će biti sprovedena pokušajem destabilizacije prilika kroz atak na pojedince iz neposlušnih vlasti, što bi onda trebalo da izazove i lančanu reakciju bekstva s broda koji tone.

Da ne slutimo zlo, ali, podsetimo li se knjige Tima Maršala „Igra senki: Petooktobarska smena vlasti u Srbiji“, znamo da je slična metoda personalnih napada, kakvi su ovom izvršnom naredbom najavljeni, ovde u praksi već oprobana, istina, u mnogo krvavijem vidu, ne ponovio se: „Pomogla su im i neobjašnjiva ubistva ljudi na istaknutim položajima… Arkan je ubijen 15. januara. Mesec dana kasnije, dok je sedeo u restoranu, ubijen je jugoslovenski ministar odbrane Pavle Bulatović. Zatim je usledilo ubistvo direktora JAT-a, a onda visokog zvaničnika Socijalističke partije… Jedan jugoslovenski industrijalac koji ima kontakte i sa britanskom i sa jugoslovenskom obaveštajnom službom kaže da faktor straha koji su izazvala ubistva nije bio za potcenjivanje: ’Što se ubistava tiče, naša vlada je tvrdila da je za njih odgovorna CIA… Mnogi ljudi su počeli da misle: Lepo, ako Amerikanci mogu da srede ministra odbrane, šta tek mogu meni da urade. Efekat je bio takav da su ljudi počeli da razmišljaju kako da siđu s broda koji tone’.“

Ostalo je istorija. I valjalo bi, jer znamo kuda nas je to odvelo, da budemo dovoljno mudri i da ne dozvolimo da nam takva bude i budućnost. A otrežnjujuće reči upozorenja, i utehe da nije reč o pukoj paranoji, stižu nam s one strane okeana, iz Meksika, čiji predsednik Andres Manuel Lopez Obrador baš ovih dana optužuje USAID da, finansiranjem nevladinih organizacija u toj zemlji, priprema puč. Magazin „Forin polisi“ tim povodom piše da je „finansiranje od strane Vlade SAD, naročito kroz USAID, tokom poslednjih godina povezano s pokušajima da se obore vlade Venecuele i Kube“…