Година брегзита

Окончавање изласка Уједињеног Краљевства из ЕУ

Вишедеценијска дилема – Европа, да или не – решена је на референдуму 23. јуна 2016. године када се 52 одсто гласача изјаснило за напуштање Европске уније. Био је то преседан у историји ЕУ и никакви механизми за тако нешто нису били предвиђени. Како смо дотле уопште дошли? Да ли је то била добра одлука? Шта се сад догађа и куда даље? Само су нека питања која се намећу

Једног дана с почетка 19. века, када су у јеку били сукоби између Британије и револуционарне, наполеонске Француске, један француски брод насукао се на северној обали Енглеске близу Хартпула. Несрећу је преживела једино маскота – један мајмун у француској униформи. Затвореник је подвргнут подробном испитивању и пошто није одговарао на питања, изгледало је да не зна енглески, проглашен је за шпијуна и обешен на главном тргу града. Легенда каже да у Хартпулу нико никада пре тога није видео ни Француза, ни мајмуна…
Било је много ратова, неспоразума и расправа с континенталцима, то је сигурно. И даље многи овде још прижељкују освету за норманску инвазију под Виљемом освајачем из 1066. године, наслађују се победама над Французима код Аженкура (1415. године) или Ватерлоа (1815), над Шпанцима код Трафалгара (1805) или Немцима у два светска рата. Европска унија је, међутим, донела (углавном) мир континенту који је, у првој половини прошлог века, систематски уништио десетине милиона својих грађана. Природно, један део становника Уједињеног Краљевства се и даље држи те утопистичке идеје о слободном кретању људи, робе и капитала и сматра да је добро што су националне и државне границе ствар прошлости, баш као и нације и државе.

Референдум 2016

Конзервативна партија (торијевци) победила је на изборима 2015. године и самим тим се нашла у обавези да спроведе обећање из предизборне кампање о референдуму за излазак из ЕУ. Главни разлог за такво обећање је било незадовољство групе торијеваца Унијом и опасност да суверенистичка, антиевропска Партија за независност Уједињеног Краљевства (УКИП) предвођена харизматичним Најџелом Фаражом изазове поделу у конзервативном гласачком телу. Дејвид Камерон, тадашњи премијер, тако је присиљен да распише референдум на ком се и сам заузео за проевропску политику и останак у Унији. Перјаница брегзит кампа је, поред већ поменутог Фаража, био и садашњи премијер Борис Џонсон (конзервативац). Наступали су под паролом „take back control“ – да вратимо контролу. Демагогија, носталгични осврт на славну империјалну прошлост или сјајан маркетиншки потез?
Иако је већина коментатора очекивала победу блока за останак, народ се већински определио за брегзит са 51,9 одсто гласова са излазношћу од 72 одсто.
Мало прецизније, за излазак из Уније је гласало 60% старијих од 60 година и 27% Британаца од 18 до 24 године. Млађи су били за останак, а старији за излазак. Треба истаћи и да су старији били доста ревноснији гласачи, процентуално их је више изашло да гласају. Млади тако сад, с пуним правом, кажу, а што сте ви, матори, нас спречили да будемо део Европе ако ми то желимо? Ради се о нашој будућности.
Географски је то изгледало овако: за излазак из Уније гласало је 40% Лондона, 52% Енглеске, 38% Шкотске, 52,5% Велса и 44% Северне Ирске.
Лондон је космополитски град у ком је 37 одсто становништва рођено ван земље а око један од укупно девет милиона становника дошао је из ЕУ. Значи, није чудно што су гласали за останак. Северна Ирска је гласала за останак, јер је католичкој, сада већ, већини стало да остану у тесној вези с рођацима из Републике Ирске (Даблин). Шкотска је историјски увек имала тесне везе с континентом и пре неколико година је на референдуму изгласала останак у Британији. Сада су доведени у ситуацију да морају да бирају. УК или ЕУ? Што би рекао принц Хамлет, бити или не бити?
Већи урбани и универзитетски центри гласали су за останак. Кембриџ је са 73 одсто гласао за останак, док је у суседном руралном центру Питербороу 61,3% било за излазак.
Настала је трка ЕУ грађана за британским држављанством. Многи су овде живели деценијама, имали каријере и породице, али никада им није пало на памет да узимају домаће држављанство. Зашто би? Други ЕУ грађани су полако почели да се пакују, траже послове на континенту и пишу опроштајне говоре за испраћаје на послу. Индијци и Пакистанци то све посматрају и климају главама – одлично, мисле се, биће више места за нас из Комонвелта, из бивших колонија, да се женимо и доводимо рођаке.

