НЕООСМАНСКЕ АМБИЦИЈЕ ТУРСКЕ ПОЛИТИКЕ

Специјално за Печат из Јеревана

Пише РУБЕН САФРАСТЈАН

О рату између Азербејџана и Нагорно Карабаха, те о утицају Турске у овом крвавом сукобу за наш лист пише директор Института за оријенталистику, доктор историје, професор, редовни члан Националне академије наука Републике Јерменије Рубен Сафрастјан

Учешће Турске у агресивном рату Азербејџана против Републике Арцах (Република Нагорно Карабах) несумњива је чињеница. И овде се не ради само о директном учешћу преко плаћеника које је Турска послала у Азербејџан из Сирије и Либије. У светским медијима постоје информације да у Азербејџану делују припадници турских специјалних снага. Поред тога, након недавних заједничких маневара, Турци су у Азербејџану оставили војну опрему, посебно авионе Ф-16. Било је ту и турских војних инструктора. Дакле, говоримо о рату турско-азербејџанског тандема са укупно 90 милиона становника против маленог Нагорно Карабаха са 150.000 становника који подржава Јерменија са својих три милиона становника.

АГРЕСИВНИ ПАНТУРЦИЗАМ Важно је схватити зашто је Турска предузела овај корак и зашто управо сада? Мислим да овде пре свега треба узети у обзир претерано агресивне амбиције подгрејане геополитичким концептима и идеологијом пантурцизма. Турска покушава да игра водећу улогу у региону (у најширем смислу те речи), укључујући Блиски исток, Источни Медитеран, Северну Африку. Сада је додат и Јужни Кавказ, одакле Турска намерава да избаци Русију, у покушају да покаже да је газда у кавкаском региону. А пошто је Јерменија савезник Русије, Турска користи Азербејџан као топовско месо за остваривање својих геополитичких амбиција, покушавајући да се утврди на Јужном Кавказу на рачун Јерменије.
Међутим, овим се не исцрпљују циљеви Турске. Њен стратешки циљ је поновно стварање Османског царства заснованог на идеологији пантурцизма. Азербејџан је само пион у овој игри, ништа више. Турска је почела да представља озбиљну претњу целом свету и мислим да многи то разумеју.
На несрећу, свет у целини, посебно Европа и Сједињене Америчке Државе „попустљиви“ су према Ердогановој Турској. И не само у случају Карабаха: њене амбиције и авантуризам су се манифестовали више пута. Али чињеница је да Турска игра одређену улогу у прорачунима низа европских земаља и Сједињених Држава. У обзир се узимају фактори геополитичког положаја земље и њене војске. Односно, Турска је важна карика у политици водећих светских земаља. Међутим, уверен сам да ће разум превладати упркос свему овоме.
Треба нагласити да се на ову турску позицију могу применити два нивоа анализе. Прво, Турска делује сада у случају агресије Азербејџана на Нагорно Карабах као што то чини у другим регионима. Односно, не само да усмено изјављује спремност да интервенише већ се и меша, шаље оружане снаге, окупира територију, као што видимо у северној Сирији, меша се, рецимо, на нивоу својих јединица специјалних снага у Либији итд. Турска је овај метод деловања, који се заснива на употреби оружаних снага, пренела на Јужни Кавказ. Дакле, у овом стратешком плану нема ничег новог.

[restrict]

