ŠTA NAM JE DONELA 2020?

Piše Slobodan Reljić

Korona – tačka deobe svetova

Istina o izbavljenju sad se jedino može artikulisati na Istoku. Kinezi su koronu sravnili sa zemljom. Rusi razvijaju misao da sloboda nije ubijena. I moć straha ima granice

Godine 2020. čitav svet je postao performans mračne sile koja na celu kuglu zemaljsku izliva prljavu mutnu izrađenu kolomast. Kako bi se, ponekad i odnekud, pojavila neka zdrava misao, ili ideja nade, tako bi se na nju svalila još veća količina nepodnošljivog sluzavog katrana.

VEŠTAČKI VIRUS Setićete se Lika Montanjera, francuskog nobelovca koji je otkrio sve što je u vezi sa sidom, kako je kovid-19 odmah pročitao kao veštački virus. Fini nasmešeni čovek je dodao da je moguće da je to negde iscurilo, nenamerno. Nije spominjao Fort Detrik.

Da nije nenamerno, pokazala je službena reakcija kontrolora predstavljenog u zlom mutantu Svetske zdravstvene organizacije.

Montanjer i montanjerovci su progonjeni kao hugenoti. Sve što se u svetu zove medij odapelo je otrovnu strelu. Do istrebljenja. Bartolomejska godina 2020.

INFORMACIONA DIKTATURA Svetski dezinformativni sistem („Ko ne čita novine nije informisan, ko ih čita dezinformisan je“ – dosetka koja ovih dana kruži slobodnim, nepokorenim delom društvenih mreža) nastupa kao one nalickane i nakićene kohorte na nacističkim skupovima pre nepun vek. Čovek tu može da bude siguran da će ga one sjajne čizme zgaziti. Da, i isti je odnos prema demokratiji. Prezrena je i odbačena kao stara šuplja kanta.

U svetu je utemeljena informaciona diktatura, neuporediva s diktaturama i totalitarnošću pre korona-civilizacije. Opstala su samo ostrvca nade.

Neprimereno se guši svaka drugačija misao. I sve se svodi na proizvodnju, kako je Dostojevski govorio, „drhtećih stvorova“ koji ne mogu ni da misle – kontuzovani totalnim strahom. Strah se širi kao hladni vetar koji probija kosti a niko ne zna kad će stati. Nijedna vrednost više nije moć. Jedino je važna uplašenost „drhtećeg stvora“ za sopstveni životić. Ali uplašenost ne može spasti nikog.

VELIKI RESET Ovo paradruštveno stanje Aleksandar Zinovjev je u svojoj projekciji zapadnog naddruštva, nadekonomije i natkulture, što poništava sve tradicionalne vrednosti, pre četiri decenije nazivao „čovečinjak“. Nije pogrdno. Samo konstatacija. (Trebalo bi ponovo čitati Zinovjeva.)

Ljudi i grupe koji sve ovo čine (Ramsfeld, Gejts, Švab itd.) nisu, nikada i nigde, ni od koga izabrani. Ni na Zapadu ni na Istoku. Ali evo ih, spremaju „Veliki reset“ u januaru u Davosu. Nasilnici obećavaju taocima nenasilno rešenje!?

„Mi ih vidimo, oni koriste i kovid, i rušenje države, i rušenje kulture, i istu ovu smrt logocentrizma, i smrt Čoveka, i kraj istorije. To je pravi veliki postmodernistički neprijatelj“, kaže ovih dana ruski naučnik i intelektualac Sergej Kurginjan. „I dok mi to ne uvidimo i ne shvatimo da je to novi rat, podjednak ili čak veći od rata sa nacizmom, dok mi to budemo opušteno primali, neprijatelj će pobeđivati.“

U čitavom antidruštvenom stanju dobra je strana što se naddruštvene terorističke radnje više ne prikrivaju. Korona je to pokazala. To je veliki progres 2020. godine.

Istina o izbavljenju sad se jedino može artikulisati na Istoku. Kinezi su koronu sravnili sa zemljom. Rusi razvijaju misao da sloboda nije ubijena. I moć straha ima granice.    

