NEOOSMANSKE AMBICIJE TURSKE POLITIKE

Specijalno za Pečat iz Jerevana

Piše RUBEN SAFRASTJAN

O ratu između Azerbejdžana i Nagorno Karabaha, te o uticaju Turske u ovom krvavom sukobu za naš list piše direktor Instituta za orijentalistiku, doktor istorije, profesor, redovni član Nacionalne akademije nauka Republike Jermenije Ruben Safrastjan

Učešće Turske u agresivnom ratu Azerbejdžana protiv Republike Arcah (Republika Nagorno Karabah) nesumnjiva je činjenica. I ovde se ne radi samo o direktnom učešću preko plaćenika koje je Turska poslala u Azerbejdžan iz Sirije i Libije. U svetskim medijima postoje informacije da u Azerbejdžanu deluju pripadnici turskih specijalnih snaga. Pored toga, nakon nedavnih zajedničkih manevara, Turci su u Azerbejdžanu ostavili vojnu opremu, posebno avione F-16. Bilo je tu i turskih vojnih instruktora. Dakle, govorimo o ratu tursko-azerbejdžanskog tandema sa ukupno 90 miliona stanovnika protiv malenog Nagorno Karabaha sa 150.000 stanovnika koji podržava Jermenija sa svojih tri miliona stanovnika.

AGRESIVNI PANTURCIZAM Važno je shvatiti zašto je Turska preduzela ovaj korak i zašto upravo sada? Mislim da ovde pre svega treba uzeti u obzir preterano agresivne ambicije podgrejane geopolitičkim konceptima i ideologijom panturcizma. Turska pokušava da igra vodeću ulogu u regionu (u najširem smislu te reči), uključujući Bliski istok, Istočni Mediteran, Severnu Afriku. Sada je dodat i Južni Kavkaz, odakle Turska namerava da izbaci Rusiju, u pokušaju da pokaže da je gazda u kavkaskom regionu. A pošto je Jermenija saveznik Rusije, Turska koristi Azerbejdžan kao topovsko meso za ostvarivanje svojih geopolitičkih ambicija, pokušavajući da se utvrdi na Južnom Kavkazu na račun Jermenije.
Međutim, ovim se ne iscrpljuju ciljevi Turske. Njen strateški cilj je ponovno stvaranje Osmanskog carstva zasnovanog na ideologiji panturcizma. Azerbejdžan je samo pion u ovoj igri, ništa više. Turska je počela da predstavlja ozbiljnu pretnju celom svetu i mislim da mnogi to razumeju.
Na nesreću, svet u celini, posebno Evropa i Sjedinjene Američke Države „popustljivi“ su prema Erdoganovoj Turskoj. I ne samo u slučaju Karabaha: njene ambicije i avanturizam su se manifestovali više puta. Ali činjenica je da Turska igra određenu ulogu u proračunima niza evropskih zemalja i Sjedinjenih Država. U obzir se uzimaju faktori geopolitičkog položaja zemlje i njene vojske. Odnosno, Turska je važna karika u politici vodećih svetskih zemalja. Međutim, uveren sam da će razum prevladati uprkos svemu ovome.
Treba naglasiti da se na ovu tursku poziciju mogu primeniti dva nivoa analize. Prvo, Turska deluje sada u slučaju agresije Azerbejdžana na Nagorno Karabah kao što to čini u drugim regionima. Odnosno, ne samo da usmeno izjavljuje spremnost da interveniše već se i meša, šalje oružane snage, okupira teritoriju, kao što vidimo u severnoj Siriji, meša se, recimo, na nivou svojih jedinica specijalnih snaga u Libiji itd. Turska je ovaj metod delovanja, koji se zasniva na upotrebi oružanih snaga, prenela na Južni Kavkaz. Dakle, u ovom strateškom planu nema ničeg novog.

[restrict]

NEDOVRŠENI GENOCID Drugo: naravno, ovo nije prvi put da se u našem regionu, na Južnom Kavkazu, Turska otvoreno umeša u oružani sukob i interveniše i realno, i na nivou upotrebe određene militantne retorike. Mislim da ovim Turska pokušava da pokaže međunarodnoj zajednici, i pre svega Rusiji, da je ovde već gazda, i da Rusija nije jedina zemlja koja ima uticaj u regionu. Dakle, ovim Turska pokazuje da su već došla nova vremena, ona mora da gospodari u regionu Južnog Kavkaza i da potiskuje Rusiju odatle.
Ako se okrenemo novijoj istoriji, imamo sledeće činjenice: 1914. i 1918 – invazija turskih trupa na teritoriju Južnog Kavkaza, 1920 – kemalistički rat protiv Jermenije, 1941–1942 – koncentracija velikog kontingenta turskih trupa na granici i priprema za invaziju. Ovo jasno ukazuje na izuzetan značaj regiona Južnog Kavkaza za Tursku. Turske trupe su 1918. i 1920. nanele glavni udarac mladoj Jermenskoj Demokratskoj Republici, stvorenoj nakon strašnog genocida 1915–1917. po cenu ogromnih napora. U prvom slučaju, zaustavljeni su na periferiji Jerevana kao rezultat svenarodne herojske borbe. Godine 1920. kemalističke trupe, koje su imale naređenje da „politički i materijalno unište Jermeniju“, okupirale su veći deo zemlje i samo delimično su izvršile naredbu, jer je sticajem okolnosti vođa kemalista Mustafa Kemal, koji je kasnije uzeo nadimak Ataturk (otac Turaka), prihvatio da pregovara sa boljševičkom Rusijom i zapravo s njima dele Jermeniju, anektirajući deo njene teritorije.
U stvari, politika genocida nad Jermenima 1920. godine ostala je nedovršena. I sada, tursko-azerbejdžanski tandem, bombardovanjem civilnog stanovništva u gotovo svim velikim naseljima Arcaha upotrebom zabranjenih vrsta oružja, varvarski uništavajući spomenike jermenskog kulturnog nasleđa, još jednom pokušava da nastavi politiku genocida nad jermenskim narodom.
Ova politika je pojačana sve većom jermenofobijom kako u Turskoj, tako i u Azerbejdžanu. Evo vam primera. Nedavno su objavljeni rezultati istraživanja zasnovani na analizi turske štampe. Stručnjaci su zaključili da su Jermeni prva meta mržnje u Turskoj. Ako ovome dodamo svima dobro poznate činjenice da se u Turskoj sistematski krše ljudska prava i prava etničkih i konfesionalnih manjina, sloboda govora je ograničena, onda je sasvim razumna teza da se njena spoljna politika ne može zasnivati na zapadnim vrednostima članica NATO-a.

Okrenimo se geopolitičkoj misli moderne Turske. Moram da kažem da je reč o potpuno novom i veoma izuzetnom, zanimljivom fenomenu koji se razvijao u poslednjih 30 godina. Tokom 90-ih godina prošlog veka, kada je Sovjetski Savez, jedan od velikih globalnih centara moći i glavni izvor opasnosti za Tursku, nestao s političke karte, u naučnim krugovima počela je da se oblikuje geopolitička vizija uloge Turske u svetu. Ovo se koncentriše na tumačenje geopolitičkog položaja zemlje kao „centralne“ sile koja ima neophodan potencijal za sprovođenje politike usmerene na širenje njene sfere uticaja. Autor ove ideje početkom 90-ih godina bio je profesor Oral Sander (sada pokojni).
Kasnije ta ideja je postala srž geopolitičkih teorija profesora Ramazana Ozeija i Ahmeta Davutoglua. Prvi od njih, zasnovan na klasičnim geopolitičkim pristupima i mešajući sa njima panturkističke ideje, formulisao je „teoriju o centralnoj vladavini Turaka“, koju je uključio u svoj licejski udžbenik iz geografije. Prema konceptu koji je razvio R. Ozei, Turska se zasniva na prednostima svog geografskog položaja i koristeći ideje panturcizma i panislamizma, ima sve šanse da uključi gotovo ceo svet u svoju sferu uticaja.
A drugi, u nedavnoj prošlosti, ministar spoljnih poslova i premijer Ahmet Davutoglu, još dok je bio univerzitetski profesor, predložio je teoriju „strateške dubine“, koja pretpostavlja obezbeđivanje centralne uloge Turske ne samo posredstvom politike, kojom koristi svoje geopolitičke prednosti, već i obraćanje svojoj osmanskoj prošlosti. Nakon što je postao ministar transformisao je svoju teoriju u politiku koja se obično naziva neoosmanskom i čiji je cilj širenje sfere turskog uticaja na zemlje regiona koje su nekada bile deo Osmanskog carstva. Povremeno se ova politika direktno meša u poslove susednih zemalja, kao što je to, na primer, slučaj sa Sirijom, gde su turske trupe okupirale deo njene teritorije. Tako je kroz Davutogluovu figuru geopolitička teorija našla direktan izlaz u stvarnoj politici.
Danas smo svedoci pokušaja turskog rukovodstva da ove geopolitičke koncepte realizuju u stvarnu politiku, što predstavlja veliku opasnost ne samo za jermenski narod, već i za druge države. Čovečanstvo to mora da shvati i zaustavi agresivne akcije i ambicije savremenog turskog rukovodstva. To bi trebalo da učine, naravno, pre svega političari, pozivajući se na noviju istoriju Turske tokom prošlog veka, na genocid nad Jermenima 1915. godine koji je izvršila Turska, a koji uporno ne priznaje, stalno falsifikujući istoriju.

[/restrict]