Zečevizija – Lordanov krik iz pakla

Po nekom nepisanom pravilu još iz avnojskog doba – koje nikako da razumem! – kapitalni filmovi Lordana Zafranovića prikazuju se u Beogradu ispod žita, ispod tepiha, bez najave i programskog akcenta, kao da se Javni servis Srbije još snebiva pred nekim i gleda da takve stvari što brže i bezbolnije prođu. Tako je bilo i kada je, bez ikakve najave, prikazan 9. marta na RTS-u Zafranovićev film Krv i pepeo Jasenovca (1983)

Bez dnevne i nedeljne najave, zapravo bez ikakve najave, prikazan je 9. marta na RTS-u film Lordana Zafranovića Krv i pepeo Jasenovca (1983) kao da se radilo o kakvoj ad hoc zameni u programu iako ništa aktuelnije i važnije nije prikazano poslednjih godina na temu naše nacionalne tragedije. Po nekom nepisanom pravilu još iz avnojskog doba – koje nikako da razumem! – kapitalni filmovi Lordana Zafranovića prikazuju se u Beogradu ispod žita, ispod tepiha, bez najave i programskog akcenta, kao da se Javni servis Srbije još snebiva pred nekim i gleda da takve stvari što brže i bezbolnije prođu. Nikada, recimo, neću shvatiti zašto je njegov dugometražni dokumentarac o suđenju ustaškom „ministru smrti“ Artukoviću Testamant L. Z. – Zalazak stoleća (1994), epska apoteoza uznemirenoj savesti cele jedne epohe, čekao više od petnaest godina da bude prikazan na srpskoj državnoj televiziji!? Što ni do dana današnjeg nije prikazan na hrvatskoj (koja ga je, uzgred budi rečeno – i snimala) zna se: zabranio ga je Tuđman, a Zafranoviću poručio da se kupi iz Hrvatske iz istih stopa, zajedno sa svojim filmom, i to pod stigmom „nacionalne izdaje“! Udaljavajući se vratolomno prema slovenačkoj granici, Zafranović je tada, istim kolima, spasavao glavu i film. Mučna je bila odiseja Testamenta dok nije na jedvite jade sastavljen u Beču, Parizu i Pragu i prikazan na sto festivala i retrospektiva u celom svetu, osim, naravno, u Zagrebu i – nažalost – u Beogradu!

HRVATSKO-SRPSKA „SOLIDARNOST” Gledao sam i slušao Lordana kako s bolnom ironijom i suzdržanim negodovanjem konstatuje da su bez obzira na ratove i oluje, Hrvatska i Srbija bile pune međusobnog razumevanja, dakle izvesne solidarnosti u dugogodišnjem skrivanju Zafranovićeve filmske oporuke o genocidu nad Srbima. Kada se tek 2017. neko negde u Beogradu otreznio od ove noćne more i jedva pripustio Testament na male ekrane, niko mu nije postavio pitanje: šta si, bre, čekao do sada? Koliko dugo je i iz koliko nepojamnih razloga istina o genocidu nad Srbima u NDH skrivana ovde, u Beogradu? Tek što je brozovska nomenklatura prefarbana u tzv. drugosrbijansku, započela je nova odiseja Zafranovića po srpskim državnim fondovima oko Djece Kozare, koja još traje. Iz ove hronologije još mi ne ide u glavu predlog jedne od uvaženih članica komisije Filmskog centra Srbije da bi za Lordanov film o Jasenovcu trebalo pribaviti saglasnost – službenog Zagreba! Tek u ovom svetlu mogu se sagledati i sve okolnosti oko poluanonimne noćne projekcije Krvi i pepela Jasenovca od pre nekoliko večeri. Naše vreme pamtiće se, nažalost, i po jednom i po drugom i po nizu sličnih skandala.