Piše Milomir Stepić

Hrabro, ali mudro u treću deceniju 21. veka

Možemo li da u ovom trenutku zamislimo kako ćemo se jednoga dana s nevericom i Evropske unije sećati kao „plemenite ideje“, te našeg „bezalternativnog puta“ zbog koga smo se ponižavali pred njenim izaslanicima, pravilima, uslovljavanjima, poglavljima…?

Prelomni događaji često najavljuju ili registruju stoletne ili decenijske periode pre nego što oni zvanično počnu. Kao što je kraj prve i početak druge decenije 21. veka predstavljao čuveni Putinov govor u Minhenu 2007, a potvrdio kasniji tok događaja, tako će smer i smisao globalnih promena u narednih desetak godina odrediti iznenadna istorijska raskrsnica – pošast korone. Ona je obeležila 2020. godinu, ubedljivije čak i od američkih predsedničkih izbora. Štaviše, očigledno i potpuno jasno pokazala je ranjivost vodećih sila Zapada na unutrašnjem planu i sve ograničenije domete na spoljašnjem. A donedavno su one uređivale čitav svet „prema svom liku“ i sopstveno transatlantsko savezništvo nametale svima kao „međunarodnu zajednicu“.

PIRAMIDA GLOBALNE MOĆI (I) Protekla godina pokazala je da se vrh piramide globalne moći neminovno zaravnjuje, ali da su grešili oni koji su odavno tvrdili da će se vodeća sila sunovratiti s trona i svesti svoju interesnu sferu na monroovske razmere. Samouništavajući procesi čak su prepoznavani kao najava podele SAD, prema hipotezi I. Panarina kojom je, u stvari, odgovorio na ideju Z. Bžežinskog o raspadu Rusije. Ništa od toga se još nije dogodilo. Mada – na to je podsetila nedavna Duginova izborno-geopolitička analiza polarizacije SAD na telurokratsko središte, te talasokratski pripacifički i priatlantski pojas, kao i unisone puste želje američkih političara i kremljologa o „prevelikoj Rusiji“ čiji bi resursi, eto, trebalo da se stave na raspolaganje čitavom čovečanstvu. Svedoci smo, ipak, da se SAD ne predaju bez borbe, dok je Rusija i dalje cela i sve kočopernija. A Kina nezadrživo napreduje i pokazuje da će se u narednoj deceniji iz zaravnjenosti pojaviti kao novi vrh piramide globalne moći. Ni korona joj ne može ništa. Nisu li se geopolitički futurolozi malo zaneli pominjući američki „unipolarni trenutak“. Pred dolazećim Pax Sinica pokazaće se da je i multipolarizam bio „trenutak“.

NI RESETOVANJE NI RESTARTOVANJE A da li za EU ima mesta u tom društvu gorostasa? Ima, biće ga još neko vreme, ali ne zadugo. Simptomi njenog slabljenja i nesposobnosti za oporavak su očigledni. Na to ne ukazuje samo korona tokom protekle godine. Čeka li je možda ne ratna, ali svakako fragmentarna sudbina slična titoističkoj Jugoslaviji, budući da su i jedna i druga sklepane u bipolarne svrhe? Kao „najvažnijem mostobranu u Evroaziji“, produžen joj je život zbog američkih geostrategijskih potreba, a pod novim uslovima i u izmenjenom obliku trajaće ukoliko bude potrebna Pekingu i Moskvi. Ako ne bude – što je geoekonomski i geopolitički logično – podeliće se duž postojećih državnih granica, a u nekim slučajevima i mimo njih. Možemo li da u ovom trenutku zamislimo kako ćemo se jednoga dana s nevericom i Evropske unije sećati kao „plemenite ideje“, te našeg „bezalternativnog puta“ zbog koga smo se ponižavali pred njenim izaslanicima, pravilima, uslovljavanjima, poglavljima…? Ne bi trebalo da budemo iznenađeni ako se u relativno bliskoj budućnosti umesto nje formira nekoliko kulturno i interesno kompatibilnih nadnacionalnih klastera u vidu neoklasičnih „velikih prostora“, gravitacijski čvršće vezanih za panrusku i velikokinesku sferu nego za američku.

