Dah života i natpevana smrt

RAZGOVOR DUŠE I TELA RAJKA PETROVA NOGA

Piše Branko Stojanović

Knjiga Razgovor duše i tela u podnaslovu je određena imenicama – Pesme i zapisi, čime je žanrovski saobražena sa knjigom Moždani udar: Pesme i zapisi (2019). Svaki zapis i u ovoj Nogovoj knjizi sadrži najsuptilniju liriku

Iako ranjivo i slabo, telo je kod Noga ipak hram duše. U Razgovoru duše i tela reč je o večnim (pa, stoga, i nezavršivim), dijalogičnim i ambivalentnim, razgovorima o dva principa/aspekta života i umetnosti (apolonijski i dionizijski).
U knjizi ni pesnikova duša nije celovita, mada u njoj dolazi do ucelovljenja, nego dvoslojna. Čine je grlica (udovica, „gorda gugutka s ogrlicom“, u srpskoj mitologiji, ako je na nebu, može značiti i smrt) i lastavica (sa pomerenim značenjem ukoljice, koje joj pesnik, pomalo autobiografski, pripisuje). Obe su „metafora duše“.
Pesnikovim razmišljanjima i modulacijama (semantičkim, tonskim…) tih dijaloških sekvenci kao da kraja nema. Pesnik je i subjekat i objekat: i onaj koji piše i onaj na koga se to pisanje odnosi. Te dve čaše, „smiješane najlakše se piju“.
U trećem delu knjige, posvećenom zavičajnoj prirodi i telu kao hramu duše, uporedo su i pejzaž i njegova subjektivizacija (kao pejzaža duše), ali sve to katkad je dato ili u saglasju ili u oštrom kontrastu prema ličnoj sudbini, porodici i sudbini srpskog naciona.
Ovo je – od kada je pesnik doživeo moždani udar – Nogova treća knjiga i ona, na svoj način, sabrano, kadšto i u emfazi, govori o „dahu života i zadahu smrti“ (Stevan Raičković, pesma „U ritu“, knjiga Zapisi, 1971), ali kod Noga je te smrt ne samo opevana nego i natpevana.
Za moto pesme „Smrti ja sam te natpevao“ (I, 1, prvi ciklus, prva pesma) pesnik je „uzeo“ dva katrena Tina Ujevića (XXXI sonet) iz Kolajne: „S ranom u tom srcu, tamnu i duboku…”

KOMPOZICIJA Zanimljivo je i kompoziciono ustrojstvo ovog književnog dela, u kojem, u istoj pesmi, ponekad, uz ekavicu, ima i ijekavice. Razgovor duše i tela „otvara“ se pesmom u prozi „Nema spasa“, poznatom iz „remoara“ S mene na uštap (2014: 7–8). Ona ima ne samo ulogu prologa/preludija nego i poente na početku. Poenta ovog lirsko-misaonog zapisa mogla bi biti u rečima: „Nema spasa ni sklada. Jer nema otklika ni bruja“, ali jednako i u onima: „A ta svetlosna vest još nije stigla do nas. Ali stignuće.“ Bog je taj koji nas „nezasluženom lepotom ranjava i postiđuje“.
Knjiga se „zatvara“ zapisom „I sunce se ponavlja“, koji smo, kao autobiografski snimak, čitali u knjizi S mene na uštap (2014).
Drugi (tematsko-motivski) krug (II) najkraći je i čine ga tri pesme: „Nema bezbolnog svlaka“, „Sunčević“ (iz knjige Ne tikaj u me, 2008) i „Sneg sećanja“. Međutim, u tim pesmama, čiji stihovi mahom potiču iz Treće strofe u Ječmu i kaloperu (2006), Nogo peva o majci. U svega tri kratke, u knjizi važne pesme, pesnik je uspeo da jarkim bojama naslika i majčin lik, ali i lik sebe ondašnjeg, na rođenju.
Četiri tematsko-motivska kruga Nogove knjige Razgovor duše i tela, od kojih tri bez naslova, označena su rimskim brojevima – od I do IV. Jedino treći deo (III) ima naslov: „Uz Mašće i niz Mašće, u sjećanju je spas“, a sam tekst je poznat iz Ječma i kalopera. (Mašće je toponim, podgorje, šuma iz pesnikovog zavičaja; nalazi se u opštini Kalinovik.)
U knjizi Razgovor duše i tela ovaj tematski krug nije ekstenzivno preslikan iz Ječma nego su iz njega preuzete, neznatno retuširane, one lirske slike koje svedoče o divljoj i dirljivoj lepoti pesnikovog (planinskog) zavičaja. I dobro se „drže“ i u ovoj knjizi.
U knjizi Ječam i kaloper, na čijoj je podlozi pisan jedan deo nove knjige – uz tri celine/„strofe“ – postoji i četvrta „strofa“, koja, u stvari, predstavlja onaj deo romana Pogledaj svoj dom, anđele Tomasa Vulfa koji je Nogo glosirao u Ječmu i kaloperu. U knjizi Razgovori duše i tela pesnik se opominje i svoje i Vulfove knjige. Kao što je kod Noga ponekad običaj, on svoje stihove i knjige takođe smatra građom ili citatnom temom za novu knjigu.
Ovaj treći deo knjige (III), uokviren prvim (I) i četvrtim (IV) delom, podseća na ekloge/idile, na bukoličko-arkadijske prizore – sa zadatkom da čitalac otpočine, da se – kao u predisaju – pripremi za četvrti (IV), završni deo knjige, sve razmišljajući o njenom prvom (I), udarnom delu.

