O Milošu, tati i istoriji

Odgovor na tekst Miloša Kovića „Velika i važna pobeda“, objavljen u prošlom broju „Pečata“ (br. 668 od 11. 6. 2021)

Piše Ljiljana Smajlović

Ne zameram Milošu Koviću što se raduje pobedi Živojina Rakočevića na izbornoj skupštini Udruženja novinara Srbije. Gospodin Ković je istoričar: ako novinarima ne smeta, zašto bi istoričaru smetalo da državni funkcioner rukovodi novinarskom organizacijom? Šta briga Kovića šta piše u Statutu UNS-a? Neka novinari sami brane esnaf, ako tu ima šta da se brani.

Ne spadam ni među kolege koji Koviću ne veruju da nije znao da mu je otac kandidat za funkciju u UNS-u, dok je Vladimira Radomirovića u „Pečatu“ prezrivo opisivao kao ulizicu koji se bori za funkciju u UNS-u.

Ja mu verujem da nije znao.

Ali u tome i jeste problem.

Gospodin Ković je profesor istorije. Zar ga to nimalo ne obavezuje? Javnost u Srbiji mu veruje zato što je izuzetan stručnjak u izuzetno zahtevnoj naučnoj disciplini. Nisam pročitala njegovu obimnu i visoko ocenjenu studiju o Dizraeliju i istočnom pitanju u izdanju „Oksford juniversiti presa“ (Oxford University Press), ali imam neku predstavu o tome šta znači kad takav izdavač objavi takvu knjigu od naše gore lista. Ljudi koje cenim najviše na svetu kažu mi da sanjaju da Miloš Ković objavi i studiju o Gledstonu i istočnom pitanju. Jer niko naš sem Miloša to ne bi, na engleskom, umeo.

I to bez autošovinizma, bez kompleksa niže vrednosti, bez „stokholmskog sindroma“. Milošu se, za razliku od kolega sa Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, poput Dubravke Stojanović i Nikole Samardžića, u Srbiji ne priviđaju ni fašisti ni „ontološko zlo“.

No da nije istoričar, njegovim rečima ne bismo pridavali toliki značaj. U istoriji, kao i u novinarstvu, nije dovoljno reći šta znaš – moraš reći i kako to znaš, a moraš i moći da dokažeš to što znaš. Zato novinari pobožno citiraju istoričare: sve proveravaju i uvek konsultuju više izvora.

Osnova istorije je odnos prema izvorima. Jesmo li onda mi, čitaoci Miloša Kovića, naivni što računamo da istoričar ne bi pričao o onome o čemu se prvo nije dobro raspitao? Konsultovao više izvora, prikupio mnoštvo podataka? Od istoričara očekujemo više nego od novinara.

A Miloš Ković je analizirao izbore u UNS-u a da prethodno nije uspeo da iskopa čak ni podatak da mu je tata kandidat na izborima u UNS-u. A kada je saznao? Čitaoci „Pečata“ dobili su dirljivu verziju tatine avanture s kandidaturom: veteran „Politike ekspres“ i komunista, odvajkada član UNS-a, vešto je eskivirao Radomirovićeve zamke, uz predanu podršku drugih novinarstvu posvećenih penzionera.

U stvarnosti je Kandidaciona komisija, čiji sam bila član, pokazala razumevanje za to što je 83-godišnji Obrad Ković zakasnio s kandidaturom, pobrkao originale i kopije i zaboravio šta je pre mnogo godina, davno pre Radomirovića, upisano u Statut UNS-a o pravu člana da bira i da bude biran.

Da neki Petar Petrović tako proizvoljno analizira bilo kakve izbore, „Pečat“ mu to ne bi objavio. Ali Miloš Ković je ozbiljan naučnik! Na oksfordskom sajtu piše da je u studiji koristio „široki krug privatnih izvora, uključujući i Dizraelijeve lične spise, prepisku i romane, zbirku rukopisa kraljice Viktorije, parlamentarne i izvore Forin ofisa, kao i ruske, srpske i albanske dokumente“.

Kako se i radi, ako tragaš za istinom.

Možda UNS u Kovićevim očima ne vredi mnogo truda. Ali ako nas Obradov sin obaveštava da Obradova funkcija u UNS-u nije plaćena već volonterska, na osnovu čega Vladimira Radomirovića predstavlja kao karijeristu gladnog funkcija i fotelja? Vladimir i ja smo ukupno 12 godina volonterski obavljali funkciju predsednika UNS-a, koji po prirodi stvari ne sme da se svrsta ni uz opozicionu, ni uz provladinu štampu. Vladimira Radomirovića je takav pristup koštao, i to ne samo bezbroj neplaćenih radnih sati. Postoji razlog zašto su mediji „Junajted grupe“ oduševljeno podržali njegovu smenu i dolazak Kovićevog „čoveka iz Gračanice“. Radomirović je te medije kritikovao, Rakočević im podilazi sugerišući da je najveći problem UNS-a to što je urednica „Njuzmaksa“ istupila iz UNS-a. I to nakon što joj je to direktor tvitom sugerisao! Radomirovića prozapadna tviter rulja proganja, Rakočevića podržava. Najžešćim kritičarima prisustva države u srpskim medijima ič ne smeta prisustvo države u UNS-u! Jer takav UNS niko neće morati da uzima za ozbiljno. Čak i da se nekome zaista zameri.

Miloš Ković je o izborima u UNS-u pisao na osnovu izvora iz treće ruke, bez provere podataka i s omalovažavanjem besprekorne novinarske karijere Vladimira Radomirovića. Ali Radomirović je taj koji je sprečio Rakočevićev pokušaj da pokida institucionalnu vezu kosovsko-metohijskog ogranka UNS-a s Beogradom. Vidim da Ković optužuje Beograd za sve zlo koje Srbe snalazi na Kosovu, ali nema nam sad druge do da se uzdamo u Obrada. Neka ga Miloš čuva makar kao izvor, da statut neko ne promeni u tišini, preko noći.

U međuvremenu, u čemu ono beše razlika između M. Kovića, D. Stojanović i N. Samardžića, osim u vrsti ideološke mržnje?