NOVI BALKANSKI SUBPOREDAK Globalni poslovi uvek se projektuju na Balkan koji ispoljava snažan „geopolitički magnetizam“ za velike sile. Tako je bilo do sada i tako će biti od sada – poluostrvo-karika ogromnog evroazijskog prostora i dalje će predstavljati „precizan seizmograf“ velikih geopolitičkih potresa. Nestabilnost koju je rastakanjem Jugoslavije duž nekonsekventnih unutrašnjih granica Balkanu doneo Zapad, a za koju sada optužuje „ruski maligni uticaj“, trajaće sve dok se ne uspostavi logična, a ne veštačka ravnoteža. To se prvenstveno odnosi na adekvatniju političko-teritorijalnu strukturu. Nužno je da ona bude potpuno suprotna trenutnoj vašingtonsko-briselskoj neformalnoj formuli „Mala Srbija – stabilan Balkan“, koja nije ništa drugo do zlokoban mutant-naslednik nekadašnje titoističke krilatice „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“. Stoga su Zapad i njegovi regionalni štićenici toliko privrženi tzv. kosovskoj nezavisnosti, makedonskom otklonu od srpstva po cenu bugarizacije, unitarizaciji BiH pod firmom „funkcionalne države“, ustašolikom rasrbljivanju Crne Gore, te suzbijanju srpskog pitanja u Hrvatskoj i sećanja na Republiku Srpsku Krajinu. S druge strane, u vremenu koje dolazi sve nervoznije će reagovati na pojmove srpske zemlje i srpski svet. U tom kontekstu, ne najavljuje li simbolički novu godinu i deceniju pozdrav ruskog ministra Lavrova pred ulazak u avion na kraju nedavne posete Srbiji – sa uzdignuta tri prsta? Doduše, razdvojena. Za sada.    

Feđa Dimović

(Pre)Živeli

Preživeli smo ratove, preživeli smo sankcije
Preživeli smo logore, preživeli smo racije
Preživeli smo pokolje, seobe, okupacije
Preživeli nemaštinu, glad, krize, inflacije

Preživesmo golgotu i proklete planine
Zbegove i zime, plave morske dubine
Preživeli smo Švabu, preživeli Turčina
Ustaše i mučenja, al’ nismo klekli pred dušmana

I jame i kame i kolac i dranje
Razbijene glave maljem i plamen
I otok i kamen, preživesmo bez drame
Preživećemo sada i ove naše dane

Uz pomoć vere jake preživimo i dalje
Naši preci su nam dali snagu u amanet
Bez kukanja, galame, kroz vetar pravo napred
Znaj da najbolje sablje nastaju iz vatre

Preživeli smo pogrome i srušene crkve
I juriše mržnje i na žive i na mrtve
Garave freske od spaljene gume
Na lomači mošti i zgušene bune

Preživeli smo mnogo i još mnogo će da bude
Jer dosta je onih što se nude da nam sude
Nek im bude prosto, njihov pos’o da nas muče
Preživeli smo juče, živećemo i ubuduće

Piše Miloš Ković

Godina iskušenja i pobeda

Srpska crkva ima mnogo načina da zaustavi klizanje u provaliju. I ona će, dakle, u vremenu koje je pred nama biti na velikom ispitu

Društva i države ubrzano se prilagođavaju i preobražavaju. Razmere privrednih poremećaja tek ćemo sagledati. Povratak selu i zatvaranje u krug porodice i najbližih ponavlja se, kao refleks, ali i razuman izbor, u gotovo svakoj pojavi sličnog tipa u proteklih nekoliko vekova. Jagma za vikendicama i seoskim nekretninama, što dalje od zagušenih gradova, kao da potvrđuje odavno, u sferi duha, uočenu pojavu osporavanja urbane, modernističke, prosvetiteljske kulture, rođene u zapadnoj Evropi 18. veka.