Споразум о раздвајању

После више од четири године преговора које је започела премијерка Тереза Меј (Камерон дао оставку одмах после референдума) а довршио Џонсон, 24. децембра прошле године Европска унија и Уједињено Краљевство коначно су постигли трговински споразум (Trade and Cooperation Agreement – TCA). Амбасадори свих 27 земаља чланица Уније једногласно су одобрили споразум (28. децембра) док је парламент УК то учинио 30. децембра. Тиме је омогућено да трговински споразум 1. јануара 2021. привремено ступи на снагу чекајући коначну ратификацију у Европском парламенту на заседању у јануару ове године.
Ово су, укратко, најважније тачке споразума:
Робна трговина – већи део робне трговине између ЕУ и УК неће бити подложан тарифама и квотама. Међутим, британски извозници ће морати да се суоче с низом административних препрека које ће успорити или чак и отежати пословне односе с Европом.
Финансијске услуге – Лондонски Сити је један од најважнијих светских центара за банкарске и инвестиционе услуге и витално је значајан за УК. Није постигнут договор који би омогућио лондонским фирмама да продају своје услуге на заједничком тржишту. Споразум се односи само на стандардне одредбе о финансијским услугама, али се не бави питањима приступа тржишту. Сити је изгубио такозвани финансијски пасош који је омогућавао да фирма регистрована у било којој од земаља чланица обавља послове у било којој од тих држава без додатних дозвола, администрације итд.
Услови сарадње – једно од најспорнијих питања. Обе стране ће се старати да одрже своје стандарде о питању заштите животне средине, социјалних и питања запослења, као и пореске политике тако да не наносе штету једни другима. Правне размирице се имају решавати билатерално између ЕУ и УК без учешћа европских судова.
Авио-индустрија – нацрти и производи британске авио-индустрије неће бити аутоматски признати у ЕУ. Уједињено Краљевство неће имати приступ унутрашњем тржишту енергената ЕУ (УК увози 8% својих потреба с континента и до априла 2022. очекују се нови аранжмани за промет енергије путем подводних каблова између Уједињеног Краљевства и остатка Европе).
Неће више постојати механизам за аутоматско узајамно признавање професионалних квалификација. „Доктори, медицинске сестре, стоматолози, апотекари, ветеринари, инжењери, адвокати или архитекте ће морати да нострификују своје дипломе у земљи у којој желе да раде.“ За краће пословне посете неће бити потребне визе. Менаџерима и специјалистима у одређеним струкама ће бити омогућен боравак до три године а особама у професионалним програмима за обуку до годину дана. Лица која желе да покрену фирму могу остати до 90 дана у било ком шестомесечном периоду.
Што се пореза тиче, обе стране ће поштовати глобалне стандарде транспарентности и бориће се против избегавања плаћања пореза. За пољопривредне производе неће бити ни тарифа ни квота, али ће недостатак одговарајуће санитарне регулативе стварати проблеме приликом преласка границе. Риболов је дуго био један од већих проблема. Нагодба је да УК има приступ 25 одсто рибљег фонда у својим водама, проценат који ће после наредних пет и по година бити предмет нових преговора и очекује се да тај проценат порасте.
Споразум даље пружа оквир за сарадњу о питањима борбе против тероризма и криминала, што укључује размену ДНК, отисака прстију и информација о путницима у авионском саобраћају… Граница између Северне и Републике Ирске ће остати „мека“, што значи да на њој неће бити контроле промета робе и путника. Контроле ће бити између Северне Ирске и остатка Британије.
УК излази из Еразмус програма за размену студената с Европом и основаће сопствени програм. Северна Ирска, међутим, може да настави да учествује у Еразмусу. Британци који су узели европско здравствено осигурање током боравка у ЕУ моћи ће да га задрже до истека. УК више не подлеже забрани додатне наплате за међународне телефонске позиве (roaming), али су се стране договориле да охрабре оператере мобилне телефоније да понуде транспарентне и разумне цене. Комплетан текст споразума има чак 1.246 страна.