НЕДОВРШЕНИ ГЕНОЦИД Друго: наравно, ово није први пут да се у нашем региону, на Јужном Кавказу, Турска отворено умеша у оружани сукоб и интервенише и реално, и на нивоу употребе одређене милитантне реторике. Мислим да овим Турска покушава да покаже међународној заједници, и пре свега Русији, да је овде већ газда, и да Русија није једина земља која има утицај у региону. Дакле, овим Турска показује да су већ дошла нова времена, она мора да господари у региону Јужног Кавказа и да потискује Русију одатле.
Ако се окренемо новијој историји, имамо следеће чињенице: 1914. и 1918 – инвазија турских трупа на територију Јужног Кавказа, 1920 – кемалистички рат против Јерменије, 1941–1942 – концентрација великог контингента турских трупа на граници и припрема за инвазију. Ово јасно указује на изузетан значај региона Јужног Кавказа за Турску. Турске трупе су 1918. и 1920. нанеле главни ударац младој Јерменској Демократској Републици, створеној након страшног геноцида 1915–1917. по цену огромних напора. У првом случају, заустављени су на периферији Јеревана као резултат свенародне херојске борбе. Године 1920. кемалистичке трупе, које су имале наређење да „политички и материјално униште Јерменију“, окупирале су већи део земље и само делимично су извршиле наредбу, јер је стицајем околности вођа кемалиста Мустафа Кемал, који је касније узео надимак Ататурк (отац Турака), прихватио да преговара са бољшевичком Русијом и заправо с њима деле Јерменију, анектирајући део њене територије.
У ствари, политика геноцида над Јерменима 1920. године остала је недовршена. И сада, турско-азербејџански тандем, бомбардовањем цивилног становништва у готово свим великим насељима Арцаха употребом забрањених врста оружја, варварски уништавајући споменике јерменског културног наслеђа, још једном покушава да настави политику геноцида над јерменским народом.
Ова политика је појачана све већом јерменофобијом како у Турској, тако и у Азербејџану. Ево вам примера. Недавно су објављени резултати истраживања засновани на анализи турске штампе. Стручњаци су закључили да су Јермени прва мета мржње у Турској. Ако овоме додамо свима добро познате чињенице да се у Турској систематски крше људска права и права етничких и конфесионалних мањина, слобода говора је ограничена, онда је сасвим разумна теза да се њена спољна политика не може заснивати на западним вредностима чланица НАТО-а.

Окренимо се геополитичкој мисли модерне Турске. Морам да кажем да је реч о потпуно новом и веома изузетном, занимљивом феномену који се развијао у последњих 30 година. Током 90-их година прошлог века, када је Совјетски Савез, један од великих глобалних центара моћи и главни извор опасности за Турску, нестао с политичке карте, у научним круговима почела је да се обликује геополитичка визија улоге Турске у свету. Ово се концентрише на тумачење геополитичког положаја земље као „централне“ силе која има неопходан потенцијал за спровођење политике усмерене на ширење њене сфере утицаја. Аутор ове идеје почетком 90-их година био је професор Орал Сандер (сада покојни).
Касније та идеја је постала срж геополитичких теорија професора Рамазана Озеија и Ахмета Давутоглуа. Први од њих, заснован на класичним геополитичким приступима и мешајући са њима пантуркистичке идеје, формулисао је „теорију о централној владавини Турака“, коју је укључио у свој лицејски уџбеник из географије. Према концепту који је развио Р. Озеи, Турска се заснива на предностима свог географског положаја и користећи идеје пантурцизма и панисламизма, има све шансе да укључи готово цео свет у своју сферу утицаја.
А други, у недавној прошлости, министар спољних послова и премијер Ахмет Давутоглу, још док је био универзитетски професор, предложио је теорију „стратешке дубине“, која претпоставља обезбеђивање централне улоге Турске не само посредством политике, којом користи своје геополитичке предности, већ и обраћање својој османској прошлости. Након што је постао министар трансформисао је своју теорију у политику која се обично назива неоосманском и чији је циљ ширење сфере турског утицаја на земље региона које су некада биле део Османског царства. Повремено се ова политика директно меша у послове суседних земаља, као што је то, на пример, случај са Сиријом, где су турске трупе окупирале део њене територије. Тако је кроз Давутоглуову фигуру геополитичка теорија нашла директан излаз у стварној политици.
Данас смо сведоци покушаја турског руководства да ове геополитичке концепте реализују у стварну политику, што представља велику опасност не само за јерменски народ, већ и за друге државе. Човечанство то мора да схвати и заустави агресивне акције и амбиције савременог турског руководства. То би требало да учине, наравно, пре свега политичари, позивајући се на новију историју Турске током прошлог века, на геноцид над Јерменима 1915. године који је извршила Турска, а који упорно не признаје, стално фалсификујући историју.

[/restrict]