PODOZRENJE SE ŠIRI Sasvim u postmodernističkom ključu, svetom se širi podozrenje, pa i uverenje u masovnu zloupotrebu nauke. „Farmaceutska mafija“ je, prvo u SAD, potom i u ostatku sveta, postala opsesivna tema. Tu nije reč samo o materijalnim interesima i basnoslovnim zaradama. U anglosaksonskom svetu začuđujuće su vitalne teorije, prividno zasnovane na naučnom pogledu na svet, kakve su maltuzijanske ideje o štetnim viškovima svetske populacije, eugenika koja bi da poništi postojanje „slabih i inferiornih“, ili socijaldarvinističko uverenje u prirodno pravo „jačih“ da istrebe „slabe“. Tome se pridodaje i strah od nadziranja, pod izgovorom zaštite zdravlja i poretka. Mišel Fuko nije bio jedini koji je ukazivao na tu vrstu opasnosti. Istorijsko iskustvo kazuje da se država ne odriče jednom stečenog sredstva kontrole. Uporno nametanje politički korektnog jednoumlja, preko velikih medija, nasuprot otvorenom i slobodnom dijalogu, samo doprinosi napetosti.

U isto vreme, baš kao humanističke i društvene nauke, koje proučavaju posledice pandemije, prirodne nauke rade na pronalaženju rešenja. Istinski junaci našeg vremena jesu oni lekari i medicinsko osoblje koji, ispunjavajući dužnost, svakodnevno padaju pokošeni pandemijom.

VELIKA POBEDA Na istom iskušenju i u istom podvigu nalaze se, širom sveta, i sveštenici. Protekla godina i doba pandemije obeleženi su upokojenjem patrijarha Irineja, mitropolita Amfilohija, episkopa Milutina. S njima se, zaista, završila jedna epoha.

Mitropolit Amfilohije bio je, po svom dugoročnom uticaju u srpskoj kulturi i javnom životu, jedan od najznačajnijih arhijereja u istoriji Srpske pravoslavne crkve. Pred sam kraj života bilo mu je dato da odnese veliku pobedu nad antisrpskim režimom u Crnoj Gori. Litije i potonja izborna pobeda u Crnoj Gori mogli bi da budu, u dužoj perspektivi, najvažniji događaji nacionalne istorije u 2020. godini. Oni kao da ukazuju na put oslobođenja celog srpskog naroda koji je, u proteklim decenijama, bio gotovo sviknut na poraze. Da li ćemo tim putem zaista krenuti, to će zavisiti od naše slobodne volje. Među srpskim vođama u Crnoj Gori vidljivi su, nažalost, uznemirujući znaci međusobnog gloženja.

Ključna uloga, u izboru puta, i dalje će pripadati Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Da li će ona uspeti da, kao u Crnoj Gori, odbrani svoje svetinje i svoj narod u Srbiji, na Kosovu i Metohiji? Neko će, s punim pravom, reći da je to posao za državu, a ne za crkvu. Ovdašnje vlasti nastavile su, međutim, i u 2020. s pogubnom, opasnom politikom napuštanja svetinja, sopstvenih građana i teritorije. O tome su, u protekloj godini, posvedočili Vašingtonski sporazum i prepuštanje elektroenergetskog sistema „Kosovu“. Srpska crkva ima mnogo načina da zaustavi ovo klizanje u provaliju. I ona će, dakle, u vremenu koje je pred nama biti na velikom ispitu.

Protekla godina bila je obeležena i predsedničkim izborima u SAD. Pobedile su, po svemu sudeći, one snage koje su devedesetih godina odlučujuće ugrozile svetski mir. Tada je, nasuprot dogovoru postignutom kada je SSSR prihvatio ujedinjenje Nemačke, NATO ušao ne samo u zemlje bivšeg Varšavskog pakta nego i u bivše sovjetske republike. Tada je razorena Jugoslavija, bombardovane Srpska i SRJ, tada su srpski narod i njegove svetinje planski i sistematski uništavani. Svet će u narednim godinama biti još opasnije mesto za život. Tramp i njegove pristalice, međutim, neće nestati. Raspolućenost u američkom javnom životu i kulturi, nesloga u EU, uspon Rusije i Kine – to su važne činjenice na kojima se mora graditi naša buduća strategija.