VIŠEGLASJE Prvi deo knjige Razgovor duše i tela predstavlja nastavak pesnikove borbe s bolešću, ali i metafizički i stvarni odskok u pisanje poezije. On je vidljiv i u nekim pesmama poslednjeg, četvrtog (IV) dela knjige, mada u njemu ima i različnije pesama.
Sve ovo ne čini Nogove pesme i (prozne) zapise manje liričnima i misaonima, nego višeaspektnima. (Višeglasje je ionako jedan od Nogovih izrazitih principa tvorenja pesme i knjige.)
U pesmi „Snaga“ (knjiga Moždani udar, 2019), Nogo je svoj slučaj preslikao na novozavetnu parabolu o Isusu i biblijskom, Četvorodnevnom Lazaru iz Vitanije: uz pomoć fizioterapeuta Nikole, ustao je na svoju krsnu slavu – na Lazarevu subotu.
I u nekoliko pesama i zapisa ove knjige pesnik udvaja perspektive, pa se pod imenom Lazar krije i novozavetni Lazar („Jevanđelje po Jovanu“ 11, 44) i kosovski Lazar, ali – kao i u Andrićevim pripovetkama o deci i detinjstvu – i autorov dvojnik, i kao (prvi) deo Nogovog krsnog imena (Lazareva subota).
Stihovima „Oj Lazare, na nebu vozare“ (kurziv – B. S.) Nogo saopštava gde je danas mesto kosovskom Lazaru (na nebu, među svetiteljima).

ANALIZA U prvi deo knjige Razgovori duše i tela Nogo je uvrstio šesnaest pesama i zapisa. U inicijalnoj pesmi/zapisu uvek se iznose stavovi i pitanja na koja, u narednoj pesmi/zapisu, stižu valjani odgovori. Neki naslovi mogu stajati i samostalno, što ne znači da ne zavise od konteksta (ciklusa/knjige), odnosno da su potpuno nezavisni.
Ovaj prvi (I) deo, koji, uslovno, možemo zvati pevanjem, jer stremi tome idealu, podseća na poemu.
Taj način razmišljanja i ulančavanja motiva i pevanja postaje samoočigledan od Lazareve subote (1989), kao i od knjige Na kapijama raja (1994), kada pesnik – kao čovek koji peva usred rata i posle rata/ratova – postepeno ulazi u onu fazu mišljenja toga pevanja, koju je pesnik i književni kritičar Želidrag Nikčević (1956) nazvao liturgijskom („I kaluđerski mila melodija“, čitamo u Nogovoj pesmi „Istočni petak“ – Nedremano Oko).
U pesmi „Pokuda telu“ (I, 2) pesnik razgovara sa sopstvenim telom, koje doživljava i kao mrca, kao „šprdnju vasione“. Tim stihovima se u pesmu uvodi (nedoslovan) citat Tina Ujevića („O moje tijelo, sprdnjo slučaja, hiru vasione“ – iz pesme Hymnodia to mou somati, objavljene u Hrvatskom kolu 1950). I Nogo doživljava svoje telo kao nešto strano: „U tuđem telu sam sebi sam stranac / A srce kuca samac samac samac.“
Telo, koje je hram duši, pesniku će pobrojati šta je sve otrpelo da bi se njegov vlasnik „nanosio glave“. Čitav prvi deo knjige protiče u znaku tih dijaloga, u kojima do izražaja dolazi ne samo tehnika raspravljanja već i istinoljubivost ovoga pesnika.
U pesmi „Jesi li ti Amerikanac“ (I, 4) pesnički subjekt, u trenucima klonulosti duhom, Svevišnjem postavlja pitanje iz naslova pesme, ali ono, iako naizgled bogohulno, završava u kratkoj i krotkoj, svakodnevnoj molitvi: „Vreme je da počnem da hulim / Dosta sam bio snishodljiv / Gospode Isuse Hriste Sine Božji / Pomiluj nas grešne.“
U pesmi „Odgovor Amerikanca” (I, 5) peva se o osvedočenom američkom cinizmu i mitomaniji, ali se pesnik nada da „Bog vedri i oblači i drži munje u rukama / I u dosluhu je sa nama”.
U zapisu „Pokuda/pohvala duši“ reči pokuda i pohvala, iako antonimi, pokušavaju da budu i sinonimi. To je pouzdan znak da pesnik u zrelosti/starosti više i strože meri reči.

TELO NA ZEMLJI, DUŠA NA NEBESIMA U zapisu „Odgovor duše“ (I, 7) one dve ptice, u jakšićevskom duetu, obećavaju pesniku da će, kad bude „sveden na kosti… sasluživati u opštoj liturgiji“. Teše ga da „Telo je na zemlji, duša na nebesima, kako i treba“. Rečima – „A opet smo nekako u troje, siroto moje. (Ovde se, na način leoninskog rimovanja/stihovanja podudaraju završne glasovne sekvence oje-oje.) Doći će dan kada ćemo opet biti jedno. Veruj u to i nadaj nam se s proleća. Tamo na sunčanoj strani“ – teše ptičice onoga ko je pisao ove stihove uvodeći u pesmu motiv trojstva/Trojstva.
Zapis „Izveštaj duše“ (I, 8) sastavljen je od više tvrdnji. Ptice, koje su napustile dušu, lete „nebeskim šarom“ i tvrde da je raj, gde su se našle, vrlo dosadan: „Nek priča ko šta hoće, ali je zemni šar za čovečiju dušu raj.“
Reči – „Čuvaj se, mili moj, do dana kada ćemo opet biti ucelovljeni, a taj dan će doći“ – iako, formalno, pripadaju grlici i lastavici, mogle bi da pripadaju i Ljilji.
U zapisu „Tugovanka tela“ neutešni pesnik razgovara sa grlicom i lastavicom („Samo vi gugućite i cvrkućite“, ali strah od pacova pod zemljom, uz zamiranje svih čula, ne ostavlja ga: „Zamišljam kako pacovskim kanalima pacovi jezde na novo meso koje pristiže svakodnevno. Crvi rade svoj posao“, reći će on.)

