Кавказ под руском заштитом

Илхам Алијев јача руску компоненту своје политике, чувајући статус самосталног играча уз дубоко признање од Владимира Путина, који жели Кавказ по формули: више Русије, мање Турске и Запада

У ноћи између понедељка и уторка, 9. и 10. новембра, председник Русије Владимир Путин, премијер Јерменије Никол Пашињан и председник Азербејџана Илхам Алијев потписали су споразум о потпуном прекиду ватре и свих борбених дејстава на територији Нагорно Карабаха. Тако ће Арцах, како Јермени називају спорну област на територији Азербејџана, после месец и по дана огорчених борби дочекати спасоносни мир. Хиљаде жртава на обе стране, нажалост, нису биле те среће. После неуспешних иницијатива за окончање ратних дејстава, коначно је пронађена формула за мир – а њен главни састојак су руски мировњаци који ће први пут од распада Совјетског Савеза физички раздвајати завађене стране на овом подручју.
Тако се Москва после три деценије вратила на јужни Кавказ и њена застава ће се (најмање) наредних пет година вијорити на овој територији коју и Јереван и Баку сматрају својом. Упркос томе што је Арцах насељен Јерменима, формално то је део Азербејџана и утолико је значајнији руски геополитички продор, имајући у виду да се деценијама сматрало да Руси у овај део света могу доћи само као туристи. Испоставило се да није све тако просто како је изгледало у тренутку када је, почетком 1990-их, Русија била одбачена далеко уназад. Москва ће, осим што „демонстрира заставу“, први пут по распаду СССР-а бити једини гарант безбедности читавог Кавказа.

[restrict]

РУСИЈА – ИСКЉУЧИВИ ГАРАНТ БЕЗБЕДНОСТИ Како је појаснио Путин, оружане снаге Азербејџана и Јерменије неће предузимати више никакве офанзиве, већ ће се задржати фактичко стање на терену. Баку је био у силном налету у тренутку прекида ватре, јерменска насеља падала су редом, или су била у непријатељском окружењу, са слабим изгледима да издрже дугорочни притисак бројнијег и боље наоружаног и опремљеног непријатеља. Са ове тачке гледишта, било је потпуно рационално за премијера Пашињана да потпише прекид непријатељстава и фактички призна губитак дела Карабаха (пре свега, важног града Шуша) и седам азербејџанских региона окупираних у периоду између 1992. и 1994. године. А да зазуврат осигура оно што је преостало, укључујући и Степанакерт, престоницу Нагорно Карабаха, као и Лачински коридор који спаја непризнату покрајину са Јерменијом. Више од тога, реално, није могао да извуче.
Руски мировни контингент биће распоређен дуж линије додира у Нагорно Карабаху и Лачинског коридора, што је за Јермене животно важна гаранција безбедности и опстанка. На разним примерима (Северна Осетија, Абхазија, Придњестровље, Крим, Сирија…) показало се да тамо где су руски војници присутни није могуће чинити погроме и протеривати становништво, а да ће линија разграничења остати на свом месту. Покровитељ Азербејџана, Турска, није потписница споразума, нити ће њене војне снаге непосредно осигуравати мир, јер је за то потребан пристанак Бакуа и Јеревана. Војно присуство Анкаре биће обезбеђено кроз руско-турски контролни центар који ће бринути о спровођењу прекида ватре и борбених дејстава. Спекулације о томе да ће турски војници патролирати Карабахом заједно с руским, нису реалне. Гарант безбедности биће искључиво Русија, не и Турска.
Лачински коридор биће осигуран у ширини од пет километара, а у наредне три године биће изграђена нова маршрута по којој ће Јерменија бити спојена са Арцахом. Међу осталим тачкама споразума су и повратак избеглих у места боравка, размена заробљеника и тела погинулих, као и деблокада економских и саобраћајних чворова региона. После пет година присуство руског мировног контингента биће аутоматски продужено за још пет, уколико се Баку и Јереван не изјасне изричито против.
Реакције на споразум су различите. Док је Алијев одмах прогласио победу, Пашињан ризикује да га побуњени кругови свргну с власти, сматрајући да је починио издају. Узалуд се правда да би сваки дан наставка сукоба био још болнији за Јерменију и Арцах, а губици у људским животима и територији већи. И да би се све, веома брзо, по свему судећи завршило уништењем Нагорно Карабаха и протеривањем јерменског становништва. Одлука Пашињана да приступи споразуму и тиме спасе народ од катастрофе била је веома тешка и то ће га, могуће, коштати одласка с власти. Мада није мало ратоборних Јермена, који би Пашињану одузели и више од фотеље. Кругови блиски премијеру већ најављују да он „без притиска неће отићи“, али да ови притисци могу бити „закулисни, или са улице“.
Последња дешавања могу се тумачити као правовремена реакција Москве, имајући у виду да она формално није могла да се умеша у сукоб на страни своје ОДКБ савезнице, јер се борбена дејства нису пренела на територију Јерменије. Споразумом је Кремљ обезбедио више добитака. Најпре, већ поменуто војно присуство у Азербејџану, уз Јерменију где одавно постоје две активне руске војне базе. Тако су сада Оружане снаге РФ на Кавказу практично поново изашле на границе бившег СССР-а, уз потпис Јеревана и Бакуа. С друге стране, руски мировњаци су деценијама присутни и у Грузији, а од 2008. Москва има и сталне, велике војне базе у Јужној Осетији и Абхазији. На тај начин сада је заокружено и зацементирано руско војно присуство на читавом Кавказу.
Јерменски премијер, који је на власт дошао 2018. и био сумњичен да је „амерички човек“, сада је испао „Путинов“, имајући у виду да је управо с руским председником закључио далекосежан споразум. Његов крхки положај Москва би могла лако додатно да пољуља и тако се ослободи „Американца“, али пре ће бити да се Москва неће мешати – нико последњих деценија није тако одиграо за руске интересе као Пашињан. Било би крајње глупо за Русију да неко, рушећи Пашињана, анулира споразум који Москви вишеструко увећава утицај у овом региону, пресудно важном за руску безбедност.

