Тукидидова замка

БОРБА ЗА МУЛТИПОЛАРНИ СВЕТ: У ОЧЕКИВАЊУ „ТРЕЋЕГ ПОЛА“ ” 2. ДЕО

Да ли је најмоћнији део света у стању описаном у такозваној Тукидидовој замци: сила која претендује на положај хегемона, сила у успону, улази у отворени сукоб с дотадашњим хегемоном, који се, у већини случајева, иако то ниједна страна заиста не жели, разрешава ратом? Динамику сукоба описао је професор Грејем Алисон у својој књизи о Тукидидовој замци: „Успон атинске моћи и страх који је он изазвао у Спарти учинио је рат неизбежним.“ Рат није неизбежан, није унапред и фатално предодређен, али је ипак највероватнији исход

Ера „стидљиве хегемоније“ завршила се избором Си Ђинпинга за шефа КП Кине и Народне Републике Кине, у периоду 2012–2013. године. (Русија је већ претходно, под Путином, искорачила из униполарности. Најважнији моменти у томе били су присаједињење Крима и војни ангажман у Сирији.)
Од тог тренутка Кина више није могла да сакрива своју растућу моћ: „Реформе које су пратиле ове изборе створиле су нови правни оквир за кинеску будућност. Нацрт за ову будућност, у облику концепта ’кинеског сна’, постао је део партијског и државног програма.“
Данас је Кина, по свим економским параметрима израженим у америчким доларима, друга економска сила света. Али изражено према паритету куповне моћи, она је већ неко време прва. Стварност корона кризе показала је то у једном сегменту, на сликовит начин: Запад напросто премало тога производи. Медицинску опрему, маске и лекове, укључујући и антибиотике, производи, уместо Запада и за Запад, у огромним количинама Кина.
„Декларације Русије и Кине о њиховом стварном суверенитету“, примећује Дугин, „и то не само номиналнe већ геополитички и стратешки засноване, изазвале су снажну реакцију Запада, која се изразила у санкцијама против Русије и у трговинском рату САД са Кином.“
Пре него што је царински рат између Кине и Сједињених Држава постао реалност, догодио се један важан догађај: хапшење (у Канади) извршног директора Хуавеја Менг Ванзоу, кћерке оснивача и директора компаније. Ово хапшење неки аналитичари покушали су протумачити као резултат завере обавештајних служби, мимо знања председника. „Али ово је претерано поједностављење: 45. председник САД већ је пре тога видео Кину као најважнији проблем…“ Његов претходник, председник Обама прогласио је 2016. године Азијско-пацифички регион (а не више Европу) за кључни у будућим светским сукобима; за регион коме Америка треба да посвећује нарочиту пажњу и тамо ојача своје војно присуство. Трамп је само наставио ту политику. Односно ту политику су наставили утицајни шефови обавештајних и војних служби, командна лица у Пентагону. Јер овде уопште није реч о Трампу, о његовим личним симпатијама и антипатијама: „Чињеница је да Кина улази у системску контрадикцију са Западом, пошто је исцрпела све могућности економске глобализације и постепено постала независни пол.“

