СВЕТИОНИК – Монтемаури

Знак опасности на путу из Боке Которске у Црну Гору, фото Н.М.

„Не можете ни да замислите какав је за мене шок био Херцег Нови. Од тог шока се нијесам ни до данас опоравио. Доћи из једне полудивље средине у питоми приморски крај – било је застрашујуће“ – каже Живко Николић

Вјерујем да у срединама одувијек атрактивним за живот није престајало да буде старосједјелаца који су се и прије мигрантске кризе жалили на „дивљаке који сиђоше“ или на „дивљаке који дођоше“.
Свака за живот атрактивна средина, као што су то увијек главни град или пак приморје, непрестано је одредиште оних чији је сан да живе боље, иако је цијена сваког пресељења увијек велика, под условом да ниси протјеран политичком силом, глађу или ратом.
На „дивљаке који сиђоше“ почео сам да гледам друкчије када сам још као студент у Београду чуо пријатељицу из планинске Нове Вароши гдје казује како су чак и њен град културно разводнили ови који су сишли с још веће надморске висине.
Тада сам закључио да има чак и планинских насеља у која се однекуд силази с виших, руралнијих кота, те да и у граду који у имену има одредницу нов – може бити старих сједјелаца.
А заправо, сви смо ми или сишли или дошли, допловили или долетјели.
Напросто нема никог ко у Београду или рецимо у Котору живи од оснивања Београда или Котора. Сем можда врабаца и галебова!
Пазимо…
Нема ту много, покушао сам са супругом да стазом која води између зграда крочим на улицу. Али авај. Између двије живе ограде, уздужно преко уског пјешачког прелаза, било је паркирано такси возило. Да се супруга и ја нисмо погледали, не бисмо знали да нам се обома појавило море знакова питања у стрип облачићима изнад глава. ???… & …??? Нисмо могли да изађемо на улицу, а да као зрели људи скачемо преко хаубе, да ли је, забога, имало смисла?
Кладио сам се сам са собом да је аутомобил паркирао Монтемаурин, не Бокељ. Као добар ученик књижевника и семиолога Умберта Ека, опазио сам како у застакљеној башти кафане преко пута сједе за столом нека дебото три дивљака. Па сам стао да их зрачим погледом који кара кажипрстом у зеници.
Један од њих је по законима науке о знацима морао да буде таксиста.
И био је. Устао је тај младић из баште и ногу пред ногу, колутајући очима, пришао ауту, рекао монтемаурским акцентом: Мајко света!, и помјерио возило.
Замјерио нам је, дакле, што је он нама заградио пут до улице. Да некоме дрско затвори излаз на улицу, старосједиоцу никад не би пало на памет. Старосједилац је кодиран да све вријеме води рачуна о свим равнима, не би ли систем функционисао и живот све вријеме био оперативан.
Одбацио сам супругу колима на посао и позвао такси удружење да се пожалим на бахато понашање монтемаурског таксисте, уз изричиту молбу да младића не казне него само опомену. Рачунао сам, можда сабере два и два и поразмисли шта би било да је умјесто супруге и мене на улицу хтјела да ступи жена с дјететом у колицима? Догодио се обрт када сам у слушалици добио управо Монтемаурку која ми је акцентима који су канда били официјелни у том обалном удружењу рекла да ће таксисту „сада дупло да казни зато што се усудио да вози такси у Боки“! Умјесто да се извини и она, сишавша на обалу ме отворено за.ебавала. Утолико ме на путу Херцег Нови – Котор, преко пуне линије, и пред опасном кривином, узело да претиче возило. На линији са женом која је бранила свога упосленика кладио сам се чија ли ће, мајци, да буде регистрација тога аута. И била је, наравно, као и статистички увијек. Брдско-планинска…
Бокељско је приморје подивљало сасвим. Добри комади обале су у власништву хотела у монтемаурском посједу, па старосједиоци немају право чак ни зими да изађу на плажу дуж које су пропливали. Или да са понте зими лове рибу. Или да љети уче дјецу како се скаче на главу. Или да пристану барком. Мјештанима је забрањено (!) да ногом кроче на отету им географију, ону коју су добили од предака, гдје су се љубили, пили вино уз гитару, гдје су се исповједали пријатељима или мору…
Директори, судије, професори, раднице у продајним ланцима, менаџери, бизнисмени прилагодљиве политичке кичме, власници агенција за промет некретнинама и власници некретнина… сишли су на море.
Бокељима нико није крив што су дјецу по дипломирању, тај млади интелектуални кајмак, стимулисали да остану у градовима гдје су трудом убрали дипломе кад и социјалне везе успут. Седамнаести и осамнаести вијек позлатио је Боку благом са стотина једрењака и пароброда, али је и престао да постоји Наполеоновим освајањем Боке, и чињеницом да се златно заливско поморство преселило у Трст, одакле је наставило да плови, но сад под заставом и за интерес Аустроугарске.
Бољи и виши пођоше бољима и вишима, а на упражњења плаво-бијела мјеста Заливљана засједоше временом Монтемаури. Но о каквој је цивилизацијској и менталитетској разлици између ова два појма ријеч, можда најбоље свједочи чувени режисер Живко Николић, отац филмских ремек-дјела, попут „Љепоте порока“, „Чуда невиђеног“, „Искушавања ђавола“, „У име народа“… који је био ученик Умјетничке школе у Херцег Новом, која је од 1946. изњедрила седамнаест генерација. Први директор био је Петар Лубарда. Кроз школу су прошла велика презимена и имена, било као професори било као ђаци: Лубарда, Милуновић, Ђуришић, Тошковић, Правиловић, Арнаутовић, Војо Станић, Дадо Ђурић, Живко Николић…
