ОПЕРАЦИЈА КАСАБА

Да ли је Дежуловићев испад добро организована маркетиншка акција, или ствар случаја? Да ли је бура око његове изјаве била унапред испланирана и намерно изазвана? С којим циљем?

Волео је Борис Дежуловић некоћ да текст започне вицом који му је испричао његов мистериозни пријатељ Кожо. Имао је, каже Дежуловић, Кожо тај обичај, да позове у глуво доба ноћи из кафане и исприча виц, на основу којег је касније Борис градио свој текст. Вицеви су углавном били добри, као и Дежуловићеви текстови, слагали се ми с његовим ставовима или не. Неретко би измамили осмех и најнамргођенијег читаоца. И вицеви, и текстови. А онда се десило нешто чудно. У Дежуловићевим колумнама више нема Коже да се јави око два иза поноћи. Кожин нестанак дуго је био мистерија. Имао је Дежуловић, како то сам признаје, проблема да на основу теме наметнуте вицем напише текст, а онда му је Кожо испричао виц који је Дежуловићу било немогуће да преточи у текст. Ексклузивно за вас, преносимо детаље вица који је убио Кожу, да не би издахнуо Борис. Дошао је, испричао је био Кожо, Србин на Јелачића плац у Загребу и почео да гласно исповеда своју етничку припадност. Једва да је успео да изговори последњи слог своје националности, кад ето ти десетак екстремиста који се залетеше и испребијаше га ко мачка у џаку. Одлучи се неки Хрват на такав експеримент, али у супротном смеру. Дошао на Трг републике и почео да виче „Ја сам Хрват, ја сам Хрват“. Виче он, али не изазива било какву реакцију ни од кога. Пролази минут, два, пет, десет, пола сата… Ништа. Тек у једном тренутку прилази му нека бакица и брижним гласом му каже: „Сине, овде је то срамота.“
Није, у ствари, истина да Дежуловић није могао о томе да напише текст, па је због тога елиминисао Кожа. Истина је да га је увредило што је схватио да му је Кожо испричао виц о њему самоме у, додуше, мало измењеној форми. Није се Дежуловић по Београду шепурио поносан на своје хрватство него је пљувао по српству, што, иако веома слично, није баш увек исто.[restrict]

ДУГА ТРАДИЦИЈА ПЉУВАЊА Није ово Дежуловићу, далеко било, први пут да то чини. Овај колумниста новина Српског народног већа у Хрватској званих „Новости“ често попушта пред тим нагоном. Тако је, на пример, у јеку борбе за очување светиња Српске православне цркве у Црној Гори, овај аутор за новине српског народа у Хрватској писао отприлике како цркве и манастире и треба одузети СПЦ, јер она просто не уме да се према њима односи с дужним поштовањем, те Острог „и десетине сличних по запишаном светосавском територију“ православни архиепископи и владике претварају у „трговачке ланце са великом понудом светосавске традиције, а потом и касарне српства“. „Све, наиме, кад би спорним црногорским законом величанствени Острог и био преписан Ђукановићевој мафијашкој држави (…) не би чудесни Острог најебао горе него што је најебао овако, под бригом и пажњом рођене Српске православне цркве. Можда је стога заиста најбоље да се донесе некакав закон којим би се древни српски манастири одузели Србији и Српској православној цркви“, писао је почетком године овај колумниста у новинама Српског народног већа.
Није, међутим, ни тако скандалозна његова колумна изазвала неко озбиљније реаговање у српској јавности. Ишло се вероватно по оној „овде је то срамота“ и игнорисало се Дежуловићево крештање. А онда се десило чудо! Дежуловић је у једном интервјуу изјавио како је Београд касаба и врата пакла су се отворила. „Београд једноставно више није град, то је тек мало већа касаба, Дубаи за сиромашне или Јагодина за богате. Ријеч је о томе да је у Београду систематски поништена свака појединачна идеја града, и то не само оним чудовишним, лажним бароном Стефаном Минхаузеном на топовском ђулету пред жељезничким колодвором, буђавим и офрље провинцијским Београдом на води, те осталом псеудоурбанистичком пластичном бижутеријом, која Београд чини велеградом тачно онолико колико је Јагодину велеградом учинила она Палмина жирафа“, рекао је он у интервјуу једном „Недељнику“.
После оних срамотних речи на рачун Острога и других српских светиња на које није било иоле озбиљније реакције, очекивало би се да се с пљувањем Београда може само још лакше проћи, осим у круговима оних случајносрпских малограђаниста који у недостатку било каквог другачијег идентитета, али и карактерних особина, као своју посебну додату вредност истичу своје београђанство и стављају га у контраст с провинцијалном заосталошћу крезубих паланачких Србенди.