ПОРАЗ ТУРСКЕ, БРИТАНИЈЕ И САД Што се тиче председника Илхама Алијева, традиционалног руског пријатеља, његова позиција постаје све занимљивија. Стручњаци сматрају да је потписом на споразум, осим што је својој земљи обезбедио видљиву ратну победу, Алијев учинио цео процес добитним за Русију. Како се наводи, исход сукоба у Нагорно Карабаху представља пораз Турске, Велике Британије и САД. Доцент Финансијског универзитета при Влади РФ Леонид Крутаков оцењује да су споразумом САД „практично истиснуте са Кавказа“ и да „они остају само у Грузији, на траси цевовода Баку–Џејхан“. Реч је о магистралном нафтоводу и гасоводу под покровитељством Вашингтона, који по територији Азербејџана пролази непосредно уз територију Карабаха – а сада су му руски војници пришли на пушкомет. Када се томе дода да су руске базе у Абхазији и Јужној Осетији такође размештене на свега неколико десетина километара од ових магистрала којима се каспијски нафта и гас отпремају ка европском тржишту, јасно је да је Путин стегао обруч око ових цевовода – практично на самом изворишту. То не значи да ће Москва угрожавати ове магистрале, али Западу није пријатно сазнање да би Руси то могли да учине – ако пожеле. А пожелеће само ако буду морали.
Тако је Алијев, супротно „експертским анализама“, ставио свој улог на Русију. Не треба заборавити да је његов отац Гејдар, такође бивши азербејџански председник, један од свега 22 носиоца највишег руског одликовања, Ордена Андреја Првозваног, који се веома ретко додељује – од странаца уз Алијева су само лидери Кине, Индије и Казахстана, Си Ђинпинг, Нарендра Моди и Нурсултан Назарбајев. Алијев Старији је двоструки Херој социјалистичког рада, петоструки носилац Ордена Лењина, али и Ордена Преподобног Сергија Радоњешког, који додељује Руска православна црква, као и највишег одликовања КГБ-а за верну службу. На челу републичког КГБ-а био је још крајем 1960-их, а затим прелази у савезне органе, да би од 1982. до 1987. био први заменик премијера СССР-а. Јасно је да човек са оваквом биографијом, као и његов син, не могу бити далеко од Москве.
Према појединим проценама, Алијев је појачао „руску компоненту“ у својој политици, желећи да ослаби притисак турског лидера Реџепа Тајипа Ердогана који Азербејџан доживљава готово као своју провинцију. Овим маневром Алијев, уз све поштовање према Турској, уноси баланс у своју геополитичку оријентацију, чувајући статус самосталног играча и изазивајући дубоку захвалност и признање у Путиновим очима. Поједини експерти чак сматрају да управо Алијев жели да Баку, а не Анкара, буде центар окупљања „туркијског света“. Како наводе, руско-азербејџанска алијанса омогућиће му да обуздава амбиције Турске, али задржавајући лојалност према њој. Јасно је да и Путину таква варијанта на Кавказу највише одговара, по формули: више Русије, мање Турске и Запада.

ПОГУБНО КОКЕТИРАЊЕ СА ЗАПАДОМ Што се тиче Јерменије, после војног пораза за који је делом сама крива – јер је све, па и више, могла постићи и раније, преговорима без испаљеног метка – тамо сада предстоји период преиспитивања: ко је крив, где је пошло наопако, и како даље. Када се све то заврши, схватиће да нико не може боље гарантовати безбедност ни Јерменије, ни Арцаха, од саме Русије. Кокетирање Пашињана и његове екипе са Западом скупо их је коштало. Док се Путин придржавао старе тактике – чекати док ситуација не „сазри“. Овим методама руски лидер, без много ресурса, годинама постиже циљеве на постсовјетском простору и у свету. Не улеће у скупе авантуре, него чека да буде позван и потребан. А тада, брзо и ефикасно решава ситуације на темељу међународног права. И у складу с руском пословицом: спорије возиш – даље стижеш.

[/restrict]