OPERACIJA KASABA

Da li je Dežulovićev ispad dobro organizovana marketinška akcija, ili stvar slučaja? Da li je bura oko njegove izjave bila unapred isplanirana i namerno izazvana? S kojim ciljem?

Voleo je Boris Dežulović nekoć da tekst započne vicom koji mu je ispričao njegov misteriozni prijatelj Kožo. Imao je, kaže Dežulović, Kožo taj običaj, da pozove u gluvo doba noći iz kafane i ispriča vic, na osnovu kojeg je kasnije Boris gradio svoj tekst. Vicevi su uglavnom bili dobri, kao i Dežulovićevi tekstovi, slagali se mi s njegovim stavovima ili ne. Neretko bi izmamili osmeh i najnamrgođenijeg čitaoca. I vicevi, i tekstovi. A onda se desilo nešto čudno. U Dežulovićevim kolumnama više nema Kože da se javi oko dva iza ponoći. Kožin nestanak dugo je bio misterija. Imao je Dežulović, kako to sam priznaje, problema da na osnovu teme nametnute vicem napiše tekst, a onda mu je Kožo ispričao vic koji je Dežuloviću bilo nemoguće da pretoči u tekst. Ekskluzivno za vas, prenosimo detalje vica koji je ubio Kožu, da ne bi izdahnuo Boris. Došao je, ispričao je bio Kožo, Srbin na Jelačića plac u Zagrebu i počeo da glasno ispoveda svoju etničku pripadnost. Jedva da je uspeo da izgovori poslednji slog svoje nacionalnosti, kad eto ti desetak ekstremista koji se zaleteše i isprebijaše ga ko mačka u džaku. Odluči se neki Hrvat na takav eksperiment, ali u suprotnom smeru. Došao na Trg republike i počeo da viče „Ja sam Hrvat, ja sam Hrvat“. Viče on, ali ne izaziva bilo kakvu reakciju ni od koga. Prolazi minut, dva, pet, deset, pola sata… Ništa. Tek u jednom trenutku prilazi mu neka bakica i brižnim glasom mu kaže: „Sine, ovde je to sramota.“
Nije, u stvari, istina da Dežulović nije mogao o tome da napiše tekst, pa je zbog toga eliminisao Koža. Istina je da ga je uvredilo što je shvatio da mu je Kožo ispričao vic o njemu samome u, doduše, malo izmenjenoj formi. Nije se Dežulović po Beogradu šepurio ponosan na svoje hrvatstvo nego je pljuvao po srpstvu, što, iako veoma slično, nije baš uvek isto.[restrict]

DUGA TRADICIJA PLJUVANJA Nije ovo Dežuloviću, daleko bilo, prvi put da to čini. Ovaj kolumnista novina Srpskog narodnog veća u Hrvatskoj zvanih „Novosti“ često popušta pred tim nagonom. Tako je, na primer, u jeku borbe za očuvanje svetinja Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, ovaj autor za novine srpskog naroda u Hrvatskoj pisao otprilike kako crkve i manastire i treba oduzeti SPC, jer ona prosto ne ume da se prema njima odnosi s dužnim poštovanjem, te Ostrog „i desetine sličnih po zapišanom svetosavskom teritoriju“ pravoslavni arhiepiskopi i vladike pretvaraju u „trgovačke lance sa velikom ponudom svetosavske tradicije, a potom i kasarne srpstva“. „Sve, naime, kad bi spornim crnogorskim zakonom veličanstveni Ostrog i bio prepisan Đukanovićevoj mafijaškoj državi (…) ne bi čudesni Ostrog najebao gore nego što je najebao ovako, pod brigom i pažnjom rođene Srpske pravoslavne crkve. Možda je stoga zaista najbolje da se donese nekakav zakon kojim bi se drevni srpski manastiri oduzeli Srbiji i Srpskoj pravoslavnoj crkvi“, pisao je početkom godine ovaj kolumnista u novinama Srpskog narodnog veća.
Nije, međutim, ni tako skandalozna njegova kolumna izazvala neko ozbiljnije reagovanje u srpskoj javnosti. Išlo se verovatno po onoj „ovde je to sramota“ i ignorisalo se Dežulovićevo kreštanje. A onda se desilo čudo! Dežulović je u jednom intervjuu izjavio kako je Beograd kasaba i vrata pakla su se otvorila. „Beograd jednostavno više nije grad, to je tek malo veća kasaba, Dubai za siromašne ili Jagodina za bogate. Riječ je o tome da je u Beogradu sistematski poništena svaka pojedinačna ideja grada, i to ne samo onim čudovišnim, lažnim baronom Stefanom Minhauzenom na topovskom đuletu pred željezničkim kolodvorom, buđavim i ofrlje provincijskim Beogradom na vodi, te ostalom pseudourbanističkom plastičnom bižuterijom, koja Beograd čini velegradom tačno onoliko koliko je Jagodinu velegradom učinila ona Palmina žirafa“, rekao je on u intervjuu jednom „Nedeljniku“.
Posle onih sramotnih reči na račun Ostroga i drugih srpskih svetinja na koje nije bilo iole ozbiljnije reakcije, očekivalo bi se da se s pljuvanjem Beograda može samo još lakše proći, osim u krugovima onih slučajnosrpskih malograđanista koji u nedostatku bilo kakvog drugačijeg identiteta, ali i karakternih osobina, kao svoju posebnu dodatu vrednost ističu svoje beograđanstvo i stavljaju ga u kontrast s provincijalnom zaostalošću krezubih palanačkih Srbendi.

