U mreži NATO lobija

Koliko zagovornici NATO-a ugrožavaju politiku suštinske nezavisnosti i vojne neutralnosti Srbije?

Uticaj NATO lobija na srpsku javnost ne treba ignorisati niti zanemarivati, nego ga treba blagovremeno raskrinkati i prikazati u pravom svetlu. U vreme dok su, lažiranjem uzroka naših problema, pokušavali da ulepšaju sliku najmoćnije vojne alijanse, njihov uticaj bio je minoran i kontraproduktivan. Jer priče o tome da smo sami krivi što su nas bombardovali, da je Srbija izazvala ratove, da su nas tukli za naše dobro, da osiromašeni uranijum nije štetan i da je čak blagotvoran u manjim količinama, samo su iritirale, uznemiravale i ljutile srpsku javnost. Sami su shvatili da greše, i danas su spremni štošta da priznaju u vezi sa zločinima NATO-a, ali nova parola je da „treba gledati u budućnost, a ne u prošlost“.

PROMENA STRATEGIJE Nagla promena strategije i taktike nastupa potpuno je očigledna, a nastala je pod stranim uticajem, od instruktaže do koordinacije. U javnim nastupima i pojedinci – slobodni strelci, i grupe formalizovane u kojekakve institute, centre, društva, nevladine organizacije i udruženja građana istovremeno su promenili retoriku, a male su šanse da se to dogodilo slučajno.
Do pre godinu-dve (takoreći mogao bi se odrediti datum) žestoko su napadali predsednika Srbije Aleksandra Vučića i SNS, a sada ih otvoreno i naglašeno podržavaju. Neki hvale baš svaki potez vlade i predsednika, dok drugi pokušavaju da izazovu razdor tako što predsednika Vučića dižu u zvezde, ali kažu da po dubini ništa ne valja, ni u SNS-u, ni u državi. Sva ta podrška može se smatrati podlom jer ima prikriven cilj i ograničen rok trajanja. Ako predsednik Vučić ne promeni svoj stav u pogledu suštinske nezavisnosti i vojne neutralnosti, baš oni će ga rušiti, onako „prijateljski“ i iznutra, u koordinaciji sa onima spolja. A ako se desi da Donald Tramp izgubi izbore, ovaj lobi će s još većim elanom podržati stavove i ideje Džoa Bajdena bez obzira na njegov stav prema Srbiji.

[restrict]

ZLOUPOTREBA VAŠINGTONSKOG SPORAZUMA U ovom trenutku NATO lobi drsko zloupotrebljava uspeh srpske politike i diplomatije u normalizaciji međudržavnih odnosa Srbije i SAD, i već stvaraju klimu u kojoj je logičan nastavak uspostavljanja dobrih odnosa – ulazak Srbije u NATO. Namerno zaboravljaju da su s još većim žarom podržavali i bivše američke predsedničke garniture, od Bila Klintona do Baraka Obame, one koji su Srbiju satanizovali, bombardovali, uništili sankcijama i gurnuli u blato i propast. Sada pokušavaju da kažu srpskom narodu – eto, da ste nas slušali, ničega od onoga zla ne bi bilo i sve bi se u startu odvijalo ovako kako se odvija danas. Koliko se laži krije u tom nastupu, ne treba ni objašnjavati. Naravno da je Srbija uvek pokušavala da uspostavi dobre odnose sa najvećom svetskom silom, ali do dolaska Donalda Trampa takva prilika joj se nije ukazala, sem da je rasparčaju i potpuno potčine strancima i tuđim interesima.

MALIGNI RUSKI I KOROZIVNI KINESKI UTICAJ Oni i dalje smatraju da su srpska nezavisnost i vojna neutralnost samo fikcija i zabluda, da Srbiji ne treba jaka vojska niti moderno naoružanje, i da je dovoljan nivo moći onaj koji omogućava učešće u vojnim misijama NATO-a. O svemu ostalom brinuće NATO i Zapad, tako da Srbiji i ne treba sopstvena spoljna politika. Oni će nam birati prijatelje i partnere. Pored insistiranja da Srbija odmah i bezuslovno uđe u NATO, snažno insistiraju na prekidu svih veza s Rusijom i Kinom. Po tome ih je danas, nakon promene retorike, najlakše prepoznati. Mogu sastaviti najviše dve rečenice o opštem stanju a već u trećoj uvredljivo potcenjuju ili žestoko napadaju Rusiju, njenog predsednika Vladimira Putina i ruske obaveštajne službe, uz praznu i dosadnu priču o „ruskom malignom uticaju“. To je deo stare uvežbane mantre jer danas Rusiju ne potcenjuju čak ni predsednik Tramp ni američki generali. Nešto novija je, isto tako uvežbana, priča o „kineskom korozivnom uticaju“. Opasnost je u tome što sigurno neće propustiti nijednu priliku da nas preko montiranih afera svađaju s Rusijom i Kinom.

PROMENA VLASTI U CRNOJ GORI U svim državama u kojima su SAD, preko svojih moćnih obaveštajnih službi, uspostavljale dominaciju možemo prepoznati sličan kliše. U stanju su da udruže neudruživo i da povežu nepovezivo da bi srušili političku opciju koja im ne odgovara, da bi kasnije i iz te heterogene političke grupacije izgurali sve koji nisu poslušni i pouzdani.
Nešto slično se sada dešava u Crnoj Gori, gde Zapad nastoji da pusti Đukanovića niz vodu, a da se ništa bitno ne promeni u geostrateškom opredeljenju Crne Gore. Možda će nekome biti čudno, ali aktivnosti srpskih NATO lobista i te kako imaju veze sa onim događajima u Crnoj Gori koji idu na štetu Srbije i srpskog naroda. Skoro svi srpski NATO lobisti otvoreno su branili režim Mila Đukanovića.
Najuporniji među njima, lobista sa najdužim stažom što prikrivenog, što javnog delovanja, general Blagoje Grahovac ponovo je „na privremenom radu“ u Crnoj Gori. Navodni je kandidat za ministra odbrane, ali nije samo u tome problem. Njegovi stavovi su poznati, od toga da je u Srbiji u toku fašizacija i društva i države, do toga da su mirni protesti Srba u Crnoj Gori klerofašistički pokret. Teško da u građanskom pokretu URA postoji neko, bez obzira na obrazovanje i zvanje, na koga on svojim autoritativnim nastupom ne može ostvariti uticaj. Sasvim je moguće da je on dao ime listi „Crno na bijelo“, jer je to njegova povremena uzrečica. On tvrdi da je dosadašnji crnogorski režim, bez obzira na to kakav je bio, napredniji od srpskog, jer je blagovremeno orijentisao Crnu Goru prema evroatlantskim integracijama.

