Одлазак храброг владике

Опроштај Београдског форума за свет равноправних од свог дугогодишњег сарадника и саборца, митрополита Амфилохија

Oставио нас је Амфилохије Радовић, митрополит црногорско-приморски. Оставио нас је дугогодишњи велечасник Српске православне цркве који ће остати у трајном сећању данашњих и будућих генерација као изузетан интелектуалац, човек дубоког, широког и надасве јасног и храброг ума.
Ширио је веру у Бога и православље служећи јединству православља, СПЦ и српског народа. Борио се против извртања историје, новотарија, напуштања традиционалних вредности, слугерањске психологије и сваког покушаја понижавања српског народа као неодвојивог дела европске цивилизације. Ценио је и бранио српску историју, није дозвољавао скоројевићка обезвређивања јединственог и часног места српског народа у европској и светској историји. Поштовао је све српске великане, без обзира да ли су били духовни великодостојанственици, научници, филозофи или државници, без обзира да ли су потицали из Србије, Црне Горе или других српских земаља. Увек се дичио и поносно истицао непролазну величину Петра Петровића Његоша, као српског духовног, државног, филозофског и књижевног великана европског гласа.
Никада се није мирио са неправдом, или неистином. Увек се држао принципа да је одбрана истине, правде и достојанства најсветија дужност сваког човека. Сагорео је истрајавајући над вредностима слободе, правде, истине и јединства српског народа.
Речју и делом се борио за српско Косово и Метохију, јавно осуђујући НАТО агресију 1999. године, окупацију те свете српске земље и све покушаје, притиске и подметања усмерена на то да се Србија понизи, застраши и примора да се сагласи са отимачином.
Био је један од највећих српских говорника. Говорио је јасно, бритко и директно о многим судбоносним питањима о којима су други ћутали. То је изазивало противнике, али од тога је много важније да је будило успаване савести, чувало здрав разум, снажило слободарску, патриотску и независну мисао.
И јавно је признавао да није непогрешив, али је имао храбрости да то искаже и да своје ставове исправи, и зато су га људи поштовали и следили. О томе говоре и дуготрајне литије народа у Црној Гори које су, захваљујући њему и његовим следбеницима, постале европски и светски феномен и о чијем учинку ће историја тек дати своју праву оцену.
За сваког је била велика част познавати, слушати његове мисли и сарађивати са митрополитом Амфилохијем Радовићем. За Београдски форум за свет равноправних је велика част што је митрополит, увек када је могао, учествовао на Форумовим конференцијама, округлим столовима, као и на промоцијама нових књига. Били су то празници и надахнућа за учеснике и слушаоце.
Амфилохија Радовића нема више међу нама, али остаје велико и богато наслеђе његових дела, мисли и порука, како да останемо своји, достојанствени и јединствени.

За образ часне Европе

Излагање митрополита Амфилохија Радовића на Међународној конференцији „Мир и напредак уместо ратова и сиромаштва“, Београд, март 2019. године

