Зечевизија – Лорданов крик из пакла

По неком неписаном правилу још из авнојског доба – које никако да разумем! – капитални филмови Лордана Зафрановића приказују се у Београду испод жита, испод тепиха, без најаве и програмског акцента, као да се Јавни сервис Србије још снебива пред неким и гледа да такве ствари што брже и безболније прођу. Тако је било и када је, без икакве најаве, приказан 9. марта на РТС-у Зафрановићев филм Крв и пепео Јасеновца (1983)

Без дневне и недељне најаве, заправо без икакве најаве, приказан је 9. марта на РТС-у филм Лордана Зафрановића Крв и пепео Јасеновца (1983) као да се радило о каквој ad hoc замени у програму иако ништа актуелније и важније није приказано последњих година на тему наше националне трагедије. По неком неписаном правилу још из авнојског доба – које никако да разумем! – капитални филмови Лордана Зафрановића приказују се у Београду испод жита, испод тепиха, без најаве и програмског акцента, као да се Јавни сервис Србије још снебива пред неким и гледа да такве ствари што брже и безболније прођу. Никада, рецимо, нећу схватити зашто је његов дугометражни документарац о суђењу усташком „министру смрти“ Артуковићу Тестамант Л. З. – Залазак столећа (1994), епска апотеоза узнемиреној савести целе једне епохе, чекао више од петнаест година да буде приказан на српској државној телевизији!? Што ни до дана данашњег није приказан на хрватској (која га је, узгред буди речено – и снимала) зна се: забранио га је Туђман, а Зафрановићу поручио да се купи из Хрватске из истих стопа, заједно са својим филмом, и то под стигмом „националне издаје“! Удаљавајући се вратоломно према словеначкој граници, Зафрановић је тада, истим колима, спасавао главу и филм. Мучна је била одисеја Тестамента док није на једвите јаде састављен у Бечу, Паризу и Прагу и приказан на сто фестивала и ретроспектива у целом свету, осим, наравно, у Загребу и – нажалост – у Београду!

ХРВАТСКО-СРПСКА „СОЛИДАРНОСТ” Гледао сам и слушао Лордана како с болном иронијом и суздржаним негодовањем констатује да су без обзира на ратове и олује, Хрватска и Србија биле пуне међусобног разумевања, дакле извесне солидарности у дугогодишњем скривању Зафрановићеве филмске опоруке о геноциду над Србима. Када се тек 2017. неко негде у Београду отрезнио од ове ноћне море и једва припустио Тестамент на мале екране, нико му није поставио питање: шта си, бре, чекао до сада? Колико дуго је и из колико непојамних разлога истина о геноциду над Србима у НДХ скривана овде, у Београду? Тек што је брозовска номенклатура префарбана у тзв. другосрбијанску, започела је нова одисеја Зафрановића по српским државним фондовима око Дјеце Козаре, која још траје. Из ове хронологије још ми не иде у главу предлог једне од уважених чланица комисије Филмског центра Србије да би за Лорданов филм о Јасеновцу требало прибавити сагласност – службеног Загреба! Тек у овом светлу могу се сагледати и све околности око полуанонимне ноћне пројекције Крви и пепела Јасеновца од пре неколико вечери. Наше време памтиће се, нажалост, и по једном и по другом и по низу сличних скандала.

