Putokaz mitropolita Amfilohija

Zašto će počivši mitropolit crnogorsko-primorski sutra biti još važniji nego što je bio do juče

Na utehu i radost svima koji su tužni zbog odlaska voljenog đeda, delo mitropolita Amfilohija odmah je pokazalo da nastavlja da živi i posle njegove smrti. I zaista, blago onom ko dovijeka živi – svojim delom, naime – imao se rašta i roditi.
Pa zato valjda i ne čudi, iako na ljudskom nivou ne može a da ne ožalosti, što pojedine, takoreći, činovnice Vlade Srbije nisu propustile ni ovu priliku da javno demonstriraju svoj nehumani nedostatak obzira prema ljudima koji su Srbi a toga se ne stide.
I utoliko je važnije da se u budućnosti, a to znači pod hitno, pokažemo dostojnim zaveštanja počivšeg mitropolita. Svi zajedno; od prvog do poslednjeg među nama. Jer je to najbolji preostali, možda i jedini, način da maligni uticaj ovih zagađivača svesti i javnog prostora bude sveden na meru kakva mu pripada. Što će reći, da bude dovoljno nebitan da postane bezvredan i tihog prezira, a kamoli spomena. A kad nam se to dogodi, znaćemo da smo napokon i bespovratno zakoračili stazom svog oslobođenja, to jest spasenja. Uostalom, zahvaljujući našem đedu mitropolitu, putokaz imamo…

SAHRANA U PODGORICI Taj je putokaz bio tako jasno, sasvim, vidljiv dok je đedo bio ispraćan u večnost, od Cetinjskog manastira i Sabornog hrama Hristovog vaskrsenja u Podgorici do utakmica crnogorskih fudbalskih prvenstava koje su igrači, samoinicijativno, započinjali minutom ćutanja zbog upokojenja voljenog mitropolita.
I sav onaj narod, hiljade i hiljade ljudi, na kolenima pred odrom svog đeda. Veličanstven prizor, jedinstveni, sabrani tu svojom slobodnom voljom – niko ih nije tamo dovezao autobusima i podelio im sendviče – u poštovanju i ljubavi, klekli da bi tim isusovskim činom iskazali svoje osećanje, a ne zato što ih je iko na to naterao.
I treba žaliti, a ne osuđivati, svakoga ko nikad nije bio obasjan tim osećanjem smerne, tihe ljubavi. Ko nije sposoban da vidi dalje od sopstvenog egoizma i sebičnih potreba. Beznadežno je tužan i siromašan takav život.
Zastanimo još malo pred ovim prizorom, zadivljeni i samim prizorom i njegovim značenjem.
Kako je to bio veličanstven i ohrabrujući anahronizam. Umesto važećeg sistema vrednosti izbljuvanog iz rijaliti programa; umesto selebritija čije su tarife izmerene količinom njihovog prisustva na naslovnim stranicama tabloida; umesto korumpiranih političara kojima ništa nije sveto, i njihovih finansijera koji su se obogatili jer su pljačku opšteg dobra proglasili za umešnost snalaženja; umesto takvog duha ovog vremena, svio se narod uz svoju crkvu, oko odra svog mitropolita. Prigrlio sve one tradicionalne, a to će reći, iskustvom proverene vrednosti, sad prezrene i prevaziđene, da pokaže da nisu prevaziđene a samo budala i pokvarenjak može da ih prezire, vrednosti časne, lepe, poštene i domaćinske. Kakve je i vladika živeo, i s tim je svojim živim svedočenjem nastavio i posle svoje zemaljske smrti. U koju je otišao kao ubogi siromah, za razliku od svojih protivnika. Mislite i o tome.
Okupljen oko ovih vrednosti, da bi ih zaštitio u autentičnoj revoluciji litijama kakvu ni slutio nije niko koga je zavarao onakav duh ovog vremena, narod je mimo svih očekivanja i racionalnih političkih prognoza uspeo da ih odbrani. I da, posle tri preduge decenije, s vlasti obori onog što je pokušao da ih privatizuje. Zato što je pokušao i to da učini, misleći da će mu proći.
Pri čemu je i država među tim svetinjama koje su odbranjene litijama. Jer je i sama nastala na vrednostima koje su tekle litijama i ovom poslednjom koja je otišla u nebo, državotvorne su te vrednosti koliko i slobodarske. Rečju, normalne.
A Milo Đukanović propustio je pretposlednju priliku za lično iskupljenje time što nije došao na sahranu mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija. Istina, možda mu niko ne bi čestitao što je tamo došao, ali sigurno je da mu svi zameraju što tamo nije otišao.

