Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
POUKE PANDEMIJE
Pandemija kovida 19 razotkrila je ljudsku katastrofu kakvu predstavlja hegemonijski liberalizam, projekat anglo-američkih elita, primećuje Tim Anderson, u tekstu Kako je pandemija razbila hegemonijski neoliberalizam
Ukupan broj žrtava, posle godinu dana pandemije kovida 19, govori dovoljno: „Kina prijavljuje 4.600 smrtnih slučajeva, dok SAD prijavljuju 470.000 smrtnih slučajeva.“ I to, naravno, nije kraj. „Razumni ljudi shvataju šta ovo znači.“ Uzgred, ovaj „dvojac“ je, neposredno pred početak pandemije, samog sebe stavio na vrh liste „globalne zdravstvene bezbednosti“, koja je ocenjivala spremnost pojedinih zemalja da se suprotstavi pandemiji, ostavljajući Kinu na skromnom mestu, u donjem delu tabele. Pravi rezultat je sada nemoguće sakriti: „Zapravo, na vrhuncu pandemije tokom marta–-maja 2020. godine, SAD i Velika Britanija pokazale su najveći apsolutni broj smrtnih slučajeva i sada su među najvišim stopama smrtnosti na planeti (Worldometer, 2020).“ [restrict]
Projekat za imperijalne elite
Šta je uopšte predstavljao angloamerički hegemonijski liberalizam, pita se ovaj autor. „To je bio politički projekat za vlasničke i imperijalne elite, kasnije korporativna privilegija, koji je selektivno koristio liberalne ideje (koje su naizgled lepo zvučale), ideje otvorenog tržišta.“
Sistem, koji ima svoje „neosporne istorijske zasluge“: „Istorijski, te ideje pomogle su masovnom širenju privatnog ropstva, ukorenile kolonijalizam, privilegovale američki dolar i iskoristile ovu finansijsku polugu za globalnu dominaciju. U novije vreme ovaj model propagirao je male i slabe države (osim ’neophodnog hegemona’), uništavanje društvene kontrole globalnog kapitala i eroziju javnih usluga i socijalnih garancija u korist privatizacije i privatnih ’partnerstava’.“ Državu je trebalo uništiti ili značajno oslabiti, bilo koju državu, osim one koja štiti „međunarodni liberalni poredak“ – osim „hegemona koji je neophodan“. Nije li sada trenutak da sve ove lekcije, uporno decenijama ponavljane kao mantre u liberalnim medijima, dovedemo pod znak pitanja? Čija je briga javno ili, kako se nekad govorilo, narodno zdravlje? Da li države ili korporacija smišljenih jedino da donose profit, ne obazirući se na stvarne posledice, čak i ukoliko se te posledice tiču gubitka života? I kako stoje stvari u drugim oblastima društvenog života?
Posledice tog liberalizma bile su užasne, nastavlja isti autor, „kako za stanovništvo ’perifernih’ država, tako i za masovno stanovništvo Britanije i Severne Amerike u metropolama“. Sve to rezultiralo je katastrofalnim stopama smrtnosti, posebno među društvenim klasama koje su bile u nepovoljnom položaju i koje nisu spadale u „privilegovane manjine“. „Nedosledni i često neskladni odgovori lidera Donalda Trampa i Borisa Džonsona nisu bili samo idiosinkratični, već su odražavali dugoročnu posvećenost korporativnom profiterstvu koje se ceni više od ljudskog života.“ Kada je svima postala jasna ozbiljnost pandemijske situacije, „angloamerički dvojac se kretao iz jedne krajnosti u drugu – od libertarijanskih parola do represivnih mera“. Represivne mere imale su jedino za cilj da spreče ili prikriju totalni kolaps zdravstvenog sistema. Zanimljivo je da je drugi talas „zaključavanja“ izostao u pretežnom delu sveta. Takva vrsta pristupa bila je karakteristična isključivo za (liberalni) Zapad.
