Kavkaz pod ruskom zaštitom

Ilham Alijev jača rusku komponentu svoje politike, čuvajući status samostalnog igrača uz duboko priznanje od Vladimira Putina, koji želi Kavkaz po formuli: više Rusije, manje Turske i Zapada

U noći između ponedeljka i utorka, 9. i 10. novembra, predsednik Rusije Vladimir Putin, premijer Jermenije Nikol Pašinjan i predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev potpisali su sporazum o potpunom prekidu vatre i svih borbenih dejstava na teritoriji Nagorno Karabaha. Tako će Arcah, kako Jermeni nazivaju spornu oblast na teritoriji Azerbejdžana, posle mesec i po dana ogorčenih borbi dočekati spasonosni mir. Hiljade žrtava na obe strane, nažalost, nisu bile te sreće. Posle neuspešnih inicijativa za okončanje ratnih dejstava, konačno je pronađena formula za mir – a njen glavni sastojak su ruski mirovnjaci koji će prvi put od raspada Sovjetskog Saveza fizički razdvajati zavađene strane na ovom području.
Tako se Moskva posle tri decenije vratila na južni Kavkaz i njena zastava će se (najmanje) narednih pet godina vijoriti na ovoj teritoriji koju i Jerevan i Baku smatraju svojom. Uprkos tome što je Arcah naseljen Jermenima, formalno to je deo Azerbejdžana i utoliko je značajniji ruski geopolitički prodor, imajući u vidu da se decenijama smatralo da Rusi u ovaj deo sveta mogu doći samo kao turisti. Ispostavilo se da nije sve tako prosto kako je izgledalo u trenutku kada je, početkom 1990-ih, Rusija bila odbačena daleko unazad. Moskva će, osim što „demonstrira zastavu“, prvi put po raspadu SSSR-a biti jedini garant bezbednosti čitavog Kavkaza. [restrict]

