СУМРАК ЛИБЕРАЛИЗМА

Светски поредак настао крајем 20. века и идеолошком победом глобалистичког неолибералног Запада, с почетком овог столећа несумњиво улази у фазу свог реструктурирања, с тенденцијом преласка и у терминалну фазу декомпоновања. Ера светског Pax Americana који је почивао на три стуба доминације – војном, политичком и економском преимућству – праћен идеолошким неолибеларним оквиром улази у доба постидеологије и период идеолошког вакуума. Из тог вакуума и хаоса који сваки преломни период људске историје доноси, отвара се прилика да суверени народи створе нови ред и нову структуру међународних односа

Друштвено-политички процеси и геополитичка кретања с почетка 21. века деконструисали су заблуду и својеврсну религијску конструкцију и тезу Френсиса Фукујаме о „крају историје и последњем човеку“. Овај амерички филозоф, јапанског порекла, 1992. године славодобитно је пророковао да ће с пропашћу СССР-а и комунизма, као идеологије која је била главни такмац либералном делу света, људска историја доћи до свог краја, с обзиром на то да више неће бити главног извора сукобљавања и идеолошког надметања. По његовом схватању, свет је требало да уђе у доба благостања у којем влада неолиберална парадигма у свим сферама друштва, политици, науци, култури… Последњи човек требало је да буде човек лишен свих традиционалних образаца и ослобођен свих владајућих друштвених норми, којем ће „његова воља бити једини закон“. На таквој идеолошкој основи стваран је један нови светски поредак, заснован на научном секуларизму и атеизму, потрошачком менталитету, лишен осећања за историју, традицију и органску повезаност умрлих, живих и нерођених који је топио и претварао народе и нације у једнообразну масу атомизованих појединаца.

[restrict]

КРАТКА ИСТОРИЈА БУДУЋНОСТИ Круну идеолошке супериорности западног неолиберализма представљало је наметање другачијих друштвених назора, оваплоћених у рушењу цивилизацијских табуа и промоцији сваке врсте девијантног понашања. На таквом таласу покренут је процес стварања трансхуманистичког човечанства, нове људске расе која је најбоље описана у књизи француског мислиоца и једног од водећих твораца неолибералне мисли на Западу Жака Аталија под насловом „Кратка историја будућности“. У тој књизи он предвиђа настанак једне нове „номадске“ популације, односно људи који неће имати никакво утемељење у породици, окружењу или народу, већ ће се константно селити по „глобалном селу“ у сталној потрази за послом, предајући целокупно своје биће на располагање мултинационалним корпорацијама. То ће бити човек који више неће желети да зависи од земље чији га систем опорезивања, законодавство чак и култура одбијају. Он ће желети да потпуно промени свој живот. Свет ће тако све више бити испуњен људима који су одлучили да буду анонимни и живе по својој слободној вољи. Они ће живети и селити се као карневал где ће свако ко има крајњи циљ слободу, бирати нови идентитет за себе.
На политичком плану успостављен је perpetuum mobile симулације демократског начина уређења друштва, који се принципијелно свео на избор између две стране истих медаља. У водећим државама западног света политички живот одигравао се у јасно детерминисаним оквирима имитације политичког плурализма, тако што су се перманентно на власти смењивале опције тзв. левог и десног центра. На тај начин сувереност је све више одузимана од њених носилаца – грађана и преношена у узак клијентилистички и бирократски круг који се претворио у наднационалну елиту, увек спремну да служи интересима мултинационалних корпорација, а науштрб природним хтењима својих народа.
Однарођеност владајуће касте и значајан уплив новца у политички живот изродили су дубоке социјалне разлике и поделе у западним друштвима, што је пророчки запазио Освалд Шпенглер када је устврдио да „демократски системи тврде да чак и коришћење сопствених уставних права захтева новац и да гласање може заиста функционисати онако како је замишљено само у одсуству организованог руководства које ради на изборном процесу. Чим процес избора организују политички лидери, у мери у којој новац дозвољава, гласање престаје да буде заиста значајно. То није ништа друго него забележено мишљење масе о владиним организацијама над којима они немају никакав позитиван утицај“. Центар моћи одлучивања тако је трајно измештен од оних који су номинално носиоци права одлучивања на закулисне организације и заступнике глобалистичких агенди које негирају значај и потребу постојања самосвесних народа. Услед таквог историјског тока, западна политичка сцена се поларизовала и грубо поделила на табор који можемо назвати „глобалистички“ и на његов антипод којем најприближније одговара термин „суверенистички“.

НОВИ СУВЕРЕНИЗАМ Појава суверенистичких, односно конзервативних политичких идеја суштински није новост на политичкој мапи света, али је новина контекст, те идеолошка профилација, будући да питања на која одговоре даје постмодернистичка идеја суверенизма нису иста као у 19. или 20. веку. У ери постнационалних друштава, ери мултикултурализма, ЛГБТ права, еутаназије, масовних миграција и шпекулативне економије, суверенистичка, тј. традиционална идеја своју оштрицу више не усмерава ка заокруживању националног идентитета и обезбеђењу свог животног простора, већ покушава да одбрани структуру националних држава и обезбеди својеврсну ренесансу начела на којима је почивало традиционално уређено друштво.
Најкарактеристичнији примери рађања оваквих нових идеја налазе се на тлу Европе. Реч је о идејама које су постале препознатљиве под појмовима као што су „трећи пут“, „трећа позиција“, „нова десница“ или „конзервативна револуција“ и које су препознале структуралне проблеме проузроковане немоћи политичких странака, влада, синдиката и класичних облика политичке моћи и које су с друге стране препознале застарелост и неактуелност свих облика антитеза једном таквом систему. Корен свих проблема, односно темељ глобалистичке агенде, како то Ален де Беноа и Шарл Шампетје дефинишу у књизи „Манифест европске ренесансе“, лежи у пет конвергентних процеса: индивидуализација која је остварена разарањем старих облика заједничког живота; омасовљеност која је остварена прихватањем нормираног понашања и начина живота; десакрализација која је настала када су велике верске проповеди замењене научним објашњењима света; рационализација која значи превласт разума, слободног тржишта и техничке делотворности и коначно, универзалност која је остварена глобалним ширењем модела друштва које је имплицитно наметнуто као искључиви рационални избор и самим тим супериоран било каквој алтернативи. По глобалистичком концепту схватања света, човечанство представља скуп рационалних појединаца који су, личним интересима, моралним уверењем, пријатељством, па и страхом, позвани да остваре своје јединство у историји. У таквом схватању различитост света постаје препрека, а све што разликује људе сматра се инцидентним, неизвесним, застарелим, па чак и опасним.
Као супротност таквим схватањима суверенистички покрети покушавају да реафирмишу и рестауришу пре свега религиозне идеје и моделе уређења друштва, обнављајући урушене темеље породичних вредности и дубоко укорењених народних традиција, стварајући идеолошки блиске политичке покрете на различитим меридијанима света. При томе, суверенисти 21. века не рециклирају анахроне политичке идеје, које су поражене у 20. веку као што су националсоцијализам или комунизам, већ по речима Александра Дугина „конзервативац не чува нити брани прошлост већ оно трајно, непроменљиво, оно што у суштини увек остаје истоветно себи самом“, позивајући се на речи француског колеге Алена де Беноа и његову тврдњу да „корени нису оно што је било некад, него оно што расте увек“. Овакво схватање суверенистичке идеје, односно конзервативног покрета постмодерног света носи револуционарну црту и карактер „десног“ спектра политичке призме, односно како је то описао Артур Мелер ван ден Брук када каже да су „пре конзервативци покушавали да зауставе револуцију, али да данас конзервативци морају да стану на њено чело“.

ЧЕТВРТА ПОЛИТИЧКА ТЕОРИЈА Стога је сасвим легитимно очекивати да ће 21. век бити век сукоба два архетипска идеолошка пола – „атлантске деснице“ и „евроазијских“ конзервативних револуционара, и да ће ти сукоби пре свега имати унутардржавни, грађански карактер, на начин који већ имамо прилике да гледамо у Сједињеним Америчким Државама. Овакав развој догађаја је последица немогућности политичке артикулације „суверенистичког“ погледа на свет и узрок појаве друштвених немира који прете да свет увуку у перманентну нестабилност и хаос а Европу врате у 1848. годину. То ће бити главно идеолошко бојно поље у 21. веку, и оно ће као резултат неиздрживог и тињајућег сукоба између „традиционалног“ и „прогресивног“ створити масован покрет који ће своје деловање спроводити кроз различите политичке опције, почевши од америчког Покрета чајанка, француског Националног фронта, немачке Алтернативе за Немачку, италијанске Лиге Север и осталих суверенистичких снага. Све ове политичке реалности су варијације јединственог идеолошког пралика, јединствене протоидеологије која стоји иза свих њих и испољава се у зависности од расних, верских, историјских, националних, географских или културних специфичности. Та „нова“ конзервативна, суверенистичка и традиционална идеологија за сада нема своје име, и питање је да ли ће га добити, али је сасвим извесно да је на делу ступање на историјску позорницу „четврте политичке теорије“ која може понудити сасвим нову реалност на политичкој мапи света.

[/restrict]