KOMBINOVANI PRITISCI Zapadne službe proučile su i dobro znaju da je predsednik Vučić otporan na pretnje i ucene, koje bi pre ili kasnije mogle nastupiti u vezi sa ulaskom Srbije u NATO. Međutim, sada niko ne može proceniti koliko je on otporan, i da li je u stanju da ignoriše unutrašnje pritiske, iz redova svoje partije, i iz redova svojih političkih saradnika. Zato NATO lobisti u Srbiji trenutno gromoglasno podržavaju svaki potez predsednika Vučića, bilo da ulaze u njegovu stranku ili ne. Jasno je da je u pitanju smišljen plan za neki budući kombinovani pritisak iznutra i izvana, a da li će ova nova strategija uspeti, pokazaće vreme.
Na primer, u svojim uvek dobro pripremljenim javnim nastupima najviše se promenila direktorka Centra za evroatlantske studije Jelena Milić. Ono što je nekada bilo nezamislivo, sada je i te kako prisutno – zna da kritikuje i Zapad i NATO, zna da optuži i Hrvate i Albance, a ne samo Srbe kao ranije. Usudila se i da spomene odštetu Srbiji za sve što je proizvelo bombardovanje. Ona nam u poslednje vreme najčešće objašnjava prednosti saradnje sa Amerikom, i reklo bi se da uživa u svojoj novoj medijskoj ulozi.
Međutim, na buduću politiku veći uticaj mogu ostvariti oni koji su već na značajnim pozicijama unutar vladajuće stranke i državnih institucija.
Na primer, Dragan Šormaz (u prošlom sazivu Skupštine Srbije šef delegacije u Skupštini NATO-a) dovoljno je iskusan političar da nikada neće javno priznati da se sa svojim istomišljenicima bori za ulazak Srbije u NATO, iako se to iz njihovih javnih nastupa jasno vidi. Pored ove funkcije bio je član Odbora za spoljnje poslove, Odbora za evropske integracije, Odbora za kontrolu službi bezbednosti, Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu, zamenik u Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo, što je neverovatna lepeza uticaja.
Neke veoma uticajne pristalice ulaska Srbije u NATO tek su se nedavno „ofirale“, kao na primer Vladimir Marinković, potpredsednik Skupštine Srbije u prošlom sazivu, a sada se spekuliše da bi mogao biti predsednik Skupštine. Veoma je prisutan u srpskim medijima, poznat po tvrdom zastupanju zvaničnih stavova SNS-a i predsednika Vučića. Međutim, pre petnaestak dana kao gost na televiziji, na opšte iznenađenje, rekao je da mu ideja o članstvu Srbije u NATO-u nije daleka ni strana.
Možda to i nije iznenađenje ako se zna da je Marinković, zajedno sa Zoranom Mihajlović, dosadašnjom ministarkom građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, i Vladimirom Pejićem, direktorom agencije Faktor plus, uz podršku Ambasade SAD i ambasadora Kajla Skota, osnovao Kongres srpsko-američkog prijateljstva. Taman posla da neko u Srbiji ima nešto protiv prijateljstva sa Amerikancima, ali protiv NATO-a i te kako. Tako je sada teško i pobrojati sve uticajne ličnosti u SNS-u ili u koaliciji na važnim državnim funkcijama koje aktivno ili naravno podržavaju ulazak Srbije u NATO. Tu je naravno i Vuk Drašković sa sadašnjim i bivšim članovima SPO, koji su se primirili, ali kad god progovore, to je u pravcu interesa zapadne vojne alijanse. Jasno da sve to podriva i ugrožava čvrsto definisanu politiku vojne neutralnosti.

BEZBEDNOSNA KLACKALICA U SNS-u svakako ima i ekstremno proruski orijentisanih kadrova, ali nekakvog lobija koji bi zagovarao ulazak Srbije u ODKB ne da nema u stranci nego nema ni u Srbiji. Za jačanje takvog lobija nije zainteresovana ni Rusija, jer iskreno prihvata našu aktuelnu politiku. Nema govora da nekakav lobi te vrste ugrožava našu stratešku orijentaciju ili pravi nekakvu ravnotežu između istočnog i zapadnog uticaja.
Tako se svojevrsna klackalica, na koju stranu će Srbija, na Istok ili na Zapad ili će ostati neutralna, pojednostavila. Niko više i ne spominje ODKB, nego NATO lobi nameće „klackalicu“ između vojne neutralnosti i zapadne alijanse.
Teško da predsednik Vučić sa svojim političkim iskustvom može da nasedne na ovakve perfidne podmetačine, ali bi bilo iluzorno očekivati da će NATO lobi odustati od svog cilja. Naravno da imaju rezervne varijante koje do cilja vode zaobilazno, dužim putem, ako pritisci na Vučića budu neuspešni. Rezervna strategija je da iz vladajuće koalicije potisnu levo orijentisane stranke a njihove lidere sa značajnih funkcija. Prvi na udaru je ministar odbrane Aleksandar Vulin, kao najtvrđi o pitanju vojne neutralnosti Srbije. Njemu se neće oprostiti uspešan oporavak, modernizacija i jačanje vojske, jer je to u direktnoj suprotnosti sa strategijom NATO lobija. Onaj ko najviše ometa prevlačenje Srbije u NATO biće sledeća meta koncentrisanih napada. Ipak, mnoge njihove strategije i taktike propale su u Srbiji, tako da verovatno ista sudbina čeka i nove planove na kojima se mastilo još nije osušilo.

[/restrict]