Zameniti uzrok za posledicu
Za razliku od tih, iznuđenih reakcija, „u zemljama u kojima postoji određena kultura javnog zdravlja, relativno poverenje u zdravstvene vlasti omogućilo je prilično brz kolektivni odgovor“ (Kina, Rusija, Iran, Kuba…). Epidemija je suzbijena ili su se zdravstveni sistemi, manje ili više uspešno, nosili s najtežom zdravstvenom krizom novijeg doba.
Šta se, međutim, dešavalo tamo gde su „privilegije postale centralne za sistem“? Tamo je „populacija reagovala sa strahom, besom i cinizmom. Optužbe za ’planiranu’ epidemiju ili plan za prisilne masovne vakcinacije prikrivale su pravi zločin: da su ovi neoliberalni sistemi projektovani da žrtvuju ljudske živote u korist korporativnog profita“.
„Kada se nivo bolesti i smrti ozbiljno nametnuo tim režimima, bilo je suludih promena u njihovim odgovorima, od nečinjenja do represivne akcije.“ Ipak, uzeti u celini, „rezultati javnog zdravstva (u liberalnim zemljama) bili su veoma loši i trebalo bi da pokrenu ozbiljnu raspravu o tim sistemima. Ali antikineska kampanja Vašingtona i antinaučna brigada skeptika pandemije imaju tendenciju da sakriju ovaj neuspeh“. Prikrivaju ga i svi oni koji i dalje govore o tome kako je Kina „zataškavala informacije“ i kako je za „loš odgovor Zapada“ odgovorna Kina, „fatalno kašnjenje prouzrokovano tim početnim odlaganjem“.
Istina je, zapravo, suprotna: Kina je učinila sve da suzbije zarazu i informacije o tome podeli s drugim zemljama. Za kašnjenje su odgovorne upravo liberalne vlade, uvek u službi korporativnih interesa, koje su se zaklanjale iza „libertarijanskih parola“. Trebalo je pod hitno „otvoriti ekonomiju“ i vratiti se „normalnom životu“, jer je jedino to garantovalo profit. Ove „jezive rezultate“ skrivaju i svi oni koji i danas napadaju medicinsku struku. Sve u svemu, „u ime suprotstavljenih pohlepnih korporacija oni vređaju čitavu medicinsku nauku i u slučaju ’zaključavanja’ za koje pogrešno zamišljaju da su ga planirale velike sile. Njihove libertarijanske kritike uglavnom odražavaju pristup desničarskih populista, poput Trampa i Džonsona; dok su levi populistički skeptici (koji s pravom razotkrivaju pohlepne privatne zdravstvene korporacije) uglavnom plitki, napadajući simptome, a ne uzroke“.
Da li je to smisao svih ovih debata: da skrenu raspravu s pravih uzroka koji su prouzrokovali najtežu zdravstvenu katastrofu?
Potiče li virus iz Kine?
Poznat je niz „gafova“ obojice, i Trampa i Džonsona, dok su ismevali i umanjivali opasnost od virusa (preporučujući, poput Trampa, obolelim da piju dezinficijens). U stvari, to i nisu bili gafovi, to je bila (možda nedovoljno) promišljena politika, koju je diktirao korporativni profit. „Stvar ovde nije u tome što je predsednik Tramp nepouzdan izvor informacija, mada je to očigledno; stvar je u tome da je on stalno umanjivao težinu epidemije i preuveličavao spremnost i sposobnost Vašingtona da reaguje“ i vraćao se, kad god je bio u prilici, svojoj omiljenoj temi: otvaranju ekonomije, jer su SAD navodno „bile u odličnoj formi“. Da li je virus korona, uzgred, srušio „sjajnu američku ekonomiju“? To je samo retoričko pitanje. Kineska ekonomija je, posle „zaključavanja“, nastavila da ostvaruje impozantan rast. „Mnogo toga bi trebalo doživljavati kao pretvaranje jednostavno smišljeno da sakrije njegove nedosledne i nesposobne reakcije.“ Iza „nedoslednih reakcija“ krili su se zapravo važniji interesi. Kao što je Boris Džonson jedno vreme insistirao na „imunitetu čopora“, koji bi, „bez odgovarajućeg lečenja ili vakcina“, značio smrt za još desetine hiljada ljudi. Ako je bilo kašnjenja i umanjivanja opasnosti od pandemije u reakcijama pojedinih država, bilo ih je na Zapadu. Pravovremeno nalaganje određenih mera, sada je to očigledno, moglo je da smanji ovaj jezivi bilans.