Шта даље?

Имамо увид у документацију. Сада је време да се те одлуке тумаче и примењују. Да ли има додатних, тајних додатака који су далеко од очију јавности? Има сигурно. О томе ћемо можда чути једног дана. У међувремену остаје отворено питање да ли неко може заиста да буде независан у 21. веку и шта би то уопште значило. Од кога или чега независан? Парола која је довела до брегзита била је „take back control“, и то је, јасно, пропагандни слоган. Да ли је просечан грађанин ове (било које) земље икада и контролисао државна питања и друштвене токове? Или су то одувек радиле елите подаље од очију јавности? Да вратимо контролу – чежња за империјалним временима и краљицом Викторијом? И шта значи „контрола“ у 21. веку, веку превеликих међународних корпорација које не подлежу демократским процесима и друштвеној контроли?
Примећујемо пак све учесталију појаву америчких акцената на телевизији и радију. Временске прилике у Охају или Сиднеју важније су од оних преко пута на континенту. Да ли ће амерички стандарди преплавити британску индустрију? Чувена хлорисана пилетина, на пример, генетички модификована храна… европски закони више не штите права запослених. Сад имамо, рецимо, шест-седам недеља одмора годишње. Хоће ли се полако свести на америчких десет дана? Хоће ли универзитети бити приватизовани, ауто-путеви, вода и канализација, државна здравствена служба, пензиони фондови? Хоће ли америчке корпорације покуповати све што се да купити, претворити Бакингемску палату у Дизниленд и увести бејзбол као обавезни спорт у све основне школе? Хоћемо ли морати да променимо начин писања и пишемо боја colour без U, по амерички, theater уместо theаtre и center уместо, очигледно, исправнијег британског centre? Да говоримо elevator уместо lift (лифт), sidewalk уместо pavement (тротоар) или pants уместо trousers (панталоне), да пијемо пиво с ледом, на сламку, из пластичне чаше? Возимо шевролете десном страном улице? Па то ни Европљани нису успели да нам промене за све ове године! Хоћемо ли прећи са чаја на кафу?
Смак света је близу, да, али вероватно није баш толико близу.
За сада, камиони и бродови саобраћају, робе у продавницама има, додуше земља је у својој трећој потпуној ковид кризи и скоро све је затворено. Доминантна тема је пандемија, тако да се критички оријентисани гласови о питању брегзита и не чују. Асанжа нисмо испоручили Америци, али смо га, за сваки случај, вратили у самицу. Све је то врло згодно, зар не? Но кад имате пуно поверење у способност својих политичара и њихове несебичне, патриотске намере, онда вам ни најновији ковид lockdown неће тешко пасти. Ево, данас (10. јануар) Гардијан пише да 43 посто грађана сматра да премијер Борис Џонсон треба да поднесе оставку, док 40 одсто сматра да треба да остане. Џонсонов политички идол је Винстон Черчил, који је изашао из светског рата на победничкој страни да би потом, јула 1945, изгубио 189 од 386 места у парламенту па самим тим и изборе. Дакле, Борисе, хвала ти лепо на брегзиту и на тоталној хистерији око пандемије, али доста нам је више. То изгледа да каже испитивање јавног мњења. Избори су тек за четири године, додуше, дотле ће много воде протећи Темзом и биће пуно окрета и заокрета у парламенту и око њега. Вероватније је да ће га сменити његови партијски саборци. А највероватније је да ћемо сви лепо наставити да идемо куда смо пошли и заборавити на све ове ситнице и глупаве несугласице. Велике медијске куће ће нам у томе свакако помоћи.
Само, како оно беше? Куда смо ми, у ствари, пошли?


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *