Tukididova zamka

BORBA ZA MULTIPOLARNI SVET: U OČEKIVANJU „TREĆEG POLA“ ” 2. DEO

Da li je najmoćniji deo sveta u stanju opisanom u takozvanoj Tukididovoj zamci: sila koja pretenduje na položaj hegemona, sila u usponu, ulazi u otvoreni sukob s dotadašnjim hegemonom, koji se, u većini slučajeva, iako to nijedna strana zaista ne želi, razrešava ratom? Dinamiku sukoba opisao je profesor Grejem Alison u svojoj knjizi o Tukididovoj zamci: „Uspon atinske moći i strah koji je on izazvao u Sparti učinio je rat neizbežnim.“ Rat nije neizbežan, nije unapred i fatalno predodređen, ali je ipak najverovatniji ishod

Era „stidljive hegemonije“ završila se izborom Si Đinpinga za šefa KP Kine i Narodne Republike Kine, u periodu 2012–2013. godine. (Rusija je već prethodno, pod Putinom, iskoračila iz unipolarnosti. Najvažniji momenti u tome bili su prisajedinjenje Krima i vojni angažman u Siriji.)
Od tog trenutka Kina više nije mogla da sakriva svoju rastuću moć: „Reforme koje su pratile ove izbore stvorile su novi pravni okvir za kinesku budućnost. Nacrt za ovu budućnost, u obliku koncepta ’kineskog sna’, postao je deo partijskog i državnog programa.“
Danas je Kina, po svim ekonomskim parametrima izraženim u američkim dolarima, druga ekonomska sila sveta. Ali izraženo prema paritetu kupovne moći, ona je već neko vreme prva. Stvarnost korona krize pokazala je to u jednom segmentu, na slikovit način: Zapad naprosto premalo toga proizvodi. Medicinsku opremu, maske i lekove, uključujući i antibiotike, proizvodi, umesto Zapada i za Zapad, u ogromnim količinama Kina.
„Deklaracije Rusije i Kine o njihovom stvarnom suverenitetu“, primećuje Dugin, „i to ne samo nominalne već geopolitički i strateški zasnovane, izazvale su snažnu reakciju Zapada, koja se izrazila u sankcijama protiv Rusije i u trgovinskom ratu SAD sa Kinom.“
Pre nego što je carinski rat između Kine i Sjedinjenih Država postao realnost, dogodio se jedan važan događaj: hapšenje (u Kanadi) izvršnog direktora Huaveja Meng Vanzou, kćerke osnivača i direktora kompanije. Ovo hapšenje neki analitičari pokušali su protumačiti kao rezultat zavere obaveštajnih službi, mimo znanja predsednika. „Ali ovo je preterano pojednostavljenje: 45. predsednik SAD već je pre toga video Kinu kao najvažniji problem…“ Njegov prethodnik, predsednik Obama proglasio je 2016. godine Azijsko-pacifički region (a ne više Evropu) za ključni u budućim svetskim sukobima; za region kome Amerika treba da posvećuje naročitu pažnju i tamo ojača svoje vojno prisustvo. Tramp je samo nastavio tu politiku. Odnosno tu politiku su nastavili uticajni šefovi obaveštajnih i vojnih službi, komandna lica u Pentagonu. Jer ovde uopšte nije reč o Trampu, o njegovim ličnim simpatijama i antipatijama: „Činjenica je da Kina ulazi u sistemsku kontradikciju sa Zapadom, pošto je iscrpela sve mogućnosti ekonomske globalizacije i postepeno postala nezavisni pol.“