„Uočite veoma visoke stope smrtnosti u SAD i Velikoj Britaniji, kao i u Francuskoj, Holandiji i Švedskoj.“ Takođe, „uočite relativno niske stope smrtnosti u Južnoj Koreji, Kubi i Kini, i mnogo lošije ishode u Francuskoj u poređenju s Nemačkom i, takođe, mnogo gore ishode u Švedskoj u odnosu na Norvešku“.
Jednako je važna činjenica da su vlasti „pokušavale da sakriju sopstveni neuspeh u suočavanju s pandemijom“: „Ovi neuspesi prikrivani su na dva načina. Prvo je tu kampanja prebacivanja krivice za Kinu, koju je započeo Tramp“ (i koju će, po svoj prilici, nastaviti Bajden). „Američki predsednik je tvrdio da virus potiče iz Kine i da je kineska vlada uskratila informacije međunarodnoj zajednici. Oba narativa bila su sasvim lažna.“ Nalazi istrage Svetske zdravstvene organizacije trebalo bi da na to stave tačku. Kina ne samo da je rano upozorila da je virus opasan već je, još 11. januara, objavila i njegov genom, stavljajući ga na raspolaganje naučnoj javnosti. Sledeća otkrića osnovano sugerišu da prvo zabeleženo mesto izbijanja masovnih infekcija nije tržnica morskih plodova u Vuhanu i da njegovo poreklo uopšte ne treba tražiti u Kini. Postoje istraživanja Italijanskog nacionalnog instituta za zdravlje koja pokazuju da je virus korona bio prisutan u Italiji već od novembra, ili čak od septembra 2019. Nazire li se izvesna paralela između „kineske kuge“ i španske groznice, koja je izbila 1918–19, a za koju je kasnije utvrđeno da potiče iz Kanzasa, SAD?
Širenje teorija „pandemijskih skeptika“
Druga dimna zavesa bila je „širenje antinaučnih teorija pandemijskih skeptika, koje odvlače pažnju od osnovnih problema, a to je, bez sumnje, stanje sistema javnog zdravlja. Ove tvrdnje zaslužuju odvojen tretman“, konstatuje Anderson.
Pandemijski skeptici, ili takozvani negacionisti virusa, to su oni koji i dalje, uprkos mnoštvu činjenica koje govore suprotno, dovode u pitanje samo postojanje virusa i stvarnost pandemije. Takve stavove dele „široke grupe zapadnih populista i libertarijanaca“, od kojih je većina zauzela „antivakserski stav“ i koji stalno kritikuju „vladine odgovore na pandemiju“. „Ali oni obično pogrešno čitaju i pandemiju i vladine odgovore“, primećuje Anderson.
Treba upozoriti da je s njima razgovor postao nemoguć, ili je tako bilo od samog početka. „Praktično sve ove teorije su duboko antinaučne. Teško da neko od predlagača ima stručnost u javnom zdravstvu ili epidemiologiji i, što je još gore, ne vidi potrebu da sluša one koji imaju takvu stručnost.“ Oni u potpunosti odbacuju zvanične podatke o obolevanju i smrtnosti od kovida. Pozivajući se isključivo na „odabrane disidente“, „skeptici poriču ozbiljnost pandemije i izbegavaju sve implikacije po javno zdravlje“.