„Не можете ни да замислите какав је за мене шок био Херцег Нови. Од тог шока се нијесам ни до данас опоравио. Доћи из једне полудивље средине у питоми приморски крај – било је застрашујуће“ – каже Живко Николић у интервјуу датом „Вијестима“ 1998. г.
Од тада се много тога промијенило нагоре.
Бокељи данас гласно негодују. Монтемаури су им отели обалу. У почетку су оснивањем агенције Морско добро конфисковали обалну земљу „до које добацује највећи талас“, управо златну коку. Умјесто да њоме управљају паметно, не би ли им носила златна јаја, Монтемаури су између себе испарцелисали Богом дану географију и забранили – све уз амин подмазаних локалних управа – прилаз мјештанима.
Бокељски старосједиоци не памте само прађеда, 4. кољено, него без проблема и чукунђеда, 5. кољено, па и сукурдова – 10. кољено. Има Заливљана старих преко 300 година, а има Заливљана старих преко 500 година. Између нас буди речено, има и старијих…
И боримо се, како већ ко и чиме може, кад туристички комплекс пређе у власништво Монтемаура, па кад цијели ртови пређу у власништво Монтемаура, па кад добри комади обале пређу, па кад успјешна предузећа са све земљиштем пређу, па кад трајектни прелази пређу, па кад једини обални аеродром пређе, па кад барокне палате пређу, па кад квартови старих градова пређу… а онда пређе и дара мјеру!
Вријеме је да се формира Приморска партија.
У годину дана на прсте једне руке избројим колико сам пута био у Црној Гори.
Црна је Гора до отцјепљења Црне Горе од Србије била за Бокеље економско слијепо цријево. Памтим да је на мом путу дугом 100 километара од нулте надморске до два и по сата удаљене Подгорице, дуго на првим километрима дуж пута писало CHRUCH умјесто CHURCH – на туристичким таблама. Њих су по Боки поставили били Монтемаури, али смо се у очима свијета брукали ми, Бокељи. Погрешно је, наиме, на енглеском, писало: црква.
На улазу у Подгорицу из правца Никшића дуго је на великој табли писало: Podgorica – Glavi grad, умјесто Главни град.
Мом заливском уму, а то је синоним за ум који иште уређеност накалемљену на аустроугарски оперативни пелцер, није схватљиво зашто нико није фасовао и о свом трошку поправио CHRUCH у CHURCH, и Glavi grad у Главни град?
Списак фаулова, списак гафова, списак алогичности, неоперативности, списак сличности Монтемаурије и Страдије је бесконачан. Ово је хаос! – што рече матичар Мики Манојловић када у сцени у дунавском чамцу вјенчава двоје заљубљених чији су свједоци црна мачка и бели мачор. Ово је, бре, хаос!
Шлаг са трешњом на врху пословично је остављен за крај. Монтемаури су чак и прву реченицу (sic!) Преамбуле Устава започели погрешним падежом (хвала Желидрагу Никчевићу који је то први опазио). Самостална и пер ла финта суверена држава овако латиницом почиње да слови највишим правним актом:
„Polazeći od: odluke građana Crne Gore da žive u nezavisnoj i suverenoj državi Crnoj Gori, donesenoj na referendumu od 21. maja 2006. godine.“ Дакле: од одлуке… донесеној!, а требало би од одлуке донесене, или донијете.
И која је сада скупштинска већина потребна за лекторисање Преамбуле? За промјену слова Преамбуле потребна је енергија и међупартијска слога већа од енергије потребне да се изгради која школа и болница. Монтемаури неће имати времена за правну и језичку микрохирургију, јер се слика државе која је самостална и суверена распада у парампарчад.
Волио бих да видим јунака који би ми први замјерио што наводно цртам неке разлике. Е, ту настаје проблем у тумачењу овог текста насловљеног Монтемаури.
Ко су Монтемаури?
Да ли су то Монтенегрини, национални а не само географски Црногорци који црногорске и приморске Србе називају посрбицама и сљедбеници су усташке идеологије Секуле Дрљевића?
Да ли су Монтемаури можда синоним и за Црногорце и за Србе из Црне Горе виђене из заливског ракурса?
Не, и не.
Монтемаури су дивљаци који не виде оно што је силаском на морску пјену осмотрио па упоредио, и објаснио умјетник из Црне Горе, Живко Николић.
Живко Николић није срећно одабрао израз када је казао како је „доћи из једне полудивље средине у питоми приморски крај застрашујуће“.
Живко је Николић хтио да каже, јер се види из контекста, како је У ОДНОСУ на питоми приморски крај било све вријеме застрашујуће живјети заправо у полудивљој средини.
Машем с нулте надморске Николићевом реченицом као заставом да бих јасније био схваћен како ми Монтемаури нисмо, него Бокељи.
Бити Бокељ у једном од синонима значи не бити више диваљ.
Многа смо мора препловили да бисмо финалменте научили користити се виљушком и ножем.
Будући окупирани изнутра од Црне Горе која је окупирана извана, треба нам – иако вријеме кроз глобални пјешчани сат истиче све брже – обална партија, именом Бокељска, или Приморска.
Јер нам предстоји политичка реконкиста.
Контра Монтемаурах.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *