У мрежи НАТО лобија

Колико заговорници НАТО-а угрожавају политику суштинске независности и војне неутралности Србије?

Утицај НАТО лобија на српску јавност не треба игнорисати нити занемаривати, него га треба благовремено раскринкати и приказати у правом светлу. У време док су, лажирањем узрока наших проблема, покушавали да улепшају слику најмоћније војне алијансе, њихов утицај био је миноран и контрапродуктиван. Јер приче о томе да смо сами криви што су нас бомбардовали, да је Србија изазвала ратове, да су нас тукли за наше добро, да осиромашени уранијум није штетан и да је чак благотворан у мањим количинама, само су иритирале, узнемиравале и љутиле српску јавност. Сами су схватили да греше, и данас су спремни штошта да признају у вези са злочинима НАТО-а, али нова парола је да „треба гледати у будућност, а не у прошлост“.

ПРОМЕНА СТРАТЕГИЈЕ Нагла промена стратегије и тактике наступа потпуно је очигледна, а настала је под страним утицајем, од инструктаже до координације. У јавним наступима и појединци – слободни стрелци, и групе формализоване у којекакве институте, центре, друштва, невладине организације и удружења грађана истовремено су променили реторику, а мале су шансе да се то догодило случајно.
До пре годину-две (такорећи могао би се одредити датум) жестоко су нападали председника Србије Александра Вучића и СНС, а сада их отворено и наглашено подржавају. Неки хвале баш сваки потез владе и председника, док други покушавају да изазову раздор тако што председника Вучића дижу у звезде, али кажу да по дубини ништа не ваља, ни у СНС-у, ни у држави. Сва та подршка може се сматрати подлом јер има прикривен циљ и ограничен рок трајања. Ако председник Вучић не промени свој став у погледу суштинске независности и војне неутралности, баш они ће га рушити, онако „пријатељски“ и изнутра, у координацији са онима споља. А ако се деси да Доналд Трамп изгуби изборе, овај лоби ће с још већим еланом подржати ставове и идеје Џоа Бајдена без обзира на његов став према Србији.

[restrict]

ЗЛОУПОТРЕБА ВАШИНГТОНСКОГ СПОРАЗУМА У овом тренутку НАТО лоби дрско злоупотребљава успех српске политике и дипломатије у нормализацији међудржавних односа Србије и САД, и већ стварају климу у којој је логичан наставак успостављања добрих односа – улазак Србије у НАТО. Намерно заборављају да су с још већим жаром подржавали и бивше америчке председничке гарнитуре, од Била Клинтона до Барака Обаме, оне који су Србију сатанизовали, бомбардовали, уништили санкцијама и гурнули у блато и пропаст. Сада покушавају да кажу српском народу – ето, да сте нас слушали, ничега од онога зла не би било и све би се у старту одвијало овако како се одвија данас. Колико се лажи крије у том наступу, не треба ни објашњавати. Наравно да је Србија увек покушавала да успостави добре односе са највећом светском силом, али до доласка Доналда Трампа таква прилика јој се није указала, сем да је распарчају и потпуно потчине странцима и туђим интересима.

МАЛИГНИ РУСКИ И КОРОЗИВНИ КИНЕСКИ УТИЦАЈ Они и даље сматрају да су српска независност и војна неутралност само фикција и заблуда, да Србији не треба јака војска нити модерно наоружање, и да је довољан ниво моћи онај који омогућава учешће у војним мисијама НАТО-а. О свему осталом бринуће НАТО и Запад, тако да Србији и не треба сопствена спољна политика. Они ће нам бирати пријатеље и партнере. Поред инсистирања да Србија одмах и безусловно уђе у НАТО, снажно инсистирају на прекиду свих веза с Русијом и Кином. По томе их је данас, након промене реторике, најлакше препознати. Могу саставити највише две реченице о општем стању а већ у трећој увредљиво потцењују или жестоко нападају Русију, њеног председника Владимира Путина и руске обавештајне службе, уз празну и досадну причу о „руском малигном утицају“. То је део старе увежбане мантре јер данас Русију не потцењују чак ни председник Трамп ни амерички генерали. Нешто новија је, исто тако увежбана, прича о „кинеском корозивном утицају“. Опасност је у томе што сигурно неће пропустити ниједну прилику да нас преко монтираних афера свађају с Русијом и Кином.

ПРОМЕНА ВЛАСТИ У ЦРНОЈ ГОРИ У свим државама у којима су САД, преко својих моћних обавештајних служби, успостављале доминацију можемо препознати сличан клише. У стању су да удруже неудруживо и да повежу неповезиво да би срушили политичку опцију која им не одговара, да би касније и из те хетерогене политичке групације изгурали све који нису послушни и поуздани.
Нешто слично се сада дешава у Црној Гори, где Запад настоји да пусти Ђукановића низ воду, а да се ништа битно не промени у геостратешком опредељењу Црне Горе. Можда ће некоме бити чудно, али активности српских НАТО лобиста и те како имају везе са оним догађајима у Црној Гори који иду на штету Србије и српског народа. Скоро сви српски НАТО лобисти отворено су бранили режим Мила Ђукановића.
Најупорнији међу њима, лобиста са најдужим стажом што прикривеног, што јавног деловања, генерал Благоје Граховац поново је „на привременом раду“ у Црној Гори. Наводни је кандидат за министра одбране, али није само у томе проблем. Његови ставови су познати, од тога да је у Србији у току фашизација и друштва и државе, до тога да су мирни протести Срба у Црној Гори клерофашистички покрет. Тешко да у грађанском покрету УРА постоји неко, без обзира на образовање и звање, на кога он својим ауторитативним наступом не може остварити утицај. Сасвим је могуће да је он дао име листи „Црно на бијело“, јер је то његова повремена узречица. Он тврди да је досадашњи црногорски режим, без обзира на то какав је био, напреднији од српског, јер је благовремено оријентисао Црну Гору према евроатлантским интеграцијама.