RUSIJA – ISKLJUČIVI GARANT BEZBEDNOSTI Kako je pojasnio Putin, oružane snage Azerbejdžana i Jermenije neće preduzimati više nikakve ofanzive, već će se zadržati faktičko stanje na terenu. Baku je bio u silnom naletu u trenutku prekida vatre, jermenska naselja padala su redom, ili su bila u neprijateljskom okruženju, sa slabim izgledima da izdrže dugoročni pritisak brojnijeg i bolje naoružanog i opremljenog neprijatelja. Sa ove tačke gledišta, bilo je potpuno racionalno za premijera Pašinjana da potpiše prekid neprijateljstava i faktički prizna gubitak dela Karabaha (pre svega, važnog grada Šuša) i sedam azerbejdžanskih regiona okupiranih u periodu između 1992. i 1994. godine. A da zazuvrat osigura ono što je preostalo, uključujući i Stepanakert, prestonicu Nagorno Karabaha, kao i Lačinski koridor koji spaja nepriznatu pokrajinu sa Jermenijom. Više od toga, realno, nije mogao da izvuče.
Ruski mirovni kontingent biće raspoređen duž linije dodira u Nagorno Karabahu i Lačinskog koridora, što je za Jermene životno važna garancija bezbednosti i opstanka. Na raznim primerima (Severna Osetija, Abhazija, Pridnjestrovlje, Krim, Sirija…) pokazalo se da tamo gde su ruski vojnici prisutni nije moguće činiti pogrome i proterivati stanovništvo, a da će linija razgraničenja ostati na svom mestu. Pokrovitelj Azerbejdžana, Turska, nije potpisnica sporazuma, niti će njene vojne snage neposredno osiguravati mir, jer je za to potreban pristanak Bakua i Jerevana. Vojno prisustvo Ankare biće obezbeđeno kroz rusko-turski kontrolni centar koji će brinuti o sprovođenju prekida vatre i borbenih dejstava. Spekulacije o tome da će turski vojnici patrolirati Karabahom zajedno s ruskim, nisu realne. Garant bezbednosti biće isključivo Rusija, ne i Turska.
Lačinski koridor biće osiguran u širini od pet kilometara, a u naredne tri godine biće izgrađena nova maršruta po kojoj će Jermenija biti spojena sa Arcahom. Među ostalim tačkama sporazuma su i povratak izbeglih u mesta boravka, razmena zarobljenika i tela poginulih, kao i deblokada ekonomskih i saobraćajnih čvorova regiona. Posle pet godina prisustvo ruskog mirovnog kontingenta biće automatski produženo za još pet, ukoliko se Baku i Jerevan ne izjasne izričito protiv.
Reakcije na sporazum su različite. Dok je Alijev odmah proglasio pobedu, Pašinjan rizikuje da ga pobunjeni krugovi svrgnu s vlasti, smatrajući da je počinio izdaju. Uzalud se pravda da bi svaki dan nastavka sukoba bio još bolniji za Jermeniju i Arcah, a gubici u ljudskim životima i teritoriji veći. I da bi se sve, veoma brzo, po svemu sudeći završilo uništenjem Nagorno Karabaha i proterivanjem jermenskog stanovništva. Odluka Pašinjana da pristupi sporazumu i time spase narod od katastrofe bila je veoma teška i to će ga, moguće, koštati odlaska s vlasti. Mada nije malo ratobornih Jermena, koji bi Pašinjanu oduzeli i više od fotelje. Krugovi bliski premijeru već najavljuju da on „bez pritiska neće otići“, ali da ovi pritisci mogu biti „zakulisni, ili sa ulice“.
Poslednja dešavanja mogu se tumačiti kao pravovremena reakcija Moskve, imajući u vidu da ona formalno nije mogla da se umeša u sukob na strani svoje ODKB saveznice, jer se borbena dejstva nisu prenela na teritoriju Jermenije. Sporazumom je Kremlj obezbedio više dobitaka. Najpre, već pomenuto vojno prisustvo u Azerbejdžanu, uz Jermeniju gde odavno postoje dve aktivne ruske vojne baze. Tako su sada Oružane snage RF na Kavkazu praktično ponovo izašle na granice bivšeg SSSR-a, uz potpis Jerevana i Bakua. S druge strane, ruski mirovnjaci su decenijama prisutni i u Gruziji, a od 2008. Moskva ima i stalne, velike vojne baze u Južnoj Osetiji i Abhaziji. Na taj način sada je zaokruženo i zacementirano rusko vojno prisustvo na čitavom Kavkazu.
Jermenski premijer, koji je na vlast došao 2018. i bio sumnjičen da je „američki čovek“, sada je ispao „Putinov“, imajući u vidu da je upravo s ruskim predsednikom zaključio dalekosežan sporazum. Njegov krhki položaj Moskva bi mogla lako dodatno da poljulja i tako se oslobodi „Amerikanca“, ali pre će biti da se Moskva neće mešati – niko poslednjih decenija nije tako odigrao za ruske interese kao Pašinjan. Bilo bi krajnje glupo za Rusiju da neko, rušeći Pašinjana, anulira sporazum koji Moskvi višestruko uvećava uticaj u ovom regionu, presudno važnom za rusku bezbednost.

