Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
ПОУКЕ ПАНДЕМИЈЕ
Пандемија ковида 19 разоткрила је људску катастрофу какву представља хегемонијски либерализам, пројекат англо-америчких елита, примећује Тим Андерсон, у тексту Како је пандемија разбила хегемонијски неолиберализам
Укупан број жртава, после годину дана пандемије ковида 19, говори довољно: „Кина пријављује 4.600 смртних случајева, док САД пријављују 470.000 смртних случајева.“ И то, наравно, није крај. „Разумни људи схватају шта ово значи.“ Узгред, овај „двојац“ је, непосредно пред почетак пандемије, самог себе ставио на врх листе „глобалне здравствене безбедности“, која је оцењивала спремност појединих земаља да се супротстави пандемији, остављајући Кину на скромном месту, у доњем делу табеле. Прави резултат је сада немогуће сакрити: „Заправо, на врхунцу пандемије током марта–-маја 2020. године, САД и Велика Британија показале су највећи апсолутни број смртних случајева и сада су међу највишим стопама смртности на планети (Worldometer, 2020).“ [restrict]
Пројекат за империјалне елите
Шта је уопште представљао англоамерички хегемонијски либерализам, пита се овај аутор. „То је био политички пројекат за власничке и империјалне елите, касније корпоративна привилегија, који је селективно користио либералне идеје (које су наизглед лепо звучале), идеје отвореног тржишта.“
Систем, који има своје „неоспорне историјске заслуге“: „Историјски, те идеје помогле су масовном ширењу приватног ропства, укорениле колонијализам, привилеговале амерички долар и искористиле ову финансијску полугу за глобалну доминацију. У новије време овај модел пропагирао је мале и слабе државе (осим ’неопходног хегемона’), уништавање друштвене контроле глобалног капитала и ерозију јавних услуга и социјалних гаранција у корист приватизације и приватних ’партнерстава’.“ Државу је требало уништити или значајно ослабити, било коју државу, осим оне која штити „међународни либерални поредак“ – осим „хегемона који је неопходан“. Није ли сада тренутак да све ове лекције, упорно деценијама понављане као мантре у либералним медијима, доведемо под знак питања? Чија је брига јавно или, како се некад говорило, народно здравље? Да ли државе или корпорација смишљених једино да доносе профит, не обазирући се на стварне последице, чак и уколико се те последице тичу губитка живота? И како стоје ствари у другим областима друштвеног живота?
Последице тог либерализма биле су ужасне, наставља исти аутор, „како за становништво ’периферних’ држава, тако и за масовно становништво Британије и Северне Америке у метрополама“. Све то резултирало је катастрофалним стопама смртности, посебно међу друштвеним класама које су биле у неповољном положају и које нису спадале у „привилеговане мањине“. „Недоследни и често нескладни одговори лидера Доналда Трампа и Бориса Џонсона нису били само идиосинкратични, већ су одражавали дугорочну посвећеност корпоративном профитерству које се цени више од људског живота.“ Када је свима постала јасна озбиљност пандемијске ситуације, „англоамерички двојац се кретао из једне крајности у другу – од либертаријанских парола до репресивних мера“. Репресивне мере имале су једино за циљ да спрече или прикрију тотални колапс здравственог система. Занимљиво је да је други талас „закључавања“ изостао у претежном делу света. Таква врста приступа била је карактеристична искључиво за (либерални) Запад.
Заменити узрок за последицу
За разлику од тих, изнуђених реакција, „у земљама у којима постоји одређена култура јавног здравља, релативно поверење у здравствене власти омогућило је прилично брз колективни одговор“ (Кина, Русија, Иран, Куба…). Епидемија је сузбијена или су се здравствени системи, мање или више успешно, носили с најтежом здравственом кризом новијег доба.
Шта се, међутим, дешавало тамо где су „привилегије постале централне за систем“? Тамо је „популација реаговала са страхом, бесом и цинизмом. Оптужбе за ’планирану’ епидемију или план за присилне масовне вакцинације прикривале су прави злочин: да су ови неолиберални системи пројектовани да жртвују људске животе у корист корпоративног профита“.
„Када се ниво болести и смрти озбиљно наметнуо тим режимима, било је сулудих промена у њиховим одговорима, од нечињења до репресивне акције.“ Ипак, узети у целини, „резултати јавног здравства (у либералним земљама) били су веома лоши и требало би да покрену озбиљну расправу о тим системима. Али антикинеска кампања Вашингтона и антинаучна бригада скептика пандемије имају тенденцију да сакрију овај неуспех“. Прикривају га и сви они који и даље говоре о томе како је Кина „заташкавала информације“ и како је за „лош одговор Запада“ одговорна Кина, „фатално кашњење проузроковано тим почетним одлагањем“.
Истина је, заправо, супротна: Кина је учинила све да сузбије заразу и информације о томе подели с другим земљама. За кашњење су одговорне управо либералне владе, увек у служби корпоративних интереса, које су се заклањале иза „либертаријанских парола“. Требало је под хитно „отворити економију“ и вратити се „нормалном животу“, јер је једино то гарантовало профит. Ове „језиве резултате“ скривају и сви они који и данас нападају медицинску струку. Све у свему, „у име супротстављених похлепних корпорација они вређају читаву медицинску науку и у случају ’закључавања’ за које погрешно замишљају да су га планирале велике силе. Њихове либертаријанске критике углавном одражавају приступ десничарских популиста, попут Трампа и Џонсона; док су леви популистички скептици (који с правом разоткривају похлепне приватне здравствене корпорације) углавном плитки, нападајући симптоме, а не узроке“.
Да ли је то смисао свих ових дебата: да скрену расправу с правих узрока који су проузроковали најтежу здравствену катастрофу?
Потиче ли вирус из Кине?
Познат је низ „гафова“ обојице, и Трампа и Џонсона, док су исмевали и умањивали опасност од вируса (препоручујући, попут Трампа, оболелим да пију дезинфицијенс). У ствари, то и нису били гафови, то је била (можда недовољно) промишљена политика, коју је диктирао корпоративни профит. „Ствар овде није у томе што је председник Трамп непоуздан извор информација, мада је то очигледно; ствар је у томе да је он стално умањивао тежину епидемије и преувеличавао спремност и способност Вашингтона да реагује“ и враћао се, кад год је био у прилици, својој омиљеној теми: отварању економије, јер су САД наводно „биле у одличној форми“. Да ли је вирус корона, узгред, срушио „сјајну америчку економију“? То је само реторичко питање. Кинеска економија је, после „закључавања“, наставила да остварује импозантан раст. „Много тога би требало доживљавати као претварање једноставно смишљено да сакрије његове недоследне и неспособне реакције.“ Иза „недоследних реакција“ крили су се заправо важнији интереси. Као што је Борис Џонсон једно време инсистирао на „имунитету чопора“, који би, „без одговарајућег лечења или вакцина“, значио смрт за још десетине хиљада људи. Ако је било кашњења и умањивања опасности од пандемије у реакцијама појединих држава, било их је на Западу. Правовремено налагање одређених мера, сада је то очигледно, могло је да смањи овај језиви биланс.
„Уочите веома високе стопе смртности у САД и Великој Британији, као и у Француској, Холандији и Шведској.“ Такође, „уочите релативно ниске стопе смртности у Јужној Кореји, Куби и Кини, и много лошије исходе у Француској у поређењу с Немачком и, такође, много горе исходе у Шведској у односу на Норвешку“.
Једнако је важна чињеница да су власти „покушавале да сакрију сопствени неуспех у суочавању с пандемијом“: „Ови неуспеси прикривани су на два начина. Прво је ту кампања пребацивања кривице за Кину, коју је започео Трамп“ (и коју ће, по свој прилици, наставити Бајден). „Амерички председник је тврдио да вирус потиче из Кине и да је кинеска влада ускратила информације међународној заједници. Оба наратива била су сасвим лажна.“ Налази истраге Светске здравствене организације требало би да на то ставе тачку. Кина не само да је рано упозорила да је вирус опасан већ је, још 11. јануара, објавила и његов геном, стављајући га на располагање научној јавности. Следећа открића основано сугеришу да прво забележено место избијања масовних инфекција није тржница морских плодова у Вухану и да његово порекло уопште не треба тражити у Кини. Постоје истраживања Италијанског националног института за здравље која показују да је вирус корона био присутан у Италији већ од новембра, или чак од септембра 2019. Назире ли се извесна паралела између „кинеске куге“ и шпанске грознице, која је избила 1918–19, а за коју је касније утврђено да потиче из Канзаса, САД?