Piše Branko Pavlović

Samo će korona proći

Šta mora da se promeni da Srbija ne bi trajno ostala u godini koja se upravo završava

Korona je obojila, maskirala i potisnula iz svesti ljudi čitav niz događaja u 2020. godini koji su važni i dugoročno značajni. O nekim od tih pojava reč je u ovom tekstu.

LITIJE Okupljanje ljudi oko ideje zajednice, opšteg interesa, odbrane kulturnog identiteta, što nadilaze ne samo lični interes nego i bilo koji parcijalni interes, uticaće na događaje na širem prostoru od Crne Gore i u godinama koje dolaze. Poruka „Ne damo svetinje“, pored očiglednog religijskog motiva, sadrži u sebi ogroman potencijal suštinskog utemeljenja u zajednici koji predstavlja pravu snagu i oslonac za borbu protiv bilo kog oblika podjarmljivanja ljudi. Od odbrane crkve, borbe protiv bahatog nasilja, do odbrane od svakog vida neokolonijalizma.

TRAMPIZAM Borba u SAD za elementarno poštovanje principa u politici dovela je do potpunog ogoljavanja strukture moći onih 0,001 odsto najbogatijih u Americi. I posledično do strahovite podele u tom društvu. Nije samo reč o glasačima Donalda Trampa, inače impresivnih 74 miliona, nego i o većini onih koji su glasali za Džozefa Bajdena, ali samo zato što ih je sistem pobedio i usadio im mržnju prema Trampu kao jedini kriterijum. Oni sada treba da se suoče s teškim razočaranjima, zbog toga što ništa od njihovih očekivanja neće biti ispunjeno. Zato što to nije u interesu najbogatijih. Tako da će na unutrašnjem planu SAD imati na strani protiv sistema 80 odsto svih koji su izašli na izbore, koliko god oni bili i međusobno zakrvljeni. Zbog toga će politički lomovi koji su započeli unutar SAD biti nastavljeni i u godinama koje dolaze, i to u još zaoštrenijoj formi. Prvi put u poslednjih 150 godina.

RECESIJA Privredni problemi Zapada, koji su se podudarili i bili ubrzani zbog korone, trajaće duži niz godina. Motor razvoja svetske privrede u predstojećoj deceniji će se preseliti (i već jeste) u Kinu i zemlje ASEAN-a.

Iz nemoći da se takmiče, otuđene strukture moći tih 0,001 odsto će do krajnjih granica zaoštriti odnose s Kinom i Rusijom, a onda će se to, po principu spojenih sudova, preliti na ceo svet. Umesto povratka dominacije ka Zapadu, ta i takva politika dovešće do daljih problema, prvo na planu ekonomije, a onda i politike zapadnih država. Naročito će proizvesti velike lomove u Nemačkoj, ali i u celoj EU i Velikoj Britaniji.

NEODRŽIVOST NAŠE EKONOMSKE POLITIKE Politika u kojoj se Srbija zadužuje kod stranih banaka da bi davala podsticaje stranim kompanijama, i na tome temeljila svoj navodni razvoj, doživeće potpuni slom u narednih nekoliko godina. Danas, od prvih 15 izvoznika iz Srbije, čak 14 su strane kompanije i „Petrohemija“ koja pravi gubitke. To doprinosi rastu BDP-a Srbije, ali u tim brojevima nema ničega što bi predstavljalo razvojni potencijal Srbije. Sasvim suprotno, takva politika je direktan put u dužničko ropstvo, trajno nizak standard i pad kvaliteta svih bitnih usluga, od zdravstvenih do državnih institucija.

OBRAZOVANJE Koliko god da su tragične smrti onih koji su izgubili bitku s bolešću, dugoročno je najgore ovo što nam se događa u obrazovanju. Umesto da smo sve snage usmerili ka tome da suzbijemo širenje zaraze, po cenu odricanja od ličnih sloboda, da  bi nam deca mogla nesmetano pohađati škole, mi smo 12 generacija naše dece trajno osakatili u njihovom sticanju neophodnih znanja. Za to isto vreme deca u Kini, na Tajvanu, u Singapuru… normalno idu u škole. Umesto da ih sustižemo, mi smo našu decu učinili potpuno obrazovno nesposobnim za buduću konkurenciju na tržištu rada, za period kada će oni biti glavna pokretačka snaga Srbije.