SRPSKO JEDINSTVO Ali nije vladika samo narod sabrao oko svog odra kao što ga je sabirao i za svog života.
Za svog života to nije uspeo, ali stvorio je za života uslove da bi uspeo sada, kad više nije među nama. Poklonili su mu se, naime, jedan pored drugog, budući crnogorski premijer Zdravko Krivokapić, prvi čovek Republike Srpske Milorad Dodik i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Mitropolit ih je sve okupio oko sebe. Prvi put sastali su se oni, zahvaljujući njemu, u Hramu Hristovog vaskrsenja. Crna Gora, Republika Srpska i Srbija.
Koliko su napora naši neprijatelji uložili u ovih tridesetak godina da bi nas razdvojili, odrodili i pokorili. A evo nas sad opet zajedno.
Utoliko je ovaj prizor značajniji zbog toga što smo i te kako svesni da, nažalost, među njima ima više neraščišćenih računa nego bratske radosti zbog vaskrsle prilike da se ujedinimo u našem, srpskom svetu, makar i sa tri strane granice. A opet, i eto još jedne đedove zasluge, nikoga od njih to nije sprečilo da dođe. Oni su morali da budu baš tu, oko pokojnog mitropolita, već i zato što znaju da im narod ne bi oprostio da su pokušali da postupe ikako drugačije.
Pa i to pitanje da li je, ili nije, Vučić tražio da govori na sahrani ne bi li pokupio neki politički poen, i da li mu je, ili nije, odgovoreno odrično; i ako je tako bilo, on je tu odluku, očigledno, prihvatio pokorno. Bio je tamo i nije govorio.
A valja primetiti, kad već moramo da budemo i na ovom polju intriga, i da je Vučića, iako je „takav običaj kod nas da se na sahranu ne zove“, na sahranu pozvao episkop budimljansko-nikšićki Joanikije: „Pošto predsednik Srbije Aleksandar Vučić, od kada je na toj visokoj dužnosti, nije posetio Crnu Goru, mislim da bi njegov dolazak na sahranu mitropolita Amfilohija bio dobar početak novih, bliskijih nego do sada, i boljih odnosa između Srbije i Crne Gore, što je nasušna potreba i želja naroda iz obe zemlje.“
Najzad, samo bi se naši neprijatelji radovali našoj neslozi. Ovako, mogu samo da demonstriraju svoj bes.

BILJANA SRBLJANOVIĆ Što nas i dovodi do spomenutog slučaja državne službenice Biljane Srbljanović, dramske spisateljice i članice Saveta za kreativne industrije premijerke Srbije Ane Brnabić. Koja izliv svoje mržnje prema pokojnom vladiki, kroz tekst „Pobeda vraga“ na portalu javniservis.net, pokušava da opravda kao intelektualnu hrabrost i borbu protiv „malograđanskog pravila da mrtav čovek svojom smrću briše svu svoju lošu prošlost“.
A „Risto Radović“, piše Srbljanovićeva, s namerom da uvredi ili zato što stvarno smatra sebe vrhovnim moralnim autoritetom, uostalom, u skladu s onom tužnom etikom sebičnog egoizma, „nije bio dobar čovek“. „Bogoslov etničke netrpeljivosti, zaštitnik ubica i krvoloka, propovednik mržnje i smrti za sve koji su drugačiji…“, „umro je od korone, zbog komplikacija izazvanih njegovim poznim godinama i dubokim višedecenijskim nerazumevanjem higijene života… Sada, kada leži u klimatizovanom sanduku, kao da nam se iz groba smeje: radostan što i mrtav uspeva da emanira mržnju, da zastraši slabe i da proizvede kukavičluk, ćutanje i poraz gotovo celokupne naše inteligencije koja se boji da javno kaže kakav je to čovek Risto Radović zaista bio.“
Izvinjavamo se čitaocima zbog ovoga.
I nećemo sad o manjku pristojnosti i elementarnih ljudskih obzira, najzad, oni su očigledni. No ne možemo a da se ne osvrnemo na intelektualno nepoštenje koje je ovde iskazano tvrdnjom da mitropolit, „vođen idejom ‘istrage poturica’, opsednut putem ka ‘Novom ljetu’, Crnoj Gori i Srbiji bez Bošnjaka (…) nikada nije krio svoj prezir za druge narode i vere, i više od toga“.
Zar se, naime, mirne savesti za to može optužiti neko ko je, kao što mitropolit Amfilohije jeste, snagom svog prisustva, autoriteta i molbi sprečio masu demonstranata, lično je stao pred njih kad je policija pobegla, da, u besu zbog martovskog pogroma nad kosmetskim Srbima 2004, zapale Bajrakli džamiju na Dorćolu u Beogradu? „Nemojte to da radite! Nemojte, kumim vas Bogom! Nismo mi narod zločinaca, mi smo božji narod“, bile su tada mitropolitove poruke koje je preneo B92.
Ali kakvo poštenje, umesto ovako bednog klevetanja pokojnika, očekivati od nekoga kod koga je pomisao na pad Mila Đukanovića izazivala napad (nemoćnog) besa: „Draži su mi Albanci nego oni litijaši zatucani što smrde na tamjan i mole se nekom imaginarnom čikici, da bi, I kid you not (ne zezam vas), srušili s vlasti Mila Đukanovića, jedinog čoveka na Balkanu koji je uspeo da spoji Srbe i Albance u jednu zajednicu.“
Loši ljudski kvaliteti i u ovom su slučaju napravili amalgam s mržnjom prema Srbima; kao da jedno bez drugoga ne može.
A opet, isključivo je pravo Biljane Srbljanović i da bude loša osoba, i da takve svoje osobine ispoljava javno ako joj se tako prohte; baš kao što je i naše pravo da o tome mislimo sve najgore. No problem nastaje kad se prisetimo da Biljana Srbljanović nije samo dramska spisateljica već i članica tela koje je osnovala premijerka Ana Brnabić. Kakvu će poruku premijerka poslati ako u svojoj službi zadrži osobu koja je onako klevetnički pisala o mitropolitu Amfilohiju? Dok je predsednik stajao pokraj njegovog odra. Jedno s drugim očigledno ne ide. Ova šizoidna situacija, posmatramo sad ovaj karakteristični primer i kao paradigmu čitave šizofrenije ovog položaja u kome živimo, jednog će dana morati da bude razjašnjena. Znamo i kako; zaveštanje mitropolita Amfilohija predstavlja očigledan putokaz ka konačnom oslobođenju od tuđe mržnje i loših namera. Naše je samo da ga pratimo, ako smo za toliko dostojni…