Ширење теорија „пандемијских скептика“
Друга димна завеса била је „ширење антинаучних теорија пандемијских скептика, које одвлаче пажњу од основних проблема, а то је, без сумње, стање система јавног здравља. Ове тврдње заслужују одвојен третман“, констатује Андерсон.
Пандемијски скептици, или такозвани негационисти вируса, то су они који и даље, упркос мноштву чињеница које говоре супротно, доводе у питање само постојање вируса и стварност пандемије. Такве ставове деле „широке групе западних популиста и либертаријанаца“, од којих је већина заузела „антиваксерски став“ и који стално критикују „владине одговоре на пандемију“. „Али они обично погрешно читају и пандемију и владине одговоре“, примећује Андерсон.
Треба упозорити да је с њима разговор постао немогућ, или је тако било од самог почетка. „Практично све ове теорије су дубоко антинаучне. Тешко да неко од предлагача има стручност у јавном здравству или епидемиологији и, што је још горе, не види потребу да слуша оне који имају такву стручност.“ Они у потпуности одбацују званичне податке о оболевању и смртности од ковида. Позивајући се искључиво на „одабране дисиденте“, „скептици поричу озбиљност пандемије и избегавају све импликације по јавно здравље“.
На маргинама ових „теорија“ су и данас они који тврде да је пандемија нешкодљива попут прехладе, или да представља планирани напад, који је требало да убије милионе, односно да је део плана смањења људске популације. На то се надовезују „теоретичари“ који у избијању пандемије препознају заверу за наметање обавезних и опасних вакцина. Трећи доводе у везу нове 5Г микроталасне мреже с вирусом корона. „’Теорија о токсичној вакцини’ била је кључна тема документарног филма Пландемија, који се ослања на маргиналну научницу др Џуди Миковиц“… Премда је овај филм контроверзно забрањен на јутјубу, он је и даље доступан на многим веб-локацијама, па и на сајту Роберта Ф. Кенедија Млађег. У међувремену, тврдње др Миковиц су побијене или, ако хоћете, раскринкане, али то уопште не спречава ове „теоретичаре“ да се и надаље позивају на њу као на „научни ауторитет“.
Циљ је, међутим, постигнут: скретањем пажње на небитно, избегнута је јавна дебата о импликацијама по јавно здравље и одговорности за високе стопе смртности у појединим земљама.
Пандемија или „пландемија“?
Критике неолибералних држава сасвим су оправдане, тим пре што полазе од чињенице „вишедеценијских компромиса“ због којих су корпорацијски интереси одавно уграђени у јавну политику. Међутим, како закључује Андерсон, „скептици пандемије користе овај корпоративни утицај као изговор да одбаце све државне препоруке и савете о јавном здравству, као и све званичне статистике. Уместо ових препорука, скептици користе далеко сумњивије, анегдотске или потпуно неутемељене ’чињенице’“.
Другим речима: они узимају симптоме кризе као узроке и из тога извлаче (погрешне) закључке. Пример за то је (и) новинарка Ванеса Бејли, која настоји да докаже да је „закључавање непријатељ“ и да је опасније од вируса. Покушајмо следити њену логику: ако велике здравствене корпорације доминирају здравственом политиком у Великој Британији и САД, из тога следи закључак да приватни картел тежи „закључавању“ и да је ово „закључавање“ одговорно за више смрти и болести него вирус, што је, наравно, дубоко погрешно.