Po mom mišljenju, to je najgora posledica, i s najdužim trajanjem, ove 2020. godine. Zato je neophodno da se već 2021. osmisli plan dodatne nastave kako bi se propušteno nadoknadilo. U suprotnom će Srbija trajno ostati u godini koja se upravo završava.

Piše Časlav Koprivica

Samoubilački čin

Zvanična Srbija iz Kavkaskog rata nije izvukla pouke, što pokazuje „ingeniozno“ štetni Vašingtonski sporazum s prištinskim „ilegalom“. Na istom tragu nastavlja se i s „malošengenskim“ fantazmagorijama

Davno je rečeno kako se s malo mudrosti upravlja svijetom, a vjerovatno odavno nije bilo godine koja je to svojim hronološkim pejzažom to tako rječito i višestrano potvrdila.

IZ AZERSKOG UGLA Kratki, ali surovi kavkaski rat za nas je dvostruko poučan, ne samo povodom Kosovskog pitanja; iz azerskoga ugla: ako je međunarodno pravo na vašoj strani, i ako država sistemski gaji odlučnost kod naroda – nasuprot našem programskom defetizmu „s vrha“ – moguće je, ako nema druge, povratiti jednom silom izgubljeno, bez obzira na to što je Nagorno Karabah po pravdi drevna armenska zemlja; iz armenskog ugla: neodgovorno poigravanje povjerenjem jedinog saveznika i traženje prijatelja tamo gdje ih nema (Zapad) može imati kobne posljedice.

Pored divljački osione Turske, ovom prilikom ni drugi nijesu propustili da pokažu da su im stari geopolitički idoli i dalje draži od svega. I ponovo se, kao poslije državnog udara u Ukrajini 2014, a na fonu smjene u Bijeloj kući izvršene putem neshvatljivo neregularnih izbora, predosjeća velika nevolja u međunarodnim odnosima u 2021. Na to ukazuje nepopuštanje atmosfere horske zapadnjačke rusofobije, koja uveliko nadmašuje doba kada je tamo posljednji put izgrađen tako snažan i složan antiruski front – pred Krimski rat, koji je preduprijedio, činilo se neminovni, ali ipak nesuđeni oslobodilački „Bosforski rat“ pravoslavnog svijeta za drevne hrišćanske prostore pod osmanlijskom okupacijom.

Zvanična Srbija iz Kavkaskog rata nije izvukla pouke, što pokazuje „ingeniozno“ štetni Vašingtonski sporazum s prištinskim „ilegalom“. Na istom tragu nastavlja se s „malošengenskim“ fantazmagorijama – tj. sa samoubilačkim pomaganjem u stvaranju „Velike Albanije“.

ZAVJERA ĆUTANJA Novi korak u tom smjeru je i odavno dogovoreno, kao i za mnogo drugoga – dugo prećutkivano, a ovih dana obavljeno preuzimanje elektroenergetskih instalacija Srbije na sjeveru KiM. Još jedan u mnoštvu dokaza kolaboracije Srbije u puzajućem ustanovljavanju suverenosti „Kosova“. Hoćemo li jednog dana – usljed solidarne političarsko-novinarsko-društvene zavjere ćutanja – od pobunjenih Albanaca doznavati i da Kosovo i Metohija ni pravno više nije naše?

O ključnom svjetskom događaju-procesu, pandemiji „korone“, već smo pisali (npr: http://kritika.instifdt.bg.ac.rs/index.php/kc/article/view/29/114), zato samo kratko o tome. Uočava se opasna tendencija vođenja vakcinalne geopolitike – prije svega od strane Zapada i „njegove“ SZO. Za neke relevantne „igrače“ manje je važna zdravstvena dobrobit svjetskog stanovništva koliko to što je vakcina još jedan zgodan medij uticaja. Za nas je tu ključna okolnost pritisak na Srbiju da svojem stanovništvu nametne „Fajzerovu“ vakcinu, znatno skuplju od ruskog „sputnjika V“, ali zato, kako se saznaje od pozvanih, u medicinskom pogledu u najmanju ruku spornu, a vrlo moguće i opasnu.