Na marginama ovih „teorija“ su i danas oni koji tvrde da je pandemija neškodljiva poput prehlade, ili da predstavlja planirani napad, koji je trebalo da ubije milione, odnosno da je deo plana smanjenja ljudske populacije. Na to se nadovezuju „teoretičari“ koji u izbijanju pandemije prepoznaju zaveru za nametanje obaveznih i opasnih vakcina. Treći dovode u vezu nove 5G mikrotalasne mreže s virusom korona. „’Teorija o toksičnoj vakcini’ bila je ključna tema dokumentarnog filma Plandemija, koji se oslanja na marginalnu naučnicu dr Džudi Mikovic“… Premda je ovaj film kontroverzno zabranjen na jutjubu, on je i dalje dostupan na mnogim veb-lokacijama, pa i na sajtu Roberta F. Kenedija Mlađeg. U međuvremenu, tvrdnje dr Mikovic su pobijene ili, ako hoćete, raskrinkane, ali to uopšte ne sprečava ove „teoretičare“ da se i nadalje pozivaju na nju kao na „naučni autoritet“.
Cilj je, međutim, postignut: skretanjem pažnje na nebitno, izbegnuta je javna debata o implikacijama po javno zdravlje i odgovornosti za visoke stope smrtnosti u pojedinim zemljama.
Pandemija ili „plandemija“?
Kritike neoliberalnih država sasvim su opravdane, tim pre što polaze od činjenice „višedecenijskih kompromisa“ zbog kojih su korporacijski interesi odavno ugrađeni u javnu politiku. Međutim, kako zaključuje Anderson, „skeptici pandemije koriste ovaj korporativni uticaj kao izgovor da odbace sve državne preporuke i savete o javnom zdravstvu, kao i sve zvanične statistike. Umesto ovih preporuka, skeptici koriste daleko sumnjivije, anegdotske ili potpuno neutemeljene ’činjenice’“.
Drugim rečima: oni uzimaju simptome krize kao uzroke i iz toga izvlače (pogrešne) zaključke. Primer za to je (i) novinarka Vanesa Bejli, koja nastoji da dokaže da je „zaključavanje neprijatelj“ i da je opasnije od virusa. Pokušajmo slediti njenu logiku: ako velike zdravstvene korporacije dominiraju zdravstvenom politikom u Velikoj Britaniji i SAD, iz toga sledi zaključak da privatni kartel teži „zaključavanju“ i da je ovo „zaključavanje“ odgovorno za više smrti i bolesti nego virus, što je, naravno, duboko pogrešno.
U stvari, pitanje „zaključavanja“ nije centralno. „Zaključavanju“ su, u većoj ili manjoj meri, pribegle gotovo sve zemlje, jer je to jedna od najpouzdanijih i najstarijih epidemioloških mera: da bi se sprečilo širenje zaraze, treba izbegavati kontakt: „Različite zemlje su nametnule niz zaštitnih ili karantinskih mera, u skladu sa svojim okolnostima, svojim javnim zdravstvenim kapacitetima i pristupom svojih vlada.“ Odnosno, „gotovo sve države (bez obzira da li je njihova zdravstvena politika okupirana od strane privatnih kartela ili ne) praktikovale su neki oblik karantina, uključujući savete tipa ’ostanite kod kuće’“. Ali način na koji je to učinjeno varirao je od slučaja do slučaja: „Bilo bi međutim teško zanemariti činjenicu da su lideri nezavisnih zemalja – poput Vijetnama, Kube, Sirije i Irana – davali primere pojavljujući se u javnosti s maskama za lice. Nisu poricali ili izbegavali pandemiju.“
Primer Kine je (i) u tome izuzetan. Pokazalo se da druge zemlje (uglavnom zapadne) nisu u stanju da ga slede, niti da ponove kineski uspeh u iskorenjivanju ovog virusa. „U Kini su ekstremne mere preduzete u Vuhanu i delovima provincije Hubej nazvane ’zaključavanjem’, dok su ostali delovi Kine bili ’usporavani’ ili ’isključeni’.“ Teoretičari zavere će u tome videti jedan tip „zdravstvene diktature“, ignorišući sve raspoložive činjenice, pa i činjenicu da su se Kinezi (većinom) dobrovoljno povinovali zahtevu vlasti. Takvo „zaključavanje“ je, osim toga, važilo samo za jedan, vremenski ograničen rok. Danas se život u Vuhanu vratio u normalu.