У ствари, питање „закључавања“ није централно. „Закључавању“ су, у већој или мањој мери, прибегле готово све земље, јер је то једна од најпоузданијих и најстаријих епидемиолошких мера: да би се спречило ширење заразе, треба избегавати контакт: „Различите земље су наметнуле низ заштитних или карантинских мера, у складу са својим околностима, својим јавним здравственим капацитетима и приступом својих влада.“ Односно, „готово све државе (без обзира да ли је њихова здравствена политика окупирана од стране приватних картела или не) практиковале су неки облик карантина, укључујући савете типа ’останите код куће’“. Али начин на који је то учињено варирао је од случаја до случаја: „Било би међутим тешко занемарити чињеницу да су лидери независних земаља – попут Вијетнама, Кубе, Сирије и Ирана – давали примере појављујући се у јавности с маскама за лице. Нису порицали или избегавали пандемију.“
Пример Кине је (и) у томе изузетан. Показало се да друге земље (углавном западне) нису у стању да га следе, нити да понове кинески успех у искорењивању овог вируса. „У Кини су екстремне мере предузете у Вухану и деловима провинције Хубеј назване ’закључавањем’, док су остали делови Кине били ’успоравани’ или ’искључени’.“ Теоретичари завере ће у томе видети један тип „здравствене диктатуре“, игноришући све расположиве чињенице, па и чињеницу да су се Кинези (већином) добровољно повиновали захтеву власти. Такво „закључавање“ је, осим тога, важило само за један, временски ограничен рок. Данас се живот у Вухану вратио у нормалу.
„Међутим, иза најоштрије наметнутих карантинских мера (на Западу) стајао је још један важан разлог.“ До таквог закључавања дошло је у оним земљама које су одбациле или демонтирале системе јавног здравства – у САД, Британији и неким западноевропским земљама. „Они су желели да заштите своје профитабилне корпоративне режиме. Комбиновани притисак болести, смртности, савета за јавно здравље и страха приморао их је да промене курс. Британија и САД прешле су са ’слободарских позиција’ на репресиван рад полиције, јер су имале мало јавних здравствених капацитета и биле су принуђене да промене своје позиције. Дакле, напасти ’закључавање’ као олигархијски план значи помешати симптоме с узроком.“ „Закључавање“ није узрок већ само изнуђена последица.
Поуке за будућност
Какве ми поуке можемо извести из свега? Најпре, да ли нама у Србији треба снажан систем здравствене заштите, способан да се у сваком тренутку носи с пандемијама (а пандемија ће очигледно бити још), или ћемо здравство препустити приватним корпорацијама, чак и без обзира на чињеницу одакле оне долазе? Да ли је сврха здравственог система да доноси искључиво профит, да „буде исплатив“, или је његов смисао, напротив, у томе да спасава људске животе, и то по било коју цену? То је и разлика која дели кинески или руски случај од западних примера реаговања на пандемију („Исток“ од „Запада“). Желимо ли заиста систем који ће и даље привилеговати стране корпорације и одобравати „ерозију јавних услуга и социјалних гаранција, у корист приватизације и приватних ’партнерстава’“? Или, напротив, желимо да о томе одлучује држава?
Узете у целини, мере које је доносила наша влада следиле су, генерално, један циљ: спасавале су љуске животе. Прво „закључавање“ било је оправдано, јер се власт суочавала с вирусом који је у том тренутку за све био непознаница. Од почетка пандемије набављано је све неопходно за суочавање с вирусом, укључујући и маске, дијагностичке тестове и респираторе. Предах је искоришћен за обнављање дугогодишњим занемаривањем еродираних здравствених капацитета, изградњом болница и дијагностичких центара. Србија је други талас дочекала релативно спремно, односно: далеко спремније од многих држава на Западу.
Вакцинација је круна тих напора: увести све доступне вакцине, учинити их доступним свима, не само оне западне, и не само источне, заобилазећи при томе „европске механизме“. Подаци о томе говоре довољно: Србија по темпу имунизације становништва данас заузима истакнуто место у свету. Не спасавају ли се тиме људски животи, упркос критикама „пандемијских скептика“ који у свему препознају доминацију или „заверу“ корпоративних интереса?
Остао је само један, последњи корак: проширити ове увиде и ван здравства. Да ли је сада сазрело време за овакву дебату? Треба ли нам снажна држава, или слаба држава у којој ће „доминирати корпоративни интереси“? Треба ли нам држава у којој ће приватни корпорацијски интерес бити снажнији или пречи од интереса њеног становништва? Треба ли нам уопште либерална држава?
