PEČAT NEDELJE

OVO JE, ZAISTA, SRBIJA

Afera izazvana izlaskom u javnost više mladih žena koje optužuju svog nekadašnjeg učitelja glume za silovanje dovela je, pored sasvim razumljivog zgražavanja društva, i do brojnih optužbi na račun Srbije i njenog naroda. Za navodna silovanja nećemo znati do pravosnažne sudske presude, ali za optužbe na račun Srbije već se može reći da su potpuno lažne

Salva teških optužbi na račun Srbije, njenog naroda i institucija ispaljena je ovih dana pošto je javnost saznala za optužbe grupe mladih žena predvođenih Milenom Radulović protiv njihovog nekadašnjeg profesora glume Miroslava Mike Aleksića. Iako ne sumnjamo u verodostojnost njihovih svedočenja, moramo istaći da je Aleksić sve do izricanja pravosnažne sudske presude nevin, a sve optužbe iznete na njegov račun navodne. Iako se kunu u svoju privrženost „evropskim vrednostima“, „ljudskim pravima“ i „slobodnom i nezavisnom sudstvu“, mnogi u ovoj zemlji su se, potpuno ignorišući presumpciju nevinosti (koja im je u nekim drugim slučajevima sveta krava), zaleteli da bace drvlje i kamenje na osumnjičenog silovatelja, ali još više na državu Srbiju, njen narod i Srpsku pravoslavnu crkvu.
Mnogi od njih možda u svojoj glavi još nisu doneli „pravosnažnu presudu“ spram Aleksića, ali spram Srbije jesu. Silovanje je, po rečima jednog od njih, proslavljenog reditelja Srđana Dragojevića, „matrica na kojoj počiva čitavo srpsko društvo“. Po kolumnistkinji onlajn tabloida „Nova S“ Sari Radojković (to je ona što mašta o mladom patrijarhu s kojeg se „sliva sveta voda dok izlazi iz bazena spreman za novi dan“) Aleksić je, ni manje, ni više, nego ogledalo našeg društva. I tako dalje, i tako dalje. Silovanje je srpski specijalitet, skoro kao i genocid.
Problem je, međutim, što je to toliko daleko od istine da teško da dalje može biti. To, s jedne strane, bez ikakve rezerve dokazuju skandali poput ovog aktuelnog koji su potresali neka druga društva. Da li bi se, zbog skandala s Džefrijem Epstinom, ili Harvijem Vajnstinom moglo reći da je američko društvo zasnovano na matrici silovanja? A slučaj Vajnstin se baš može porediti sa slučajem Aleksić jer se radi o dvojici uticajnih ljudi iz sveta filma i glume. Po svom miljeu, ali nikako po kvantitetu. Dok Aleksića (za sada) za seksualno zlostavljanje optužuju četiri žrtve, Vajnstin je osuđen za zlostavljanje stotinu i šest žena, među kojima su neke od najčuvenijih svetskih glumica poput Rozane Arket, Kejt Blančet ili Gvinet Paltrou, a koje je počelo još 1970-ih godina, skoro pola veka pre iznošenja prvih optužbi. Osuđen je na 23 godine zatvora. Džefri Epstin, čovek koji se ubio dok je razmišljao da li da višedecenijsku zatvorsku kaznu trampi za svedočenje protiv nekih od najuticajnijih ljudi Sjedinjenih Država, navodno je seksualno zlostavljanje i iživljavanje organizovao za moćnike od Bila Klintona i Donalda Trampa, preko profesora prava na Harvardu Alena Deršovica, do britanskog princa Endrua. Je li Harvard leglo pedofila?
Bolje od svega ovoga, na pitanje da li silovanje kada se pogleda u ogledalo vidi Srbiju – kako to zamišlja kolumnistkinja rasplamsale mašte sa „Nove S“ – pokazuje statistika. Naravno da različite zemlje imaju različite kriterijume kada se radi o seksualnim zločinima, ali te razlike ne mogu biti toliko drastične da bi uticale na rezultate istraživanja do te mere da ih ozbiljnije preokrenu. Uostalom, ako su te statistike merodavne za UN, i ukoliko ih kancelarija za borbu protiv kriminala i šverca narkotika (UNODC) najvišeg međunarodnog tela koristi za komparativnu analizu, onda one ipak nešto govore. Srbija se tu i u svetskim, i u evropskim razmerama vrlo dobro kotira. Ne onako kako bi ljudskopravaši zaljubljeni u Zapad poput Dragojevića i Radojkovićeve pomislili, kao leglo vrhunskih silovatelja, nego upravo suprotno – kao država u kojoj su žene veoma bezbedne. Prema podacima UNODC-a, u Srbiji je u 2010. godini zabeleženo 0,7 silovanja na 100.000 stanovnika – najmanje u regionu Jugoistočne Evrope. Manje ne samo od Bosne i Hercegovine (1,2), koja nije merodavna s obzirom na to da i tamo žive razuzdani Srbi, nego i od Hrvatske (3,2), gde srpskih silovatelja praktično više nema. Još je veća razlika ako se Srbija uporedi s inače najuglednijim evropskim državama u koje domaći autošovinisti gledaju kao u izvor svega i isključivo najboljeg. Sa silovanjima, to je već notorna činjenica, najgore stoji najliberalnija i najnaprednija evropska država – Švedska. Tamo poslednjih godina silovano biva između pet i šest hiljada žena, što je, prema podacima za 2010. godinu, 63,5 silovanja na 100.000 stanovnika, a to je čak 90 puta više nego u Srbiji. Švedska nije usamljena u tome. Nesrazmerno veliki broj silovanja u odnosu na Srbiju zabeležen je, po istom izvoru i u istom periodu, i u Velikoj Britaniji (28,8), Belgiji (27,9), Norveškoj (19,2) ili Francuskoj (16,2). S druge strane, najmanje silovanja u Evropi beleži se u najkonzervativnijim društvima kao što su Albanija (0,7), Grčka (1,9), Mađarska (2,5) ili Poljska (4,1). Moglo bi se pretpostaviti da je statistika u Srbiji takva jer žene nemaju poverenja u pravosuđe i policiju pa zbog toga slučajeve retko prijavljuju. Sigurno da ima takvih slučajeva, ali razlika ne može biti tolika da bi bitnije promenila rezultat. Teško je zamisliti da žene jedne države u haosu poput Moldavije toliko više veruju organima reda da 15 puta više prijavljuju silovanja (10,4). Još teže da toliko više poverenja u policiju i pravosuđe žene imaju u svetskom šampionu po broju silovanja, Južnoj Africi (132,4), ili vicešampionu Bocvani (92,9). U krajnjoj liniji, ako je to u pitanju, zašto Nemice (9,4), na primer, toliko manje veruju svojoj policiji od Šveđanki? A ni kada se uzme u obzir broj prijavljenih i sudski okončanih postupaka, Srbija ne stoji lošije od Švedske. Švedski Nacionalni savet za prevenciju kriminala procenio je da je 2007. u toj zemlji počinjeno oko 30.000 seksualnih prestupa, od čega je 3.535 (13 posto) slučajeva prijavljeno i pokrenut je krivični postupak. Osuđeno je 216 silovatelja. U Srbiji 2017. od 77 prijavljenih slučajeva osuđeno je 39 silovatelja. Kojoj policiji i pravosuđu se onda više veruje i više treba verovati?