OZBILJAN „ISKORAK“ U kontekstu događajno-informativne „oluje“ kovida 19 (2?), upadljivo je politizovanje dosad nepolitičkih pitanja, te programirano desenzibilisanje nacionalnih javnosti za uobičajene političke teme. Otuda i plima „teorija zavjere“ – uveliko blagodareći osobenostima djelovanja lokalnih i globalnih političkih i stručnih „djelovođa“ korone. U pogledu političkog ućutkivanja naroda – tako „zgodnog“ u završnici kosovskih pregovora, pred sijasetom dilema povodom pandemije, vraćanja države u stanje prezaduženosti… – Srbija je napravila ozbiljan „iskorak“ u odnosu na druge demokratije. Usred orkestriranom državnom manipulacijom iskonstruisanog „intermeca“ epidemije u Srbiji održani su nelegitimni izbori koji su iznjedrili jednouman i uvredljivo bizaran sastav Skupštine koji je projektovan tako da se ne miješa u svoje poslove.

Ipak, za srpski narod će kao zublja u tmušama 2020. ostati jevanđeoski potresnim litijama u Crnoj Gori izborena sloboda od četvrtstoljetne, pseudonacionalne, šovinističke vladavine. Bez SPC i njenog simbola blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija, koji je za dobrobit svojeg naroda na koncu prinio i svoj život, ova samooslobodilačka pobjeda ne bi bila moguća.

Neka mu je vječnaja pamjat – a mi pamtimo da se borba za istinu „isplati“ – ne samo u Crnoj Gori nego i na ostalim srpskim prostorima.        

Piše Aleksandar Raković

Srpska revolucija u Crnoj Gori

Pošto je u tmini jutarnje noći 27. decembra 2019. usvojen Zakon o slobodi vjeroispovijesti, a poslanici Demokratskog fronta svi redom pohapšeni, predsednik Crne Gore Milo Đukanović potpisao je zakon i odleteo za Majami. Ostavio je zemlju na ivici građanskog rata, da bi je zamenio zlatnim cilindrom i svojim nesputanim zabavama na Floridi

Usvajanje razbojničkog zakona konačno je Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori razrešilo nadanja da će je Đukanovićev režim nekako ipak pustiti na miru, dok istovremeno tuče po srpskom narodu Crne Gore.

Srbi iz Berana već su pre donošenja zakona blokirali ulaz u grad. Nekoliko sati po usvajanju razbojničkog zakona, vladika budimljansko-nikšićki Joanikije pridružio se sveštenstvu, monaštvu i narodu koji je molitveno protestovao kod Skupštine Crne Gore u Podgorici. U Nikšiću se srpska omladina sukobila sa crnogorskom policijom. U isto vreme crnogorska policija pretukla je vladiku dioklijskog Metodija i još nekoliko Srba koji su blokirali most na Đurđevića Tari. Vladika Metodije je zbog povreda prebačen na VMA u Beogradu.

Ispred Ambasade Crne Gore u Beogradu održane su tada masovne demonstracije. Građani su u Beogradu, kao i u Podgorici i Nikšiću, usklikivali „Crna Gora i Srbija, to je jedna familija“. Podrška Srbima Crne Gore se kao plamen širila Srbijom. Uskoro su i u Banjaluci i drugim gradovima Republike Srpske počeli skupovi podrške Srbima Crne Gore pod sloganom „Srpska, Crna Gora i Srbija, to je jedna familija“.

Kod aerodroma „Golubovci“ u Zeti 29. decembra 2019. došlo je do „pucnjave“ između crnogorske policije i srpskih mladića. Policija je ispalila suzavce a građani su uzvratili vatrometom prema policiji koja se pod paljbom povlačila. Do sukoba je došlo i u Podgorici kada je crnogorska policija kod Hrama Hristovog Vaskrsenja pendrecima i suzavcem napala srpsku omladinu. Policijska represija postala je u narednih osam meseci dnevna praksa.

BIA je 30. decembra 2019. procenila da gostovanje KK Crvena zvezda u Podgorici predstavlja realan bezbednosni rizik, jer su sva raspoloživa saznanja ukazivala na mogućnost ugrožavanja bezbednosti igrača, stručnog štaba i navijača Crvene zvezde. Stoga, KK Crvena zvezda nije otputovala na utakmicu protiv Budućnosti. Zbog srpskih demonstracija širom Crne Gore, premijer Marković uputio je mitropolitu crnogorsko-primorskom Amfilohiju „poslednje upozorenje“.

Kao odgovor na nasilje crnogorskog režima, Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori isključila je 29. decembra 2019. iz pravoslavnog hrišćanstva predsednika Crne Gore, premijera Crne Gore, sve članove vlade i poslanike pravoslavne veroispovesti koji su glasali za razbojnički zakon. Od 1. januara 2020. protesti protiv zakona oblikovani su kao pravoslavne litije u svim gradovima Crne Gore, duž međugradskih puteva, na planinama, brdima a i po moru. Do sredine februara litije su s nekoliko desetina hiljada učesnika narasle na više od stotinu hiljada ljudi u molitvenom hodu.

Uporedo s biblijskim scenama litija – koje je Đukanović nazivao „ludačkim pokretom“ – odvijali su se i razni vidovi omladinske kontrakulture Srba u Crnoj Gori, među kojima su najprisutniji bili protestne pesme, oslikavanje murala bojama srpskih trobojki i mim-stranice. Srpska omladina koja se bavila ovom umetnošću takođe je trpela policijsku represiju. Najpoznatiji događaj tog tipa bio je napad crnogorske policije na mlade Srbe u Podgorici koji su čuvali svoj trobojni crveno-plavo-beli mural (25. januar 2020). Takvih slučajeva bilo je širom Crne Gore, u Pljevljima možda i najbrutalnije gde su građane tukle specijalne policijske snage. No, zbog epidemije korone, SPC donela je 13. marta 2020. odluku da se litije obustave dok se ne poprave zdravstvene prilike.

U uslovima epidemije, crnogorski režim nastavio je represiju nad srpskim narodom Crne Gore. Mitropolit Amfilohije privođen je i satima držan u policiji, vladika Joanikije i još sedmorica sveštenika uhapšeni su 12. maja 2020. u Nikšiću zbog spontane litije koju je organizovao narod na dan Svetog Vasilija Ostroškog. Vladika Joanikije i sveštenici držani su tri dana u pritvoru. Od Petrovdana (12. jul 2020) u Crnoj Gori su organizovane auto-litije koje nisu kršile epidemiološke mere. Uprkos tome, crnogorska policija je blokirala auto-litije i privodila neke od učesnika. Državljanima Srbije i Srpske uglavnom je tokom čitave letnje turističke sezone bio zabranjen ulaz u Crnu Goru koji je pravdan epidemiološkim merama. U pitanju su, međutim, bile demonstracija sile i antisrpska represija.

U takvim uslovima segregacije, srpski narod Crne Gore pobedio je na parlamentarnim izborima koji su održani 30. avgusta 2020. Mitropolita Amfilohija korona je odnela 30. oktobra 2020, a patrijarha srpskog Irineja 20. novembra 2020. Nova Vlada Crne Gora, s većinom srpskih ministara, izglasana je 4. decembra 2020. Po karakteru, ta vlada premijera Zdravka Krivokapića je eksperimentalna. Bilo bi najbolje ukoliko bi se posle dvesta dana izvršila politička rekonstrukcija. Krivokapić ne sme da izgubi iz vida da je na vlast došao kao politički novajlija, na krilima srpske revolucije u Crnoj Gori. Naime, politički bunt, pravoslavne litije i omladinska kontrakultura mogu se zasvoditi samo pojmom – srpska revolucija.