Дах живота и натпевана смрт

РАЗГОВОР ДУШЕ И ТЕЛА РАЈКА ПЕТРОВА НОГА

Пише Бранко Стојановић

Књига Разговор душе и тела у поднаслову је одређена именицама – Песме и записи, чиме је жанровски саображена са књигом Мождани удар: Песме и записи (2019). Сваки запис и у овој Ноговој књизи садржи најсуптилнију лирику

Иако рањиво и слабо, тело је код Нога ипак храм душе. У Разговору душе и тела реч је о вечним (па, стога, и незавршивим), дијалогичним и амбивалентним, разговорима о два принципа/аспекта живота и уметности (аполонијски и дионизијски).
У књизи ни песникова душа није целовита, мада у њој долази до уцеловљења, него двослојна. Чине је грлица (удовица, „горда гугутка с огрлицом“, у српској митологији, ако је на небу, може значити и смрт) и ластавица (са помереним значењем укољице, које јој песник, помало аутобиографски, приписује). Oбе су „метафора душе“.
Песниковим размишљањима и модулацијама (семантичким, тонским…) тих дијалошких секвенци као да краја нема. Песник је и субјекат и објекат: и онај који пише и онај на кога се то писање односи. Те две чаше, „смијешане најлакше се пију“.
У трећем делу књиге, посвећеном завичајној природи и телу као храму душе, упоредо су и пејзаж и његова субјективизација (као пејзажа душе), али све то каткад је дато или у сагласју или у оштром контрасту према личној судбини, породици и судбини српског национа.
Ово је – од када је песник доживео мождани удар – Ногова трећа књига и она, на свој начин, сабрано, кадшто и у емфази, говори о „даху живота и задаху смрти“ (Стеван Раичковић, песма „У риту“, књига Записи, 1971), али код Нога је те смрт не само опевана него и натпевана.
За мото песме „Смрти ја сам те натпевао“ (I, 1, први циклус, прва песма) песник је „узео“ два катрена Тина Ујевића (XXXI сонет) из Колајне: „С раном у том срцу, тамну и дубоку…”

КОМПОЗИЦИЈА Занимљиво је и композиционо устројство овог књижевног дела, у којем, у истој песми, понекад, уз екавицу, има и ијекавице. Разговор душе и тела „отвара“ се песмом у прози „Нема спаса“, познатом из „ремоара“ С мене на уштап (2014: 7–8). Она има не само улогу пролога/прелудија него и поенте на почетку. Поента овог лирско-мисаоног записа могла би бити у речима: „Нема спаса ни склада. Јер нема отклика ни бруја“, али једнако и у онима: „А та светлосна вест још није стигла до нас. Али стигнуће.“ Бог је тај који нас „незаслуженом лепотом рањава и постиђује“.
Књига се „затвара“ записом „И сунце се понавља“, који смо, као аутобиографски снимак, читали у књизи С мене на уштап (2014).
Други (тематско-мотивски) круг (II) најкраћи је и чине га три песме: „Нема безболног свлака“, „Сунчевић“ (из књиге Не тикај у ме, 2008) и „Снег сећања“. Међутим, у тим песмама, чији стихови махом потичу из Треће строфе у Јечму и калоперу (2006), Ного пева о мајци. У свега три кратке, у књизи важне песме, песник је успео да јарким бојама наслика и мајчин лик, али и лик себе ондашњег, на рођењу.
Четири тематско-мотивска круга Ногове књиге Разговор душе и тела, од којих три без наслова, означена су римским бројевима – од I до IV. Једино трећи део (III) има наслов: „Уз Машће и низ Машће, у сјећању је спас“, а сам текст је познат из Јечма и калопера. (Машће је топоним, подгорје, шума из песниковог завичаја; налази се у општини Калиновик.)
У књизи Разговор душе и тела овај тематски круг није екстензивно пресликан из Јечма него су из њега преузете, незнатно ретуширане, оне лирске слике које сведоче о дивљој и дирљивој лепоти песниковог (планинског) завичаја. И добро се „држе“ и у овој књизи.
У књизи Јечам и калопер, на чијој је подлози писан један део нове књиге – уз три целине/„строфе“ – постоји и четврта „строфа“, која, у ствари, представља онај део романа Погледај свој дом, анђеле Томаса Вулфа који је Ного глосирао у Јечму и калоперу. У књизи Разговори душе и тела песник се опомиње и своје и Вулфове књиге. Као што је код Нога понекад обичај, он своје стихове и књиге такође сматра грађом или цитатном темом за нову књигу.
Овај трећи део књиге (III), уоквирен првим (I) и четвртим (IV) делом, подсећа на еклоге/идиле, на буколичко-аркадијске призоре – са задатком да читалац отпочине, да се – као у предисају – припреми за четврти (IV), завршни део књиге, све размишљајући о њеном првом (I), ударном делу.

ВИШЕГЛАСЈЕ Први део књиге Разговор душе и тела представља наставак песникове борбе с болешћу, али и метафизички и стварни одскок у писање поезије. Он је видљив и у неким песмама последњег, четвртог (IV) дела књиге, мада у њему има и различније песама.
Све ово не чини Ногове песме и (прозне) записе мање лиричнима и мисаонима, него вишеаспектнима. (Вишегласје је ионако један од Ногових изразитих принципа творења песме и књиге.)
У песми „Снага“ (књига Мождани удар, 2019), Ного је свој случај пресликао на новозаветну параболу о Исусу и библијском, Четвородневном Лазару из Витаније: уз помоћ физиотерапеута Николе, устао је на своју крсну славу – на Лазареву суботу.
И у неколико песама и записа ове књиге песник удваја перспективе, па се под именом Лазар крије и новозаветни Лазар („Јеванђеље по Јовану“ 11, 44) и косовски Лазар, али – као и у Андрићевим приповеткама о деци и детињству – и ауторов двојник, и као (први) део Ноговог крсног имена (Лазарева субота).
Стиховима „Ој Лазаре, на небу возаре“ (курзив – Б. С.) Ного саопштава где је данас место косовском Лазару (на небу, међу светитељима).

АНАЛИЗА У први део књиге Разговори душе и тела Ного је уврстио шеснаест песама и записа. У иницијалној песми/запису увек се износе ставови и питања на која, у наредној песми/запису, стижу ваљани одговори. Неки наслови могу стајати и самостално, што не значи да не зависе од контекста (циклуса/књиге), односно да су потпуно независни.
Овај први (I) део, који, условно, можемо звати певањем, јер стреми томе идеалу, подсећа на поему.
Тај начин размишљања и уланчавања мотива и певања постаје самоочигледан од Лазареве суботе (1989), као и од књиге На капијама раја (1994), када песник – као човек који пева усред рата и после рата/ратова – постепено улази у ону фазу мишљења тога певања, коју је песник и књижевни критичар Желидраг Никчевић (1956) назвао литургијском („И калуђерски мила мелодија“, читамо у Ноговој песми „Источни петак“ – Недремано Око).
У песми „Покуда телу“ (I, 2) песник разговара са сопственим телом, које доживљава и као мрца, као „шпрдњу васионе“. Тим стиховима се у песму уводи (недослован) цитат Тина Ујевића („О моје тијело, спрдњо случаја, хиру васионе“ – из песме Hymnodia to mou somati, објављене у Hrvatskom kolu 1950). И Ного доживљава своје тело као нешто страно: „У туђем телу сам себи сам странац / А срце куца самац самац самац.“
Тело, које је храм души, песнику ће побројати шта је све отрпело да би се његов власник „наносио главе“. Читав први део књиге протиче у знаку тих дијалога, у којима до изражаја долази не само техника расправљања већ и истинољубивост овога песника.
У песми „Јеси ли ти Американац“ (I, 4) песнички субјект, у тренуцима клонулости духом, Свевишњем поставља питање из наслова песме, али оно, иако наизглед богохулно, завршава у краткој и кроткој, свакодневној молитви: „Време је да почнем да хулим / Доста сам био снисходљив / Господе Исусе Христе Сине Божји / Помилуј нас грешне.“
У песми „Одговор Американца” (I, 5) пева се о осведоченом америчком цинизму и митоманији, али се песник нада да „Бог ведри и облачи и држи муње у рукама / И у дослуху је са нама”.
У запису „Покуда/похвала души“ речи покуда и похвала, иако антоними, покушавају да буду и синоними. То је поуздан знак да песник у зрелости/старости више и строже мери речи.

ТЕЛО НА ЗЕМЉИ, ДУША НА НЕБЕСИМА У запису „Одговор душе“ (I, 7) оне две птице, у јакшићевском дуету, обећавају песнику да ће, кад буде „сведен на кости… саслуживати у општој литургији“. Теше га да „Тело је на земљи, душа на небесима, како и треба“. Речима – „А опет смо некако у троје, сирото моје. (Овде се, на начин леонинског римовања/стиховања подударају завршне гласовне секвенце оје-оје.) Доћи ће дан када ћемо опет бити једно. Веруј у то и надај нам се с пролећа. Тамо на сунчаној страни“ – теше птичице онога ко је писао ове стихове уводећи у песму мотив тројства/Тројства.
Запис „Извештај душе“ (I, 8) састављен је од више тврдњи. Птице, које су напустиле душу, лете „небеским шаром“ и тврде да је рај, где су се нашле, врло досадан: „Нек прича ко шта хоће, али је земни шар за човечију душу рај.“
Речи – „Чувај се, мили мој, до дана када ћемо опет бити уцеловљени, а тај дан ће доћи“ – иако, формално, припадају грлици и ластавици, могле би да припадају и Љиљи.
У запису „Тугованка тела“ неутешни песник разговара са грлицом и ластавицом („Само ви гугућите и цвркућите“, али страх од пацова под земљом, уз замирање свих чула, не оставља га: „Замишљам како пацовским каналима пацови језде на ново месо које пристиже свакодневно. Црви раде свој посао“, рећи ће он.)

МЕТУЗАЛЕМ Два наслова – „Метузалемова смрт“, песма од две строфе, написана као мото роману Кал Исака Башевиса Сингера, и запис „Умри, Метузалеме, ми ћемо да гамижемо“ – као један од најдужих и мисаоно најгушћих записа у књизи – омогућавају песнику да тему душе, тела и смрти посматра есејистички вишестрано и аналитички. Али, што је и важније, и песнички.
У песми „Метузалемова смрт“,до изражаја је дошао Ногов песимизам. Метузалем/Метусал је, према Књизи постања (I Мој 5, 21–27), најдуже живео: „Тако поживе Матусал свега (курзив – Б. С.) девет стотина и шездесет и девет година, и умре.“
У запису „Умри, Метузалеме, ми ћемо да гамижемо“ Ного песнички, есејистички и приповедачки поуздано пропитује основни мотив књиге, наглашавајући да човека чине и душа и тело.
У овом запису, као рефрен, понавља се мисао: „Али све су песме једна песма“, што је један од поетичких ставова на којима почивају најлепше Ногове песме и потоње књиге.

УСТАНИ, ЛАЗАРЕ! Прво певање (I) књиге завршава се песмом „Устани Лазаре“. Тиме се – после песама „Лазарев плач“, „Љиљин одговор“, „Уцеловљење“ и „Изађи Лазаре“ – у којима овај део књиге вишеструко (драмски, фабулативно, мисаоно и осећајно) достиже кулминацију, завршила ова паралела, која је, иако добро позната, књизи дала драж непознатога, и то поводом једне давне, изописиване (Момо Капор, Хало, Београд I, 011), већини добро познате људске ситуације.
„На корак до гроба стиже Љиља… / Сунце ме огреја / Камо си то кренуо / Враћај се у живот / Имаш ти још посла“, речи си из песме „Уцеловљење“, а то је централна слика првог дела „спева“ и књиге у целини. Њен врхунац и обрт!
Oне две птице – грлица и ластавица – у песми „Птице у Требињу“ (IV, 2), надлећу прошли живот лирског субјекта, помало и онај недавни, мотрећи куда он ходи „зараслим стазама“ детињства и младости у Херцеговини. Ту се – Под интернатским небом, Без крова (циклуси из Зимоморе) – смрзавао у Невесињу, „родном месту снега“, и упијао оскудне и ретке, али тим и запамтљивије и драже, лепоте свога планинског завичаја. И где је отворено и потпуно демаскирао Лазаревог двојника, као своју удвојену слику („Родио сам се причао је Лазар у родном месту снега / Али се највише насмрзавах у Невесињу“), јер „Ове су зграде изгледа намењене за сиротињу“.
Први део песме „Лазарев плач“ представља подсећање на новозаветне слике о Четвородневном Лазару (Јеванђеље по Јовану, Лазарево васкрсење, глава 11, 1–44). Песнички субјект се и овде идентификује са Лазаром и његовом судбином.

ПОСТМОДЕРНИСТИЧКИ ДРИБЛИНГ Сада, у четрнаест стихова, песник демонстрира постмодернистички дриблинг на малом простору. Напушта се бланкверс из првог дела песме и прелази на десетерац. Опраштајући се од своје Љиље, песник тугује и плаче и за Љиљом и за животом.
Шест стихова ове песме почињу анафором „Ко ће мене…“ – уз неколико препознатљивих и наново спојених цитата (Бранко Радичевић – оно „сунце огрејано“ је из песме „Укор“; цитирају се преподобни новомученици Пајсије и ђакон Авакум: „Срб је Христов, радује се смрти“ итд.) – наводе се само елементи слике – а песник је успео да напише своју песму у маниру усмене књижевности, уз „неухватљиве импровизације“ (Снежана Самарџија). Авакумове речи, које подсећају на пркосну песму пред погубљење 1814. г. – „Благо томе ко раније умре, / Омање је и муке и гријеха“ – Ного је, у песми „Лазарев плач“, редиговао: „А што прије о мање греоте.“ Ваљда.