Uspešni beležnik jednog vremena

Milivoje Mića Milošević (1930–2020)

Domaća kinematografija ovih dana je ostala i bez višedecenijski aktivnog sineaste Milivoja Miće Miloševića, koji je stekao slavu najkomercijalnijim komedijama našeg filma, ali i vrlo značajnim dokumentarnim ostvarenjima koja su obrađivala najrazličitije teme

Nedugo pošto je 25. oktobra dosegao do značajnog životnog jubileja napunivši 90 godina požarevački režiser, scenarista, novinar, istoričar umetnosti po obrazovanju, Milivoje Mića Milošević preminuo je u Beogradu od, kako je objavljeno iz kruga porodice, posledica infekcije virusom korona. Iako poslednjih deceniju i po nije više bio prisutan u našoj kinematografiji ni kao autor igranih ni dokumentarnih filmova, njegov minuli rad nije zaboravljen. Naprotiv, sa širenjem društvenih mreža, posebno Jutjuba, njegov rad je postao popularan i među mladim naraštajima i to, čini se, u jednako značajno broju kao što je bilo i u vreme kada su njegova dela punila jugoslovenske bioskope obarajući sve rekorde u gledanosti i postavljajući nove koje potom više niko nije uspeo da dosegne.
Kada se pomene ime ovog autora, publika odmah pomisli na njegove čuvene komedije s početka osamdesetih – „Tesnu kožu“, koja je zvanični rekorder po broju bioskopskih gledalaca i to kako u Beogradu (preko pola miliona), tako i širom tada još postojeće SFR Jugoslavije. U sličnom izuzetno komercijalno-populističkom maniru bili su i ostali njegovi filmovi iz tog perioda: „Nije nego“, „Laf u srcu“, „Moljac“, „Berlin kaput“, „Nema problema“… Smešne scene iz tih filmova i čuvene replike iz njih stalno su prisutni i gledani prilozi na društvenim mrežama. S druge strane, Milošević je bio svestrani autor dokumentarnih filmova i to iz najrazličitijih oblasti. Svakako da će se zauvek pominjati dokumentarac o „Bjelom dugmetu“ koji je snimljen na vrhuncu njihove popularnosti 1978. godine, ali i izuzetni TV dokumentarni serijal o Titu, „Tito: Crveno i crno“ kojim je 2006. okončao karijeru. U njegovoj filmografiji posle toga više nije bilo novih priloga. Međutim, ostao je veran svom drugom, paralelnom pozivu novinara pošto je pisao kolumne i isticao se političko-kritičkim tekstovima i intervjuima koji su privlačili pažnju dela javnosti najpre zbog poređenja onog vremena borbe protiv fašističke opresije i ovog današnjeg, globalno neslobodnog na neki novi, a ipak, jednako surov i opasan način.
Svojim radom iz jugoslovenskog perioda Milošević je kupio prostor u istoriji naše kinematografije kao do tada nepostojeći autor sposoban da s masovnom publikom komunicira sasvim iskreno, na njihovom nivou, bez pretencioznosti i nadmenosti, ne stideći se da bude etiketiran kao populistički komercijalni autor. Nije ga volela kritika, pa i on sam je bio iskreno kritički raspoložen prema tim svojim superhitovima koji jesu bili nižerazrednog kvaliteta, ali su baš u tom svojstvu zauzeli veoma drago mesto u srcima miliona i to za sva vremena. Bezbrojne reprize njegovih filmskih hitova na raznim televizijama i stalno prisutna mogućnost onlajn gledanja na Jutjubu održali su u životu ove filmove decenijama pošto su bili aktuelni u bioskopima. Kao dokumentarista, međutim, Mića Milošević je bio okrenut vrhunskom kvalitetu koji je svakako detektovan i kod publike i kritike. Dva su njegova filma, „De Jongovi“i „Žulj“, iz 1975. i 1988, bili jugoslovenski kandidati za Oskara u kategoriji najboljeg dokumentarnog filma, a bili su primetni i u programima mnogih svetskih filmskih festivala. Njegova dela su svakako odolela zubu vremena i svim prolaznostima naših života i vremena. Dokumentarci će biti zauvek gledano najpre informativno štivo o vremenima koja su prošla i možda u tom prolasku ostala neobjašnjena, pa i nedokučiva. Milošević je njima uspeo da doprinese ne samo neophodnim njihovim objašnjavanjima već i da ih sačuva za pokolenja koja ta vremena nisu u stanju da razumeju. Što se tiče pomenutih igranih „populističkih komedija“, ta etiketa ih u potpunosti komentariše i smešta na vrlo značajno mesto kinematografije zemlje koje odavno nema, a čiji su ondašnji stanovnici, eto, najviše voleli da se smeju upravo uz te i takve njegove filmove gutajući šašave likove prepoznatljivog mentaliteta i prizemni „narodski“ humor zajedno s oporom kritikom društva i prizorima iz zemlje koja je u to vreme već počela da se urušava i nestaje pa danas, iz te perspektive, oni imaju i taj, možda neplanirani ali svakako primetni aspekt istorijske dragocenosti zbog čega se iz ove naše pozicije lik i delo ovog autora mogu posmatrati i kao beleg jednog vremena, jedne epohe u razvoju zemlje u kojoj živimo, pa i nas samih.