ПРОМЕЊЕНЕ ОКОЛНОСТИ Као што рекосмо, десило се чудо и отворила су се врата пакла из којих су покуљале речи осуде на рачун Дежуловића. Парадоксално, нису га због тога напали обично најактивнији Београђанери, њима је, у складу с мукотрпно стеченим мазохизмом, у реду ако један Сплићанин пљује по њиховом Београду, па ћуте. Одговорили су му, углавном, они који такве бљувотине игноришу, или прећуткују. Али стиче се утисак да ни то баш није било спонтано и да је све, у ствари, вештачки исфорсирано и пренадувано.
Кренимо од мотива за крајње споран интервју. Повод је, како наводи један „Недељник“, „ново издање антиратног класика Јебо сад хиљаду динара“. Чу! Па ни с Хандкеом се не раде интервјуи поводом „новог издања“ неког његовог дела, а и Дежуловићев роман тешко да било коме може бити „класик“ осим поданику британске круне Бранку Росићу.
Друга спорна ствар је што је, пре него што се бука око његове изјаве озбиљније дигла (само дан касније), Дежуловић дао још један интервју у којем гура још дубље прст у око српској јавности и њено реаговање користи као потврду за своје ставове. „Такву буру, наравно, нисам очекивао, али испао је експеримент у контролисаним лабораторијским условима: да је Београд заиста озбиљна, велика европска метропола, како би и у којем то паралелном свемиру буру у таквом једном мегалополису могао изазвати интервју трећеразредног неког писца из једног далматинског села с укупно десет становника? Реакције на мој интервју тако су управо емпиријски доказале сваку моју тезу. Славни Београд увриједио се као сеоска млада, дирљиво провинцијски, баш као нека казахстанска селендра из филма Саше Барона Коена“, рекао је он за „Нову С“. Овај Дежуловићев аргумент би се могао окренути против њега – могли бисмо га упитати зашто би једна касаба, казахстанска селендра била тема за „једног од најбољих регионалних писаца“? Ако је Београд Дубаи за сиромашне, зашто се њиме бави „најбоље плаћени колумниста“ Балкана?
Бура је очито усиљена и додатно испровоцирана, иако Дежуловић глуми неку изненађеност. И сада ко год ово да каже може бити проглашен за теоретичара завере, али могло би бити и да се ради о примени другог лица моћи по систему који у књизи „Будућност моћи“ објашњава Џозеф Нај, амерички политиколог и бивши помоћник секретара за одбрану у администрацији Била Клинтона. Реч је, наиме, о наметању теме у јавности по сопственом избору коју је непријатељски субјект приморан да прихвати као легитимну. Мора се признати да су Дежуловић, „Недељник“ и „Нова С“ извели шаховски потез остављајући противницима неугодан избор између два зла. Ако се на провокацију не одговори (што је до сада најчешће био случај у таквим ситуацијама), ствара се слика немоћи, јер неко те вређа и понижава, а ти му не можеш ништа. У случају одговора, провокатор ни на који начин не бива кажњен, него наставља с провокацијом и још жешће убира медијски простор. Што се каже, и лоша реклама је – реклама. Дежуловић од тога може само да има користи, јер је „ново издање“ његовог „капиталног дела“ тема првокласне медијске пажње, пажње какву не би требало да има ни да је јуче премијерно објављено, а камоли пуних петнаест година касније. У најмању руку као да је Црњански. Пардон. Као да је Крлежа, а не трећеразредни писац.
Можемо спекулисати о томе да ли Дежуловић има иза себе неког првогласног маркетиншког агента, чаробњака рекламе, јер није лако на овај начин симултано упрегнути два важна играча на медијском небу (друге) Србије. А можда се уклапа у неку ширу агенду, нама већ добро познату. Град, како истиче Дежуловић, „не чине жирафе, него људи“ и ако Београд више није град, то је јер у њему више нема људи – у њему живи стока.
Београд није ружан него деценијама запуштен град, али и такав је више метропола него што ће неки други градови икада бити, јер и прецвала ружа је више ружа него што ће то перуника икада бити. Уз све дужно поштовање према перуници. Исто тако и Стефан Немања, којег Дежуловић из неких само њему знаних разлога назива „лажним бароном Стефаном Минхаузеном“ је више краљ, него што ће то Томислав, личност крајње спорног историјског утемељења, а чија статуа краси простор испред загребачке железничке станице, икада бити.[/restrict]