METUZALEM Dva naslova – „Metuzalemova smrt“, pesma od dve strofe, napisana kao moto romanu Kal Isaka Baševisa Singera, i zapis „Umri, Metuzaleme, mi ćemo da gamižemo“ – kao jedan od najdužih i misaono najgušćih zapisa u knjizi – omogućavaju pesniku da temu duše, tela i smrti posmatra esejistički višestrano i analitički. Ali, što je i važnije, i pesnički.
U pesmi „Metuzalemova smrt“,do izražaja je došao Nogov pesimizam. Metuzalem/Metusal je, prema Knjizi postanja (I Moj 5, 21–27), najduže živeo: „Tako požive Matusal svega (kurziv – B. S.) devet stotina i šezdeset i devet godina, i umre.“
U zapisu „Umri, Metuzaleme, mi ćemo da gamižemo“ Nogo pesnički, esejistički i pripovedački pouzdano propituje osnovni motiv knjige, naglašavajući da čoveka čine i duša i telo.
U ovom zapisu, kao refren, ponavlja se misao: „Ali sve su pesme jedna pesma“, što je jedan od poetičkih stavova na kojima počivaju najlepše Nogove pesme i potonje knjige.

USTANI, LAZARE! Prvo pevanje (I) knjige završava se pesmom „Ustani Lazare“. Time se – posle pesama „Lazarev plač“, „Ljiljin odgovor“, „Ucelovljenje“ i „Izađi Lazare“ – u kojima ovaj deo knjige višestruko (dramski, fabulativno, misaono i osećajno) dostiže kulminaciju, završila ova paralela, koja je, iako dobro poznata, knjizi dala draž nepoznatoga, i to povodom jedne davne, izopisivane (Momo Kapor, Halo, Beograd I, 011), većini dobro poznate ljudske situacije.
„Na korak do groba stiže Ljilja… / Sunce me ogreja / Kamo si to krenuo / Vraćaj se u život / Imaš ti još posla“, reči si iz pesme „Ucelovljenje“, a to je centralna slika prvog dela „speva“ i knjige u celini. Njen vrhunac i obrt!
One dve ptice – grlica i lastavica – u pesmi „Ptice u Trebinju“ (IV, 2), nadleću prošli život lirskog subjekta, pomalo i onaj nedavni, motreći kuda on hodi „zaraslim stazama“ detinjstva i mladosti u Hercegovini. Tu se – Pod internatskim nebom, Bez krova (ciklusi iz Zimomore) – smrzavao u Nevesinju, „rodnom mestu snega“, i upijao oskudne i retke, ali tim i zapamtljivije i draže, lepote svoga planinskog zavičaja. I gde je otvoreno i potpuno demaskirao Lazarevog dvojnika, kao svoju udvojenu sliku („Rodio sam se pričao je Lazar u rodnom mestu snega / Ali se najviše nasmrzavah u Nevesinju“), jer „Ove su zgrade izgleda namenjene za sirotinju“.
Prvi deo pesme „Lazarev plač“ predstavlja podsećanje na novozavetne slike o Četvorodnevnom Lazaru (Jevanđelje po Jovanu, Lazarevo vaskrsenje, glava 11, 1–44). Pesnički subjekt se i ovde identifikuje sa Lazarom i njegovom sudbinom.

POSTMODERNISTIČKI DRIBLING Sada, u četrnaest stihova, pesnik demonstrira postmodernistički dribling na malom prostoru. Napušta se blankvers iz prvog dela pesme i prelazi na deseterac. Opraštajući se od svoje Ljilje, pesnik tuguje i plače i za Ljiljom i za životom.
Šest stihova ove pesme počinju anaforom „Ko će mene…“ – uz nekoliko prepoznatljivih i nanovo spojenih citata (Branko Radičević – ono „sunce ogrejano“ je iz pesme „Ukor“; citiraju se prepodobni novomučenici Pajsije i đakon Avakum: „Srb je Hristov, raduje se smrti“ itd.) – navode se samo elementi slike – a pesnik je uspeo da napiše svoju pesmu u maniru usmene književnosti, uz „neuhvatljive improvizacije“ (Snežana Samardžija). Avakumove reči, koje podsećaju na prkosnu pesmu pred pogubljenje 1814. g. – „Blago tome ko ranije umre, / Omanje je i muke i grijeha“ – Nogo je, u pesmi „Lazarev plač“, redigovao: „A što prije o manje greote.“ Valjda.