„Međutim, iza najoštrije nametnutih karantinskih mera (na Zapadu) stajao je još jedan važan razlog.“ Do takvog zaključavanja došlo je u onim zemljama koje su odbacile ili demontirale sisteme javnog zdravstva – u SAD, Britaniji i nekim zapadnoevropskim zemljama. „Oni su želeli da zaštite svoje profitabilne korporativne režime. Kombinovani pritisak bolesti, smrtnosti, saveta za javno zdravlje i straha primorao ih je da promene kurs. Britanija i SAD prešle su sa ’slobodarskih pozicija’ na represivan rad policije, jer su imale malo javnih zdravstvenih kapaciteta i bile su prinuđene da promene svoje pozicije. Dakle, napasti ’zaključavanje’ kao oligarhijski plan znači pomešati simptome s uzrokom.“ „Zaključavanje“ nije uzrok već samo iznuđena posledica.
Pouke za budućnost
Kakve mi pouke možemo izvesti iz svega? Najpre, da li nama u Srbiji treba snažan sistem zdravstvene zaštite, sposoban da se u svakom trenutku nosi s pandemijama (a pandemija će očigledno biti još), ili ćemo zdravstvo prepustiti privatnim korporacijama, čak i bez obzira na činjenicu odakle one dolaze? Da li je svrha zdravstvenog sistema da donosi isključivo profit, da „bude isplativ“, ili je njegov smisao, naprotiv, u tome da spasava ljudske živote, i to po bilo koju cenu? To je i razlika koja deli kineski ili ruski slučaj od zapadnih primera reagovanja na pandemiju („Istok“ od „Zapada“). Želimo li zaista sistem koji će i dalje privilegovati strane korporacije i odobravati „eroziju javnih usluga i socijalnih garancija, u korist privatizacije i privatnih ’partnerstava’“? Ili, naprotiv, želimo da o tome odlučuje država?
Uzete u celini, mere koje je donosila naša vlada sledile su, generalno, jedan cilj: spasavale su ljuske živote. Prvo „zaključavanje“ bilo je opravdano, jer se vlast suočavala s virusom koji je u tom trenutku za sve bio nepoznanica. Od početka pandemije nabavljano je sve neophodno za suočavanje s virusom, uključujući i maske, dijagnostičke testove i respiratore. Predah je iskorišćen za obnavljanje dugogodišnjim zanemarivanjem erodiranih zdravstvenih kapaciteta, izgradnjom bolnica i dijagnostičkih centara. Srbija je drugi talas dočekala relativno spremno, odnosno: daleko spremnije od mnogih država na Zapadu.
Vakcinacija je kruna tih napora: uvesti sve dostupne vakcine, učiniti ih dostupnim svima, ne samo one zapadne, i ne samo istočne, zaobilazeći pri tome „evropske mehanizme“. Podaci o tome govore dovoljno: Srbija po tempu imunizacije stanovništva danas zauzima istaknuto mesto u svetu. Ne spasavaju li se time ljudski životi, uprkos kritikama „pandemijskih skeptika“ koji u svemu prepoznaju dominaciju ili „zaveru“ korporativnih interesa?
Ostao je samo jedan, poslednji korak: proširiti ove uvide i van zdravstva. Da li je sada sazrelo vreme za ovakvu debatu? Treba li nam snažna država, ili slaba država u kojoj će „dominirati korporativni interesi“? Treba li nam država u kojoj će privatni korporacijski interes biti snažniji ili preči od interesa njenog stanovništva? Treba li nam uopšte liberalna država?