Simfonija zla

A prilika je bila izvanredna, kolosalna. Na stranu aktuelnost filma s obzirom na tekuće događaje, Krv i pepeo Jasenovca je film za sva vremena. To je maestozna simfonija zla, u kojoj se, poput slivenih muzičkih formi, prepliću tragički afekti i emotivna pražnjenja, prizori i svedočanstva odabrani da dejstvuju iskonskom istinom. Jeziva zbilja je personalizovana, dakle ima ime i prezime, i istovremeno uzvišena do sabornog martirijuma epskih razmera. Sredstvima autentičnog i ubedljivog filmskog dokumenta zaokružena je tematska okosnica sunovrata civilizacije, koji se dogodio u Hrvatskoj i Evropi sredinom HH veka. „Pet godina apsolutnog nigde“ (Pauels i Beržije) vide se u svakom detalju Zafranovićeve zastrašujuće slike zemaljskog pakla. Pakao je reč koju sam Zafranović najčešće upotrebljava od kada se u starom muzeju jasenovačkog kompleksa prvi put suočio s dokumentima delirijuma zločina (koji su, skoro, nestali iz ovog memorijala, kao da je pakao moguće sakriti!) jer doista nema ubedljivije slike o buđenju i divljanju nečistih sila usred skrhane, duboko poražene Evrope. Pakao. Ne onaj Danteov nego živi, svakodnevno prisutni, neverovatni i teško opisivi inferno jednog jedinog dana u arhipelagu Jasenovac. Prizori ovog zemaljskog ada od tada proganjaju Zafranovića, on ne može da se smiri dok ih u celosti ne obuhvati i ne istera iz sebe. Ko su glavni akteri ovog pakla? „Moji susedi, moji ljudi“, veli zaprepašćeni Lordan, a ne neke patološke nakaze i izmišljeni monstrumi. Crkva u Hrvata, oličena fratrima koje su smatrali „narodnim“ i koji su se zvali Rkać i Brekalo, a ne Torkvemada i „veliki inkvizitor“, kardinal Ninjo de Gevara, čiji nam je mračni portret 1600. godine ostavio El Greko.
Ne, bili su to ljudi „iz naroda“, iz naših dvorišta, koji proviruju iza svojih škura, sparuju se, žvaću i reže. „Koliki je taj bunar zla!“ Vinovnike biblijskog pakla prvi put otkriva Zafranović u svom kratkom filmu Poslije podne puška iz 1968. godine, koji prikazuje buđenje beštije posađene u čovekovu prirodu: zločin se rađa iz teskobe ovog podneblja i raste u sadejstvu s društvenim kontekstom. To je zalog Zafranovićevog kontinuiteta, apsolutna konstanta u njegovom stvaralaštvu: on napipava mitsko zlo u duši čovekovoj, spremno da u datom trenutku izađe i načini pokor. Kulminaciju ove težnje predstavlja i famozna scena klanja u autobusu iz Okupacije u 26 slika (1978). Zli dusi će se u njoj naslađivati ljudskim mesom i krvlju, ljudskim glavama, udovima i jezicima, uz suludu svirku i vriskanje. Dok po staklu pršti mozak i štrca limfa kada se pijani autobus povodi nad njegovim zidinama, Dubrovnik, grandiozni simbol kulture i naših vekova, doživljava svoju krvavu katarzu, upravo onakvu kakvu Zafranović sluti u Djeci Kozare. Duh i smisao filmova Poslije podne puška i Okupacija u 26 slika leže duboko u podlozi Jasenovca.

Gori od Aušvica

Baš to daje ogromnu silu ovoj slici, ove individue očevidnih sudbina, zbiljski ljudi, a ne metafizičke tvorevine (iako iz njih bije surova metafizika zločina), stvarni izvršitelji i žrtve ubistva celog jednog naroda na tlu Evrope, dakle propasti Zapada, kao što je bio i istovremeni Hitlerov holokaust. Ali za razliku od „industrije smrti“ Aušvica i drugih stratišta Trećeg rajha, gde se masovno uništenje izvodilo hladno i ravnodušno, jedan od najvećih poznavalaca holokausta, prof. Gideon Grajf podvlači da su zločini u Jasenovcu bili toliko monstruozni da je logor bio gori čak od zloglasnog Aušvica. „Načini na koji su ustaše ubijale u Jasenovcu i njegovim podlogorima, a nabrojao sam ih i opisao 57, bili su primitivni i brutalni do te mere da su čak i predstavnici nemačke vojske koji su posetili Jasenovac bili toliko šokirani onim što su tamo videli da su u Berlinu tražili hitnu intervenciju“, kaže čuveni izraelski istoričar. Nijedan aspekt ubistva ove masovne, a hristolike žrtve, nije izostavljen. U grlu i stomaku sakuplja se vremenom nepodnošljiva mučnina. Upravo to daje ovoj povesti filmsku celovitost, jedan aristotelski naboj, umetničku snagu; neizbežnost katarze koju je naslutio i koju neprestano priziva Zafranović. Najčešća reč koju on upotrebljava je prosto i ubedljivo krik. Lordan drugačije i ne može da opiše ono što čini. Krik iz pakla. Najkraći i najtačniji opis ovog filma.

Dok neko ne klekne

„Ja sam taj koji je ovo pitanje filmski otvorio i nadam se da ću ga ja i zatvoriti. Probaću da kroz taj film napravim katarzu. Dok neko ne klekne u Jasenovcu i ne zatraži oprost za zločine kao što je to učinio Vili Brant u Aušvicu, verujem da će ostati prostor za nove mržnje i ratove u regionu!“, izričit je Zafranović. „Trebalo bi da se klekne i da se to prizna da bismo se mogli očistiti od svega toga. Da tu ustašku sjenu skinemo sa sebe. Mostovi se stvaraju na istini, a ne na reviziji i laži.“ Evo umetnika i čoveka! Bogu hvala da u našem sve surovijem i obezličenom vremenu živi ovakav autor, poslednji iz onog bunjuelovskog i bergmanovskog soja kadrog da izrazi biće filma. Što se Jasenovca tiče, jasno je da to može samo Zafranović, jedan od najvećih hrvatskih filmskih autora svoga doba.
Zašto samo on? Između ostalog i zato što prolazi ovu katarzu i što s njim tema Jasenovca tek danas dobija jedan „viši“ simbolički i planetarni vid. Sada već napuštamo ravan autentičnosti dokumentarnog filmskog prizora koji pleni svojom snagom, i otiskujemo se u prostore velikih simbola i metafora, u jednu „planetarnu dramu“, kako kaže Đorđe Kadijević, „koja tek treba da dostigne volumen i dimenzije jasenovačke tragedije“. Tek s takvim, svetskim pozorjem Jasenovac može dobiti svoj puni smisao, upravo onaj kakav snuje Zafranović od kada je odabrao tekst Arsena Diklića. Sve je odavno na svom mestu da bi se pokrenulo ovo grandiozno pročišćenje i preobražaj. Svrha umetnosti i čoveka.