Izgradnja „Velike Kine“

Ovde je, zapravo, reč o takozvanoj Tukididovoj zamci: sila koja pretenduje na položaj hegemona, sila u usponu, ulazi u otvoreni sukob s dotadašnjim hegemonom, koji se, u većini slučajeva, iako to nijedna strana zaista ne želi, razrešava ratom. Dinamiku sukoba opisao je profesor Grejem Alison u svojoj knjizi o Tukididovoj zamci: „Uspon atinske moći i strah koji je on izazvao u Sparti učinio je rat neizbežnim.“ Rat nije neizbežan, nije unapred i fatalno predodređen, ali je ipak najverovatniji ishod. Alisonovu knjigu treba čitati kao opomenu, kao upozorenje.
Tukididova zamka, naravno, nije nepoznata ni Kinezima. Komentarisao ju je predsednik Si Đinping, tokom posete Sijetlu 2016, sledećim rečima: „U svetu nema nikakve Tukididove zamke“, dodajući da velike zemlje „iznova i iznova ponavljaju (iste) strateške greške, čime same sebi postavljaju zamke“.
Danas Kina, u očekivanju novih i novih udara na sopstveni suverenitet, „priprema politički sistem zemlje da izdrži bilo koji nivo konfrontacije“. To je realnost. „U stvari, izgradnja ’Velike Kine’ danas je u punom jeku“ (A. Dugin). I to je temeljni politički zaplet, suštinski važan za razumevanje našeg vremena. Da li će ove dve sile izbeći Tukididovu zamku, ostaje da se vidi. Ne postoji nijedan razlog da SAD žele ovaj rat više od Kine. On bi bio fatalan za američku hegemoniju, koliko i za Kinu i za čitavo čovečanstvo.
Sukob je, od pre nekog vremena, već u toku, samo što se on (za sada) vodi nešto drugačijim sredstvima. SAD su odjednom postale zabrinute za sudbinu muslimanske ujgurske manjine (Ujgure su i inače koristile kao plaćenike u nizu proksi-ratova na Bliskom istoku, u Siriji na primer). Tu je i pitanje Hongkonga, Tajvana, ostrva u Južnom kineskom moru. Pitanje „krađe intelektualne svojine“, „izbegavanje pravila poštene tržišne utakmice“, kao i sve ono što se u zapadnim medijima redovno pripisuje Kini: 5G mreža, „nepošteni kineski krediti“, „špijuniranje“ od strane tehnološkog giganta Huaveja… To su samo izgovori. Amerika je protiv Kine povela ekonomski rat i nije uopšte u izgledu da će ga dobiti: „Snaga Kine postala je posebno jasna tokom trenutnog trgovinskog rata sa Sjedinjenim Državama. Kina nije toliko ranjiva kao što se Tramp nadao i uspešno se oduprla američkom pritisku.“ Ne leži li u tom neuspehu važan razlog Trampovog pada? Odnosno u odbijanju (dela) američkih poslovnih elita da vrate proizvodnju u SAD?

Kina Si Đinpinga i Putinova Rusija

Uopšte, „dva istaknuta pola alternativnog svetskog poretka, Kina Si Đinpinga i Putinova Rusija, rizikuju da dođu u direktan sukob sa Zapadom kada hladni i trgovinski ratovi prerastu u potpuno razrađeni sukob“. Da li će biti moguće izbeći ovaj preteći scenario? Tukididova zamka u potpunosti preti i Rusiji, budući da i ona, makar i nehotice, izaziva aktuelni svetski poredak. I ko će na koncu postati žrtva Tukididove zamke – Kina, Rusija ili, možda, same SAD? Amerika danas pokreće novi hladni rat, protiv i jedne i druge u isto vreme. Šanse za to se smanjuju ukoliko i jedna i druga, Kina i Rusija, uđu u otvoreni vojni savez. Za sada, njihovi odnosi se opisuju terminom „sveobuhvatnog strateškog partnerstva“.
Postoji, uostalom, čitav niz razloga koji Kinu upućuje na strateško savezništvo s Rusijom. Ako su obe sile i dalje preslabe da se same, svaka za sebe, otvoreno sukobe s dosadašnjim hegemonom – Sjedinjenim Državama, zajedno su već u stanju da deluju kao istinski predstavnici multipolarnosti, odnosno kao nezavisni geopolitički polovi. Tačka posle koje nema povratka nazad, tvrdi Dugin, nastupiće kada budu postojala najmanje tri pola. Za sada, imamo dva: Kinu, sa svojom ekonomskom, a sve više i vojnom snagom, i Rusiju, koja vešto kombinuje svoju političku i vojnu moć (u budućnosti i ekonomsku: mereno prema paritetu kupovne moći, Rusija je već pretekla Nemačku). I čitav niz kandidata: na primer Indiju, koja pod vođstvom Modija sve više teži da postane posve ravnopravni geopolitički pol u savremenom svetu.
Što se tiče SAD, očekivanja da one postanu taj treći pol, bila osnovana ili ne, definitivno su otpala posle američkih predsedničkih izbora. Na njima je, pošteno ili nepošteno, hteli mi to priznati ili ne, očigledno pobedio „kandidat globalizma“ – Džo Bajden. Daleko od toga da Bajden, ili bilo koji američki predsednik, samostalno vodi spoljnu politiku. On je tek ime kojim se označava da se američka spoljna politika, posle kratkotrajne aberacije pod Trampom, vraća ka onom polu koji uslovno možemo krstiti kao „globalistički“. Svi američki strateški dokumenti posle Drugog svetskog rata polaze od jednog temeljnog aksioma: da se državi sa sopstvenim suverenitetom ne dozvoli da se pojavi na evroazijskoj teritoriji, što „može ugroziti američke interese“ i njen „nesrazmerno privilegovan položaj“ (počev od oca Hladnog rata Džordža Kenana, 1948).