Симфонија зла

А прилика је била изванредна, колосална. На страну актуелност филма с обзиром на текуће догађаје, Крв и пепео Јасеновца је филм за сва времена. То је маестозна симфонија зла, у којој се, попут сливених музичких форми, преплићу трагички афекти и емотивна пражњења, призори и сведочанства одабрани да дејствују исконском истином. Језива збиља је персонализована, дакле има име и презиме, и истовремено узвишена до саборног мартиријума епских размера. Средствима аутентичног и убедљивог филмског документа заокружена је тематска окосница суноврата цивилизације, који се догодио у Хрватској и Европи средином ХХ века. „Пет година апсолутног нигде“ (Пауелс и Бержије) виде се у сваком детаљу Зафрановићеве застрашујуће слике земаљског пакла. Пакао је реч коју сам Зафрановић најчешће употребљава од када се у старом музеју јасеновачког комплекса први пут суочио с документима делиријума злочина (који су, скоро, нестали из овог меморијала, као да је пакао могуће сакрити!) јер доиста нема убедљивије слике о буђењу и дивљању нечистих сила усред скрхане, дубоко поражене Европе. Пакао. Не онај Дантеов него живи, свакодневно присутни, невероватни и тешко описиви инферно једног јединог дана у архипелагу Јасеновац. Призори овог земаљског ада од тада прогањају Зафрановића, он не може да се смири док их у целости не обухвати и не истера из себе. Ко су главни актери овог пакла? „Моји суседи, моји људи“, вели запрепашћени Лордан, а не неке патолошке наказе и измишљени монструми. Црква у Хрвата, оличена фратрима које су сматрали „народним“ и који су се звали Ркаћ и Брекало, а не Торквемада и „велики инквизитор“, кардинал Нињо де Гевара, чији нам је мрачни портрет 1600. године оставио Ел Греко.
Не, били су то људи „из народа“, из наших дворишта, који провирују иза својих шкура, спарују се, жваћу и реже. „Колики је тај бунар зла!“ Виновнике библијског пакла први пут открива Зафрановић у свом кратком филму Послије подне пушка из 1968. године, који приказује буђење бештије посађене у човекову природу: злочин се рађа из тескобе овог поднебља и расте у садејству с друштвеним контекстом. То је залог Зафрановићевог континуитета, апсолутна константа у његовом стваралаштву: он напипава митско зло у души човековој, спремно да у датом тренутку изађе и начини покор. Кулминацију ове тежње представља и фамозна сцена клања у аутобусу из Окупације у 26 слика (1978). Зли дуси ће се у њој наслађивати људским месом и крвљу, људским главама, удовима и језицима, уз сулуду свирку и врискање. Док по стаклу пршти мозак и штрца лимфа када се пијани аутобус поводи над његовим зидинама, Дубровник, грандиозни симбол културе и наших векова, доживљава своју крваву катарзу, управо онакву какву Зафрановић слути у Дјеци Козаре. Дух и смисао филмова Послије подне пушка и Окупација у 26 слика леже дубоко у подлози Јасеновца.

Гори од Аушвица

Баш то даје огромну силу овој слици, ове индивидуе очевидних судбина, збиљски људи, а не метафизичке творевине (иако из њих бије сурова метафизика злочина), стварни извршитељи и жртве убиства целог једног народа на тлу Европе, дакле пропасти Запада, као што је био и истовремени Хитлеров холокауст. Али за разлику од „индустрије смрти“ Аушвица и других стратишта Трећег рајха, где се масовно уништење изводило хладно и равнодушно, један од највећих познавалаца холокауста, проф. Гидеон Грајф подвлачи да су злочини у Јасеновцу били толико монструозни да је логор био гори чак од злогласног Аушвица. „Начини на који су усташе убијале у Јасеновцу и његовим подлогорима, а набројао сам их и описао 57, били су примитивни и брутални до те мере да су чак и представници немачке војске који су посетили Јасеновац били толико шокирани оним што су тамо видели да су у Берлину тражили хитну интервенцију“, каже чувени израелски историчар. Ниједан аспект убиства ове масовне, а христолике жртве, није изостављен. У грлу и стомаку сакупља се временом неподношљива мучнина. Управо то даје овој повести филмску целовитост, један аристотелски набој, уметничку снагу; неизбежност катарзе коју је наслутио и коју непрестано призива Зафрановић. Најчешћа реч коју он употребљава је просто и убедљиво крик. Лордан другачије и не може да опише оно што чини. Крик из пакла. Најкраћи и најтачнији опис овог филма.

Док неко не клекне

„Ја сам тај који је ово питање филмски отворио и надам се да ћу га ја и затворити. Пробаћу да кроз тај филм направим катарзу. Док неко не клекне у Јасеновцу и не затражи опрост за злочине као што је то учинио Вили Брант у Аушвицу, верујем да ће остати простор за нове мржње и ратове у региону!“, изричит је Зафрановић. „Требало би да се клекне и да се то призна да бисмо се могли очистити од свега тога. Да ту усташку сјену скинемо са себе. Мостови се стварају на истини, а не на ревизији и лажи.“ Ево уметника и човека! Богу хвала да у нашем све суровијем и обезличеном времену живи овакав аутор, последњи из оног буњуеловског и бергмановског соја кадрог да изрази биће филма. Што се Јасеновца тиче, јасно је да то може само Зафрановић, један од највећих хрватских филмских аутора свога доба.
Зашто само он? Између осталог и зато што пролази ову катарзу и што с њим тема Јасеновца тек данас добија један „виши“ симболички и планетарни вид. Сада већ напуштамо раван аутентичности документарног филмског призора који плени својом снагом, и отискујемо се у просторе великих симбола и метафора, у једну „планетарну драму“, како каже Ђорђе Кадијевић, „која тек треба да достигне волумен и димензије јасеновачке трагедије“. Тек с таквим, светским позорјем Јасеновац може добити свој пуни смисао, управо онај какав снује Зафрановић од када је одабрао текст Арсена Диклића. Све је одавно на свом месту да би се покренуло ово грандиозно прочишћење и преображај. Сврха уметности и човека.