PORAZ TURSKE, BRITANIJE I SAD Što se tiče predsednika Ilhama Alijeva, tradicionalnog ruskog prijatelja, njegova pozicija postaje sve zanimljivija. Stručnjaci smatraju da je potpisom na sporazum, osim što je svojoj zemlji obezbedio vidljivu ratnu pobedu, Alijev učinio ceo proces dobitnim za Rusiju. Kako se navodi, ishod sukoba u Nagorno Karabahu predstavlja poraz Turske, Velike Britanije i SAD. Docent Finansijskog univerziteta pri Vladi RF Leonid Krutakov ocenjuje da su sporazumom SAD „praktično istisnute sa Kavkaza“ i da „oni ostaju samo u Gruziji, na trasi cevovoda Baku–Džejhan“. Reč je o magistralnom naftovodu i gasovodu pod pokroviteljstvom Vašingtona, koji po teritoriji Azerbejdžana prolazi neposredno uz teritoriju Karabaha – a sada su mu ruski vojnici prišli na puškomet. Kada se tome doda da su ruske baze u Abhaziji i Južnoj Osetiji takođe razmeštene na svega nekoliko desetina kilometara od ovih magistrala kojima se kaspijski nafta i gas otpremaju ka evropskom tržištu, jasno je da je Putin stegao obruč oko ovih cevovoda – praktično na samom izvorištu. To ne znači da će Moskva ugrožavati ove magistrale, ali Zapadu nije prijatno saznanje da bi Rusi to mogli da učine – ako požele. A poželeće samo ako budu morali.
Tako je Alijev, suprotno „ekspertskim analizama“, stavio svoj ulog na Rusiju. Ne treba zaboraviti da je njegov otac Gejdar, takođe bivši azerbejdžanski predsednik, jedan od svega 22 nosioca najvišeg ruskog odlikovanja, Ordena Andreja Prvozvanog, koji se veoma retko dodeljuje – od stranaca uz Alijeva su samo lideri Kine, Indije i Kazahstana, Si Đinping, Narendra Modi i Nursultan Nazarbajev. Alijev Stariji je dvostruki Heroj socijalističkog rada, petostruki nosilac Ordena Lenjina, ali i Ordena Prepodobnog Sergija Radonješkog, koji dodeljuje Ruska pravoslavna crkva, kao i najvišeg odlikovanja KGB-a za vernu službu. Na čelu republičkog KGB-a bio je još krajem 1960-ih, a zatim prelazi u savezne organe, da bi od 1982. do 1987. bio prvi zamenik premijera SSSR-a. Jasno je da čovek sa ovakvom biografijom, kao i njegov sin, ne mogu biti daleko od Moskve.
Prema pojedinim procenama, Alijev je pojačao „rusku komponentu“ u svojoj politici, želeći da oslabi pritisak turskog lidera Redžepa Tajipa Erdogana koji Azerbejdžan doživljava gotovo kao svoju provinciju. Ovim manevrom Alijev, uz sve poštovanje prema Turskoj, unosi balans u svoju geopolitičku orijentaciju, čuvajući status samostalnog igrača i izazivajući duboku zahvalnost i priznanje u Putinovim očima. Pojedini eksperti čak smatraju da upravo Alijev želi da Baku, a ne Ankara, bude centar okupljanja „turkijskog sveta“. Kako navode, rusko-azerbejdžanska alijansa omogućiće mu da obuzdava ambicije Turske, ali zadržavajući lojalnost prema njoj. Jasno je da i Putinu takva varijanta na Kavkazu najviše odgovara, po formuli: više Rusije, manje Turske i Zapada.

POGUBNO KOKETIRANJE SA ZAPADOM Što se tiče Jermenije, posle vojnog poraza za koji je delom sama kriva – jer je sve, pa i više, mogla postići i ranije, pregovorima bez ispaljenog metka – tamo sada predstoji period preispitivanja: ko je kriv, gde je pošlo naopako, i kako dalje. Kada se sve to završi, shvatiće da niko ne može bolje garantovati bezbednost ni Jermenije, ni Arcaha, od same Rusije. Koketiranje Pašinjana i njegove ekipe sa Zapadom skupo ih je koštalo. Dok se Putin pridržavao stare taktike – čekati dok situacija ne „sazri“. Ovim metodama ruski lider, bez mnogo resursa, godinama postiže ciljeve na postsovjetskom prostoru i u svetu. Ne uleće u skupe avanture, nego čeka da bude pozvan i potreban. A tada, brzo i efikasno rešava situacije na temelju međunarodnog prava. I u skladu s ruskom poslovicom: sporije voziš – dalje stižeš.

[/restrict]