Može li Amerika zaustaviti promene?

Amerika se vraća svojoj staroj politici, ali ovog puta u novim uslovima. „Zapad pokušava da oživi jednopolarni model sveta…“ Niko nije dvaput ušao u istu vodu. Šta će se dalje dešavati s Amerikom i čitavim čovečanstvom? Zapad – a to je danas ime za jedan civilizacijski pol, odnosno za niz zemalja koje predvodi Amerika – nastaviće, paradoksalno s obzirom na univerzalnost svoje umišljene misije, da se ograđuje i zatvara unutar svojih granica. To je realnost novog hladnog rata: zaštititi se od uticaja sa strane, u nastojanju da se odbrani „Zapad od (tobože agresivnog) Istoka“, ali ovog puta sa zastarelom retorikom „slobodnog sveta“. Zapad hrli u novi totalitarizam, sa cenzurom, „kontrolom toka informacija“, „novom digitalnom zavesom“ itd. Pokušaće i, ukoliko je to moguće, eliminisati svoje konkurente: pre svega Kinu i Rusiju, potencijalno i bilo koji drugi pol, poput Irana, putem „obojenih revolucija“ i posredničkih ratova. To se, međutim, već sada pokazuje kao malo verovatna opcija. „Obojene revolucije“ usporavaju, ali ne menjaju hod istorije.
Da li će Zapad nastaviti da insistira na svom lažnom univerzalizmu? Verovatno hoće. Ali na to više neće pomišljati ozbiljno, već će to biti više refleks prošlih vremena. On će se, sve više i više, ograničavati na „sopstvenu teritoriju“, proglašavajući ju je za „Slobodni svet“ i pokušavajući da zadrži u svojoj orbiti one zemlje koje žele (obostrano korisnu) saradnju s drugim geopolitičkim polovima. Primer za to u okvirima EU je Mađarska. To intenzivira stanje hladnog rata, i s Rusijom i s Kinom.
Budućnost Evropske unije je krajnje neizvesna. Ona nije do sada uspela da se konstituiše kao nezavisan geopolitički pol. Nema izgleda ni da će u tome uspeti, barem ne u neko dogledno vreme. Nemačka je odustala od multipolarne vizije, ako je ta vizija ikad i ozbiljno ulazila u razmatranje: „Politika Nemačke po mnogim pitanjima“, smatra Lavrov, „u poslednje vreme nas je uverila da je to upravo ono što Berlin želi da uradi, zadržavajući svoje pretenzije na potpuno vođstvo u EU.“ To znači da će, u celini ili, verovatnije, u delovima, ostati unutar orbite Zapada. Najverovatnije: još samo neko vreme.
Kina i Rusija izabrale su sopstveni put, nezavisan od Zapada. Nema razloga da verujemo da će ubuduće izabrati neki drugi. I nastojaće da oko sebe, takođe, okupe druge zemlje. Pre svega, one koje dele isti civilizacijski tip, a u slučaju Rusije, to je velika pravoslavna civilizacija.
Danas očekujemo pojavu „trećeg pola“. On bi definitivno i nepromenjivo izmenio odnos snaga u korist multipolarnosti. Za sada multipolarizam je „objektivno formiran“, ali Zapad se još neko vreme može praviti da to nije tako i insistirati na povratku unipolarnom svetskom poretku. Da li će treći pol postati Indija, Iran, Pakistan ili Turska? Ili neko treći? Konkurs je otvoren. Južna Amerika se bori da izabere sopstveni put. Šta će se dešavati u Africi, u kojoj su SAD pokrenule čitav niz ratova, nevidljivih u zapadnim medijima? I jedna i druga danas se okupljaju pod zastavama dekolonizacije, borbe protiv zapadnog imperijalizma. Kina konsoliduje svoje okruženje, između ostalog i sporazumom koji je okupio zemlje ASEAN-a u tržište od 2,2 milijarde ljudi. Scena za zaplet glavne drame 21. veka već je postavljena. Da li će Amerika uspeti da obuzda svaku silu, svakog potencijalnog konkurenta pre nego što ovaj postane istinski suverena sila, sledeći primer Kine i Rusije?

Kraj