PROMENJENE OKOLNOSTI Kao što rekosmo, desilo se čudo i otvorila su se vrata pakla iz kojih su pokuljale reči osude na račun Dežulovića. Paradoksalno, nisu ga zbog toga napali obično najaktivniji Beograđaneri, njima je, u skladu s mukotrpno stečenim mazohizmom, u redu ako jedan Splićanin pljuje po njihovom Beogradu, pa ćute. Odgovorili su mu, uglavnom, oni koji takve bljuvotine ignorišu, ili prećutkuju. Ali stiče se utisak da ni to baš nije bilo spontano i da je sve, u stvari, veštački isforsirano i prenaduvano.
Krenimo od motiva za krajnje sporan intervju. Povod je, kako navodi jedan „Nedeljnik“, „novo izdanje antiratnog klasika Jebo sad hiljadu dinara“. Ču! Pa ni s Handkeom se ne rade intervjui povodom „novog izdanja“ nekog njegovog dela, a i Dežulovićev roman teško da bilo kome može biti „klasik“ osim podaniku britanske krune Branku Rosiću.
Druga sporna stvar je što je, pre nego što se buka oko njegove izjave ozbiljnije digla (samo dan kasnije), Dežulović dao još jedan intervju u kojem gura još dublje prst u oko srpskoj javnosti i njeno reagovanje koristi kao potvrdu za svoje stavove. „Takvu buru, naravno, nisam očekivao, ali ispao je eksperiment u kontrolisanim laboratorijskim uslovima: da je Beograd zaista ozbiljna, velika evropska metropola, kako bi i u kojem to paralelnom svemiru buru u takvom jednom megalopolisu mogao izazvati intervju trećerazrednog nekog pisca iz jednog dalmatinskog sela s ukupno deset stanovnika? Reakcije na moj intervju tako su upravo empirijski dokazale svaku moju tezu. Slavni Beograd uvrijedio se kao seoska mlada, dirljivo provincijski, baš kao neka kazahstanska selendra iz filma Saše Barona Koena“, rekao je on za „Novu S“. Ovaj Dežulovićev argument bi se mogao okrenuti protiv njega – mogli bismo ga upitati zašto bi jedna kasaba, kazahstanska selendra bila tema za „jednog od najboljih regionalnih pisaca“? Ako je Beograd Dubai za siromašne, zašto se njime bavi „najbolje plaćeni kolumnista“ Balkana?
Bura je očito usiljena i dodatno isprovocirana, iako Dežulović glumi neku iznenađenost. I sada ko god ovo da kaže može biti proglašen za teoretičara zavere, ali moglo bi biti i da se radi o primeni drugog lica moći po sistemu koji u knjizi „Budućnost moći“ objašnjava Džozef Naj, američki politikolog i bivši pomoćnik sekretara za odbranu u administraciji Bila Klintona. Reč je, naime, o nametanju teme u javnosti po sopstvenom izboru koju je neprijateljski subjekt primoran da prihvati kao legitimnu. Mora se priznati da su Dežulović, „Nedeljnik“ i „Nova S“ izveli šahovski potez ostavljajući protivnicima neugodan izbor između dva zla. Ako se na provokaciju ne odgovori (što je do sada najčešće bio slučaj u takvim situacijama), stvara se slika nemoći, jer neko te vređa i ponižava, a ti mu ne možeš ništa. U slučaju odgovora, provokator ni na koji način ne biva kažnjen, nego nastavlja s provokacijom i još žešće ubira medijski prostor. Što se kaže, i loša reklama je – reklama. Dežulović od toga može samo da ima koristi, jer je „novo izdanje“ njegovog „kapitalnog dela“ tema prvoklasne medijske pažnje, pažnje kakvu ne bi trebalo da ima ni da je juče premijerno objavljeno, a kamoli punih petnaest godina kasnije. U najmanju ruku kao da je Crnjanski. Pardon. Kao da je Krleža, a ne trećerazredni pisac.
Možemo spekulisati o tome da li Dežulović ima iza sebe nekog prvoglasnog marketinškog agenta, čarobnjaka reklame, jer nije lako na ovaj način simultano upregnuti dva važna igrača na medijskom nebu (druge) Srbije. A možda se uklapa u neku širu agendu, nama već dobro poznatu. Grad, kako ističe Dežulović, „ne čine žirafe, nego ljudi“ i ako Beograd više nije grad, to je jer u njemu više nema ljudi – u njemu živi stoka.
Beograd nije ružan nego decenijama zapušten grad, ali i takav je više metropola nego što će neki drugi gradovi ikada biti, jer i precvala ruža je više ruža nego što će to perunika ikada biti. Uz sve dužno poštovanje prema perunici. Isto tako i Stefan Nemanja, kojeg Dežulović iz nekih samo njemu znanih razloga naziva „lažnim baronom Stefanom Minhauzenom“ je više kralj, nego što će to Tomislav, ličnost krajnje spornog istorijskog utemeljenja, a čija statua krasi prostor ispred zagrebačke železničke stanice, ikada biti.[/restrict]