Конференција која погађа у срце насушних потреба савремене Европе и савременога свијета. Ја сам се ту нашао, тако да кажем, донекле и случајно. Али нема ничега случајног што се догађа у људском животу. Као што ми је говорио један наш угледни научник и филозоф Жарко Видовић кад сам га негде срео. Кажем: „Професоре, случајно се сретосмо.“ А он мени каже: „Нема ничега случајног. Сваки сусрет је сусрет за вјечност.“ Тако да и овај сусрет није случајан и ова ваша конференција је много важна и много битна, не само за Србију и њене проблеме него уопште за овај простор древне Европе. Јер Балкан није неки прилепак Европе, никада није ни био него је Балкан родитељ Европе и ове модерне, западне и он треба то да остане. Сам је назив Европа јелински назив хеленске богиње, оне видовите богиње која гледа од Урала до Гибралтара и обједињује својим очима људе и земаљске народе.
Овде бих кратко хтео да кажем да се посебно радујем учешћу људи из Западне Европе на овој конференцији. Дакле, колико знам има учесника драгоцених из Њемачке, из Француске и других европских држава који су трезвени. Као што је у своје вријеме рекао знаменити генерал Галоа у Француској Његовој светости патријарху Павлу кад смо били за време конференције у Рамбујеу, у Паризу: „Ваша Светости, ви се не борите на Балкану само за себе и на Косову и Метохији. Ви се борите за образ часне Европе.“ Бог да упокоји генерала Галоа који је рекао једну знамениту и значајну ријеч.
Хтио сам да поменем да сам у вријеме бомбардовања Србије и Црне Горе, посебно Косова и Метохије, по благослову Његове светости био на Косову и Метохији и тамо сам сахрањивао оне који су побијени у то вријеме. Био у Пећкој патријаршији и шире, у Пећи, око Пећи. Видео оне који су затварани све до Савиних вода, Белог поља и до Гораждевца и на другим местима до Приштине. Тако да сам у то вријеме био живо присутан у свим тим збивањима и знам какво је то стање било, несрећно стање на Косову и Метохији које се завршило са овим, тако да кажемо, међународним злочином. Да се жила куцавица српске државе и српског народа сада прогласи за независну државу уз признање једне групе разбојника, који су стид и срам часног и честитог албанског народа, патријархалног, они који данас управљају Косовом и Метохијом. Гледајући то бомбардовање, онда и Београда и читаве Србије и Црне Горе, где су прве бомбе пале на Даниловград (где је убијен младић, војник, а после су, такође, убијена и дјеца на Мурину, у вријеме када је бомбардована и Луштица), схватио сам једну ствар. Нисам историчар, нисам ни војно лице, али осећање моје историјско јесте да оно што се данас догађа с Европом са НАТО-ом на челу није ништа ново. То је наставак крсташких ратова до 13. и 14. вијека. То је наставак Наполеоновог покушаја освајања свијета и Европе. То је наставак нацифашистичког устројства свијета и Европе. Жила куцавица свега тога је управо Косово и Метохија, као што је било у судбинама Европе и свијета Косово од 1389. године, када су звона звонила на храму Нотрдам у Паризу у нади да су хришћани победили Мурата, освајача и императора турскога. Нажалост, он јесте погинуо и пострадао од Милоша Обилића, али је чињеница да данашња политика званичника, није ништа друго него наставак муратовске политике, муратовске тоталитарне идеологије која је онда долазила са истока, сада као таква се појављује са запада. Није то политика Европе, по мом схватању, то је политика појединих људи које је вријеме избацило на површину у Европи.
Моје осећање као човека, као хришћанина, јесте да је НАТО наставак те и такве Европе која негира ону изворну, исконску Европу, Европу великих римских отаца Цркве Божије, Европе Фрање Асишког, Европе Де Гола, Вилија Бранта и других великих, знаменитих људи. Дакле, то је негирање те и такве Европе ониме што сам пронашао и на Косову и ја бих доставио томе и у Украјини данас што се догађа и што се догађа на Блиском истоку. За време мартовског погрома 2004. године био сам у Бриселу да разговарам тамо са угледним људима у вези са свим тим, па сам се срео и са Венингером, бившим амбасадором овде из Аустрије, теологом, који је сада при Ватикану. Онда сам му рекао: „Не чуди ме то што се догађа на Косову, али ме чуди да Европа, хришћанска Европа, у овом тренутку она учествује у уништавању једне хришћанске, православне културе. Да не говоримо о 150 храмова који су тамо рушени, који су уништени, а поготову је то четврте године. Без икакве казне икога убијено је толико људи, 4.000 поново протерано, 35 храмова срушено, око 1.000 домова уништено само четврте године. Па ме чуди од Европе хришћанске.“ Он мени каже: „Која је то хришћанска Европа? Оне који сада управљају Европом не интересују ни Пећка патријаршија, ни Дечани. У питању су интереси политичара либералних који тиме руководе.“ Ако интерес господари судбинама свијета, онда ту нема будућности свијету. Овом свијету заиста треба мир и треба напредак. Треба заједништво, изворно, исконско заједништво свих народа, првенствено Европе и Америке а онда преко њих и читавога свијета.
Надамо се да ће Бог помоћи свима нама и свим људима да се заиста вратимо истинском миру. Овај пост који ми сада овде празнујемо и упражњавамо је позив на мир, позив да се ослободимо од лењости, од тугоморе, од властољубља и празнословља. И да нам Бог подари здравоумље, смиреноумље, трпљење и љубав. И да не осуђујемо ближње своје, брата свога, да молимо за то Бога. То је и моја молитва, жеља и наше цркве Божије. Да управо то загосподари срцима свију нас и свих људи и свих земаљских народа.
Амин, Боже дај!


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *