SUMRAK LIBERALIZMA

Svetski poredak nastao krajem 20. veka i ideološkom pobedom globalističkog neoliberalnog Zapada, s početkom ovog stoleća nesumnjivo ulazi u fazu svog restrukturiranja, s tendencijom prelaska i u terminalnu fazu dekomponovanja. Era svetskog Pax Americana koji je počivao na tri stuba dominacije – vojnom, političkom i ekonomskom preimućstvu – praćen ideološkim neolibelarnim okvirom ulazi u doba postideologije i period ideološkog vakuuma. Iz tog vakuuma i haosa koji svaki prelomni period ljudske istorije donosi, otvara se prilika da suvereni narodi stvore novi red i novu strukturu međunarodnih odnosa

Društveno-politički procesi i geopolitička kretanja s početka 21. veka dekonstruisali su zabludu i svojevrsnu religijsku konstrukciju i tezu Frensisa Fukujame o „kraju istorije i poslednjem čoveku“. Ovaj američki filozof, japanskog porekla, 1992. godine slavodobitno je prorokovao da će s propašću SSSR-a i komunizma, kao ideologije koja je bila glavni takmac liberalnom delu sveta, ljudska istorija doći do svog kraja, s obzirom na to da više neće biti glavnog izvora sukobljavanja i ideološkog nadmetanja. Po njegovom shvatanju, svet je trebalo da uđe u doba blagostanja u kojem vlada neoliberalna paradigma u svim sferama društva, politici, nauci, kulturi… Poslednji čovek trebalo je da bude čovek lišen svih tradicionalnih obrazaca i oslobođen svih vladajućih društvenih normi, kojem će „njegova volja biti jedini zakon“. Na takvoj ideološkoj osnovi stvaran je jedan novi svetski poredak, zasnovan na naučnom sekularizmu i ateizmu, potrošačkom mentalitetu, lišen osećanja za istoriju, tradiciju i organsku povezanost umrlih, živih i nerođenih koji je topio i pretvarao narode i nacije u jednoobraznu masu atomizovanih pojedinaca.

[restrict]

KRATKA ISTORIJA BUDUĆNOSTI Krunu ideološke superiornosti zapadnog neoliberalizma predstavljalo je nametanje drugačijih društvenih nazora, ovaploćenih u rušenju civilizacijskih tabua i promociji svake vrste devijantnog ponašanja. Na takvom talasu pokrenut je proces stvaranja transhumanističkog čovečanstva, nove ljudske rase koja je najbolje opisana u knjizi francuskog mislioca i jednog od vodećih tvoraca neoliberalne misli na Zapadu Žaka Atalija pod naslovom „Kratka istorija budućnosti“. U toj knjizi on predviđa nastanak jedne nove „nomadske“ populacije, odnosno ljudi koji neće imati nikakvo utemeljenje u porodici, okruženju ili narodu, već će se konstantno seliti po „globalnom selu“ u stalnoj potrazi za poslom, predajući celokupno svoje biće na raspolaganje multinacionalnim korporacijama. To će biti čovek koji više neće želeti da zavisi od zemlje čiji ga sistem oporezivanja, zakonodavstvo čak i kultura odbijaju. On će želeti da potpuno promeni svoj život. Svet će tako sve više biti ispunjen ljudima koji su odlučili da budu anonimni i žive po svojoj slobodnoj volji. Oni će živeti i seliti se kao karneval gde će svako ko ima krajnji cilj slobodu, birati novi identitet za sebe.
Na političkom planu uspostavljen je perpetuum mobile simulacije demokratskog načina uređenja društva, koji se principijelno sveo na izbor između dve strane istih medalja. U vodećim državama zapadnog sveta politički život odigravao se u jasno determinisanim okvirima imitacije političkog pluralizma, tako što su se permanentno na vlasti smenjivale opcije tzv. levog i desnog centra. Na taj način suverenost je sve više oduzimana od njenih nosilaca – građana i prenošena u uzak klijentilistički i birokratski krug koji se pretvorio u nadnacionalnu elitu, uvek spremnu da služi interesima multinacionalnih korporacija, a nauštrb prirodnim htenjima svojih naroda.
Odnarođenost vladajuće kaste i značajan upliv novca u politički život izrodili su duboke socijalne razlike i podele u zapadnim društvima, što je proročki zapazio Osvald Špengler kada je ustvrdio da „demokratski sistemi tvrde da čak i korišćenje sopstvenih ustavnih prava zahteva novac i da glasanje može zaista funkcionisati onako kako je zamišljeno samo u odsustvu organizovanog rukovodstva koje radi na izbornom procesu. Čim proces izbora organizuju politički lideri, u meri u kojoj novac dozvoljava, glasanje prestaje da bude zaista značajno. To nije ništa drugo nego zabeleženo mišljenje mase o vladinim organizacijama nad kojima oni nemaju nikakav pozitivan uticaj“. Centar moći odlučivanja tako je trajno izmešten od onih koji su nominalno nosioci prava odlučivanja na zakulisne organizacije i zastupnike globalističkih agendi koje negiraju značaj i potrebu postojanja samosvesnih naroda. Usled takvog istorijskog toka, zapadna politička scena se polarizovala i grubo podelila na tabor koji možemo nazvati „globalistički“ i na njegov antipod kojem najpribližnije odgovara termin „suverenistički“.

NOVI SUVERENIZAM Pojava suverenističkih, odnosno konzervativnih političkih ideja suštinski nije novost na političkoj mapi sveta, ali je novina kontekst, te ideološka profilacija, budući da pitanja na koja odgovore daje postmodernistička ideja suverenizma nisu ista kao u 19. ili 20. veku. U eri postnacionalnih društava, eri multikulturalizma, LGBT prava, eutanazije, masovnih migracija i špekulativne ekonomije, suverenistička, tj. tradicionalna ideja svoju oštricu više ne usmerava ka zaokruživanju nacionalnog identiteta i obezbeđenju svog životnog prostora, već pokušava da odbrani strukturu nacionalnih država i obezbedi svojevrsnu renesansu načela na kojima je počivalo tradicionalno uređeno društvo.
Najkarakterističniji primeri rađanja ovakvih novih ideja nalaze se na tlu Evrope. Reč je o idejama koje su postale prepoznatljive pod pojmovima kao što su „treći put“, „treća pozicija“, „nova desnica“ ili „konzervativna revolucija“ i koje su prepoznale strukturalne probleme prouzrokovane nemoći političkih stranaka, vlada, sindikata i klasičnih oblika političke moći i koje su s druge strane prepoznale zastarelost i neaktuelnost svih oblika antiteza jednom takvom sistemu. Koren svih problema, odnosno temelj globalističke agende, kako to Alen de Benoa i Šarl Šampetje definišu u knjizi „Manifest evropske renesanse“, leži u pet konvergentnih procesa: individualizacija koja je ostvarena razaranjem starih oblika zajedničkog života; omasovljenost koja je ostvarena prihvatanjem normiranog ponašanja i načina života; desakralizacija koja je nastala kada su velike verske propovedi zamenjene naučnim objašnjenjima sveta; racionalizacija koja znači prevlast razuma, slobodnog tržišta i tehničke delotvornosti i konačno, univerzalnost koja je ostvarena globalnim širenjem modela društva koje je implicitno nametnuto kao isključivi racionalni izbor i samim tim superioran bilo kakvoj alternativi. Po globalističkom konceptu shvatanja sveta, čovečanstvo predstavlja skup racionalnih pojedinaca koji su, ličnim interesima, moralnim uverenjem, prijateljstvom, pa i strahom, pozvani da ostvare svoje jedinstvo u istoriji. U takvom shvatanju različitost sveta postaje prepreka, a sve što razlikuje ljude smatra se incidentnim, neizvesnim, zastarelim, pa čak i opasnim.
Kao suprotnost takvim shvatanjima suverenistički pokreti pokušavaju da reafirmišu i restaurišu pre svega religiozne ideje i modele uređenja društva, obnavljajući urušene temelje porodičnih vrednosti i duboko ukorenjenih narodnih tradicija, stvarajući ideološki bliske političke pokrete na različitim meridijanima sveta. Pri tome, suverenisti 21. veka ne recikliraju anahrone političke ideje, koje su poražene u 20. veku kao što su nacionalsocijalizam ili komunizam, već po rečima Aleksandra Dugina „konzervativac ne čuva niti brani prošlost već ono trajno, nepromenljivo, ono što u suštini uvek ostaje istovetno sebi samom“, pozivajući se na reči francuskog kolege Alena de Benoa i njegovu tvrdnju da „koreni nisu ono što je bilo nekad, nego ono što raste uvek“. Ovakvo shvatanje suverenističke ideje, odnosno konzervativnog pokreta postmodernog sveta nosi revolucionarnu crtu i karakter „desnog“ spektra političke prizme, odnosno kako je to opisao Artur Meler van den Bruk kada kaže da su „pre konzervativci pokušavali da zaustave revoluciju, ali da danas konzervativci moraju da stanu na njeno čelo“.

ČETVRTA POLITIČKA TEORIJA Stoga je sasvim legitimno očekivati da će 21. vek biti vek sukoba dva arhetipska ideološka pola – „atlantske desnice“ i „evroazijskih“ konzervativnih revolucionara, i da će ti sukobi pre svega imati unutardržavni, građanski karakter, na način koji već imamo prilike da gledamo u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovakav razvoj događaja je posledica nemogućnosti političke artikulacije „suverenističkog“ pogleda na svet i uzrok pojave društvenih nemira koji prete da svet uvuku u permanentnu nestabilnost i haos a Evropu vrate u 1848. godinu. To će biti glavno ideološko bojno polje u 21. veku, i ono će kao rezultat neizdrživog i tinjajućeg sukoba između „tradicionalnog“ i „progresivnog“ stvoriti masovan pokret koji će svoje delovanje sprovoditi kroz različite političke opcije, počevši od američkog Pokreta čajanka, francuskog Nacionalnog fronta, nemačke Alternative za Nemačku, italijanske Lige Sever i ostalih suverenističkih snaga. Sve ove političke realnosti su varijacije jedinstvenog ideološkog pralika, jedinstvene protoideologije koja stoji iza svih njih i ispoljava se u zavisnosti od rasnih, verskih, istorijskih, nacionalnih, geografskih ili kulturnih specifičnosti. Ta „nova“ konzervativna, suverenistička i tradicionalna ideologija za sada nema svoje ime, i pitanje je da li će ga dobiti, ali je sasvim izvesno da je na delu stupanje na istorijsku pozornicu „četvrte političke teorije“ koja može ponuditi sasvim novu realnost na političkoj mapi sveta.

[/restrict]