Изградња „Велике Кине“

Овде је, заправо, реч о такозваној Тукидидовој замци: сила која претендује на положај хегемона, сила у успону, улази у отворени сукоб с дотадашњим хегемоном, који се, у већини случајева, иако то ниједна страна заиста не жели, разрешава ратом. Динамику сукоба описао је професор Грејем Алисон у својој књизи о Тукидидовој замци: „Успон атинске моћи и страх који је он изазвао у Спарти учинио је рат неизбежним.“ Рат није неизбежан, није унапред и фатално предодређен, али је ипак највероватнији исход. Алисонову књигу треба читати као опомену, као упозорење.
Тукидидова замка, наравно, није непозната ни Кинезима. Коментарисао ју је председник Си Ђинпинг, током посете Сијетлу 2016, следећим речима: „У свету нема никакве Тукидидове замке“, додајући да велике земље „изнова и изнова понављају (исте) стратешке грешке, чиме саме себи постављају замке“.
Данас Кина, у очекивању нових и нових удара на сопствени суверенитет, „припрема политички систем земље да издржи било који ниво конфронтације“. То је реалност. „У ствари, изградња ’Велике Кине’ данас је у пуном јеку“ (А. Дугин). И то је темељни политички заплет, суштински важан за разумевање нашег времена. Да ли ће ове две силе избећи Тукидидову замку, остаје да се види. Не постоји ниједан разлог да САД желе овај рат више од Кине. Он би био фаталан за америчку хегемонију, колико и за Кину и за читаво човечанство.
Сукоб је, од пре неког времена, већ у току, само што се он (за сада) води нешто другачијим средствима. САД су одједном постале забринуте за судбину муслиманске ујгурске мањине (Ујгуре су и иначе користиле као плаћенике у низу прокси-ратова на Блиском истоку, у Сирији на пример). Ту је и питање Хонгконга, Тајвана, острва у Јужном кинеском мору. Питање „крађе интелектуалне својине“, „избегавање правила поштене тржишне утакмице“, као и све оно што се у западним медијима редовно приписује Кини: 5Г мрежа, „непоштени кинески кредити“, „шпијунирање“ од стране технолошког гиганта Хуавеја… То су само изговори. Америка је против Кине повела економски рат и није уопште у изгледу да ће га добити: „Снага Кине постала је посебно јасна током тренутног трговинског рата са Сједињеним Државама. Кина није толико рањива као што се Трамп надао и успешно се одупрла америчком притиску.“ Не лежи ли у том неуспеху важан разлог Трамповог пада? Односно у одбијању (дела) америчких пословних елита да врате производњу у САД?

Кина Си Ђинпинга и Путинова Русија

Уопште, „два истакнута пола алтернативног светског поретка, Кина Си Ђинпинга и Путинова Русија, ризикују да дођу у директан сукоб са Западом када хладни и трговински ратови прерасту у потпуно разрађени сукоб“. Да ли ће бити могуће избећи овај претећи сценарио? Тукидидова замка у потпуности прети и Русији, будући да и она, макар и нехотице, изазива актуелни светски поредак. И ко ће на концу постати жртва Тукидидове замке – Кина, Русија или, можда, саме САД? Америка данас покреће нови хладни рат, против и једне и друге у исто време. Шансе за то се смањују уколико и једна и друга, Кина и Русија, уђу у отворени војни савез. За сада, њихови односи се описују термином „свеобухватног стратешког партнерства“.
Постоји, уосталом, читав низ разлога који Кину упућује на стратешко савезништво с Русијом. Ако су обе силе и даље преслабе да се саме, свака за себе, отворено сукобе с досадашњим хегемоном – Сједињеним Државама, заједно су већ у стању да делују као истински представници мултиполарности, односно као независни геополитички полови. Тачка после које нема повратка назад, тврди Дугин, наступиће када буду постојала најмање три пола. За сада, имамо два: Кину, са својом економском, а све више и војном снагом, и Русију, која вешто комбинује своју политичку и војну моћ (у будућности и економску: мерено према паритету куповне моћи, Русија је већ претекла Немачку). И читав низ кандидата: на пример Индију, која под вођством Модија све више тежи да постане посве равноправни геополитички пол у савременом свету.
Што се тиче САД, очекивања да оне постану тај трећи пол, била основана или не, дефинитивно су отпала после америчких председничких избора. На њима је, поштено или непоштено, хтели ми то признати или не, очигледно победио „кандидат глобализма“ – Џо Бајден. Далеко од тога да Бајден, или било који амерички председник, самостално води спољну политику. Он је тек име којим се означава да се америчка спољна политика, после краткотрајне аберације под Трампом, враћа ка оном полу који условно можемо крстити као „глобалистички“. Сви амерички стратешки документи после Другог светског рата полазе од једног темељног аксиома: да се држави са сопственим суверенитетом не дозволи да се појави на евроазијској територији, што „може угрозити америчке интересе“ и њен „несразмерно привилегован положај“ (почев од оца Хладног рата Џорџа Кенана, 1948).