КОМБИНОВАНИ ПРИТИСЦИ Западне службе проучиле су и добро знају да је председник Вучић отпоран на претње и уцене, које би пре или касније могле наступити у вези са уласком Србије у НАТО. Међутим, сада нико не може проценити колико је он отпоран, и да ли је у стању да игнорише унутрашње притиске, из редова своје партије, и из редова својих политичких сарадника. Зато НАТО лобисти у Србији тренутно громогласно подржавају сваки потез председника Вучића, било да улазе у његову странку или не. Јасно је да је у питању смишљен план за неки будући комбиновани притисак изнутра и извана, а да ли ће ова нова стратегија успети, показаће време.
На пример, у својим увек добро припремљеним јавним наступима највише се променила директорка Центра за евроатлантске студије Јелена Милић. Оно што је некада било незамисливо, сада је и те како присутно – зна да критикује и Запад и НАТО, зна да оптужи и Хрвате и Албанце, а не само Србе као раније. Усудила се и да спомене одштету Србији за све што је произвело бомбардовање. Она нам у последње време најчешће објашњава предности сарадње са Америком, и рекло би се да ужива у својој новој медијској улози.
Међутим, на будућу политику већи утицај могу остварити они који су већ на значајним позицијама унутар владајуће странке и државних институција.
На пример, Драган Шормаз (у прошлом сазиву Скупштине Србије шеф делегације у Скупштини НАТО-а) довољно је искусан политичар да никада неће јавно признати да се са својим истомишљеницима бори за улазак Србије у НАТО, иако се то из њихових јавних наступа јасно види. Поред ове функције био је члан Одбора за спољње послове, Одбора за европске интеграције, Одбора за контролу служби безбедности, Одбора за правосуђе, државну управу и локалну самоуправу, заменик у Одбору за уставна питања и законодавство, што је невероватна лепеза утицаја.
Неке веома утицајне присталице уласка Србије у НАТО тек су се недавно „офирале“, као на пример Владимир Маринковић, потпредседник Скупштине Србије у прошлом сазиву, а сада се спекулише да би могао бити председник Скупштине. Веома је присутан у српским медијима, познат по тврдом заступању званичних ставова СНС-а и председника Вучића. Међутим, пре петнаестак дана као гост на телевизији, на опште изненађење, рекао је да му идеја о чланству Србије у НАТО-у није далека ни страна.
Можда то и није изненађење ако се зна да је Маринковић, заједно са Зораном Михајловић, досадашњом министарком грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, и Владимиром Пејићем, директором агенције Фактор плус, уз подршку Амбасаде САД и амбасадора Кајла Скота, основао Конгрес српско-америчког пријатељства. Таман посла да неко у Србији има нешто против пријатељства са Американцима, али против НАТО-а и те како. Тако је сада тешко и побројати све утицајне личности у СНС-у или у коалицији на важним државним функцијама које активно или наравно подржавају улазак Србије у НАТО. Ту је наравно и Вук Драшковић са садашњим и бившим члановима СПО, који су се примирили, али кад год проговоре, то је у правцу интереса западне војне алијансе. Јасно да све то подрива и угрожава чврсто дефинисану политику војне неутралности.

БЕЗБЕДНОСНА КЛАЦКАЛИЦА У СНС-у свакако има и екстремно проруски оријентисаних кадрова, али некаквог лобија који би заговарао улазак Србије у ОДКБ не да нема у странци него нема ни у Србији. За јачање таквог лобија није заинтересована ни Русија, јер искрено прихвата нашу актуелну политику. Нема говора да некакав лоби те врсте угрожава нашу стратешку оријентацију или прави некакву равнотежу између источног и западног утицаја.
Тако се својеврсна клацкалица, на коју страну ће Србија, на Исток или на Запад или ће остати неутрална, поједноставила. Нико више и не спомиње ОДКБ, него НАТО лоби намеће „клацкалицу“ између војне неутралности и западне алијансе.
Тешко да председник Вучић са својим политичким искуством може да наседне на овакве перфидне подметачине, али би било илузорно очекивати да ће НАТО лоби одустати од свог циља. Наравно да имају резервне варијанте које до циља воде заобилазно, дужим путем, ако притисци на Вучића буду неуспешни. Резервна стратегија је да из владајуће коалиције потисну лево оријентисане странке а њихове лидере са значајних функција. Први на удару је министар одбране Александар Вулин, као најтврђи о питању војне неутралности Србије. Њему се неће опростити успешан опоравак, модернизација и јачање војске, јер је то у директној супротности са стратегијом НАТО лобија. Онај ко највише омета превлачење Србије у НАТО биће следећа мета концентрисаних напада. Ипак, многе њихове стратегије и тактике пропале су у Србији, тако да вероватно иста судбина чека и нове планове на којима се мастило још није осушило.

[/restrict]