Може ли Америка зауставити промене?

Америка се враћа својој старој политици, али овог пута у новим условима. „Запад покушава да оживи једнополарни модел света…“ Нико није двапут ушао у исту воду. Шта ће се даље дешавати с Америком и читавим човечанством? Запад – а то је данас име за један цивилизацијски пол, односно за низ земаља које предводи Америка – наставиће, парадоксално с обзиром на универзалност своје умишљене мисије, да се ограђује и затвара унутар својих граница. То је реалност новог хладног рата: заштитити се од утицаја са стране, у настојању да се одбрани „Запад од (тобоже агресивног) Истока“, али овог пута са застарелом реториком „слободног света“. Запад хрли у нови тоталитаризам, са цензуром, „контролом тока информација“, „новом дигиталном завесом“ итд. Покушаће и, уколико је то могуће, елиминисати своје конкуренте: пре свега Кину и Русију, потенцијално и било који други пол, попут Ирана, путем „обојених револуција“ и посредничких ратова. То се, међутим, већ сада показује као мало вероватна опција. „Обојене револуције“ успоравају, али не мењају ход историје.
Да ли ће Запад наставити да инсистира на свом лажном универзализму? Вероватно хоће. Али на то више неће помишљати озбиљно, већ ће то бити више рефлекс прошлих времена. Он ће се, све више и више, ограничавати на „сопствену територију“, проглашавајући ју је за „Слободни свет“ и покушавајући да задржи у својој орбити оне земље које желе (обострано корисну) сарадњу с другим геополитичким половима. Пример за то у оквирима ЕУ је Мађарска. То интензивира стање хладног рата, и с Русијом и с Кином.
Будућност Европске уније је крајње неизвесна. Она није до сада успела да се конституише као независан геополитички пол. Нема изгледа ни да ће у томе успети, барем не у неко догледно време. Немачка је одустала од мултиполарне визије, ако је та визија икад и озбиљно улазила у разматрање: „Политика Немачке по многим питањима“, сматра Лавров, „у последње време нас је уверила да је то управо оно што Берлин жели да уради, задржавајући своје претензије на потпуно вођство у ЕУ.“ То значи да ће, у целини или, вероватније, у деловима, остати унутар орбите Запада. Највероватније: још само неко време.
Кина и Русија изабрале су сопствени пут, независан од Запада. Нема разлога да верујемо да ће убудуће изабрати неки други. И настојаће да око себе, такође, окупе друге земље. Пре свега, оне које деле исти цивилизацијски тип, а у случају Русије, то је велика православна цивилизација.
Данас очекујемо појаву „трећег пола“. Он би дефинитивно и непромењиво изменио однос снага у корист мултиполарности. За сада мултиполаризам је „објективно формиран“, али Запад се још неко време може правити да то није тако и инсистирати на повратку униполарном светском поретку. Да ли ће трећи пол постати Индија, Иран, Пакистан или Турска? Или неко трећи? Конкурс је отворен. Јужна Америка се бори да изабере сопствени пут. Шта ће се дешавати у Африци, у којој су САД покренуле читав низ ратова, невидљивих у западним медијима? И једна и друга данас се окупљају под заставама деколонизације, борбе против западног империјализма. Кина консолидује своје окружење, између осталог и споразумом који је окупио земље АСЕАН-а у тржиште од 2,2 милијарде људи. Сцена за заплет главне драме 21. века већ је постављена. Да ли ће Америка успети да обузда сваку силу, сваког потенцијалног конкурента пре него што овај постане истински суверена сила, следећи пример Кине и Русије?

Крај