Gromada koju ne pominju

U formalnom smislu ovo je odgovor na polemički članak Vladana Radovanovića iz broja 627 časopisa „Pečat“ pod naslovom „Ne o konceptualizmu nego o projektizmu“

Ovim tekstom, odgovorom Vladanu Radovanoviću, nemam nameru da se toliko bavim njegovom umetnošću, koliko da otkrijem strukturu ličnosti ovog autora. U formalnom smislu ovo je odgovor na njegov polemički članak iz broja 627 časopisa „Pečat“ pod naslovom „Ne o konceptualizmu nego o projektizmu“. Mnogo bolje bi ovom autoru bilo da nije javno reagovao. Po svom običaju taj avangardista štošta umišlja pa i da „se njegovi (Đorićevi – prim. D. Đ.) prethodni naleti na mene nisu dobro završili po njega“. Upravo je jedan od najznačajnijih ljudi u srpskoj kulturi sličnom prilikom primetio „Radovanović mu je odgovorio kao žena“, misleći na snagu iznesenih argumenata.
Zašto mislim da je Radovanović odumro kao umetnik? Postoje spoljnji i unutrašnji razlozi. Pre svega je kao jedan od osnivača grupe Mediala ubrzo izdao svoje drugove i jedini se odvojio od te grupe harizmata. Njen vođa Leonid Šejka nije imao visoko mišljenje o njemu, Milovan Vidak je sa gnušanjem govorio o njemu, a Siniša Vuković mi je rekao: „Pa zar vi još ozbiljno shvatate Vladana Radovanovića.“ Ljubi Popoviću sam u njegovom poslednjem velikom intervjuu („Pečat“, br. 163) dobronamerno postavio pitanje: „Vladan Radovanović, zakratko član Mediale, u svetskim okvirima neuporedivo je originalniji od Marine Abramović, gorostas avangarde za koga se ne zna toliko.“ Ljuba je odgovorio između ostalog „takav događaj kod nas samo svedoči o našoj duhovnoj bedi“. Za te Ljubine reči Radovanović je okrivio pisca ovih redova, što najbolje govori o njemu samom. Posle Mediale Radovanović se bavio eksperimentalnom umetnošću, ali nikada nije dosegao naše poznate konceptualne umetnike, nije on u žiži pažnje koju imaju Marina Abramović, Raša Todosijević, Slobodan Milivojević Era, Neša Paripović, Zoran Popović i Radomir Damnjanović Damnjan. U vreme njihovog uspona na evropskoj i američkoj umetničkoj sceni Radovanović je bio i ostao marginalac. Dok njihove radove najveći svetski muzeji za modernu i savremenu umetnost otkupljuju za ogromne sume, za njega se ne zna, mada on samog sebe smatra izvanredno značajnim. Kasnije je postao profesor, premda u našoj javnosti kao predavač i teoretičar nikada nije uspeo da se uzdigne do statusa jednog Miška Šuvakovića. Prihvatili su ga zapravo iskreno samo nekadašnji mlađi kritičari, poput Nikole Šuice i pisca ovih redova, ali je i njih kasnije izdao.
Kako to da ono što Đorić piše on „čita sa dosadom“, ili da je verni čitalac „Pečata“, ali se ne slaže sa stavovima njegovog likovnog kritičara? To je budalasta izjava jer je Đorić samo izdanak politike i kulture „Pečata“. Ako to što taj kritičar piše ne valja („nemam šta da naučim iz Đorićevih kritika“), zbog čega je upravo od njega poručio uvodni i opsežni tekst za svoju monografiju, svestan da je to jedan od najboljih priloga u toj knjizi? Kako mu nije smetalo kada mu je Đorić svojim uticajem dodelio nagradu za miks medija na 8. Međunarodnom bijenalu umetnosti minijature, premda internacionalni žiri nije hteo ni da uzme njegov rad u obzir. A i taj rad „Muzička sfera“ nije zapravo njegov već je kao i kod Džefa Kunsa i brojnih drugih „naprednih“ umetnika delo inženjera i veštih majstora. U tom smislu se može postaviti pitanje autorstva takvih zamešateljstava. Takođe, zbog čega je upravo od Đorića tražio da objavi afirmativnu kritiku o njemu u „Pečatu“ (broj 79)?
Radovanović se čak žalio što su u tekstovima u „Pečatu“ često citirani Dragoš Kalajić i Milovan Vidak a ne on, kao da je Đorić kriv što Radovanović nikada ništa bitno nije rekao. On „mentalističku oblast“ stvaralaštva naziva „umnika“; kako bi se onda nazvao umetnik koji se bavi njome, umnik ili umnjak? Sklon proizvoljnim silogizmima, on ima i „pročuviđe“ i sijaset sličnih. Svi ti napori da se izdvoji originalnošću nisu urodili plodom, pa je jadan u svojoj večnoj žudnji za slavom. Ubrzo nakon objavljivanja njegove monografije tražio je od Gradimira Madžarevića, tadašnjeg urednika Edicije „KulturArt“ (mada se podsmevao nazivu te edicije), izdavača „Službenog glasnika“ da odmah uradi još jednu o njemu. Iza tog sumanutog zahteva stoji samo ljubomora prema uspelim izdanjima te edicije o Mediali i Leonidu Šejki. Sada bez uticaja na našu scenu (nikada ga nije ni imao), u svojoj zavisti blateći čak i velikog Uroša Toškovića, on je polumrtav umetnik, čijim se radom ne bave vodeći muzeji, kritičari, teoretičari i istoričari umetnosti, ponajmanje svetski. Ostavši lokalna pojava, on je u svojoj nadobudnosti zadirao i u oblasti za koje nema nikakva znanja ni kompetencije. Ko te je, Radovanoviću, terao da stvoriš fizički jedan od najvećih radova u svom opusu posvećen anđelu kada sam kažeš da ne veruješ u Boga? To skrnavljenje dolazi od nestručnjaka za bilo kakva pitanja o angeologiji, neverujućeg, koji odbacuje Boga. Sličan je nekome ko bi se bavio teorijom relativiteta a da ne zna matematiku iz osnovne škole. O nekom iskustvu drugih, viših svetova, kod njega nema ni govora, jedan je od brojnih redukcionista, skrnava sakralnog kakvih ima na stotine u (post)moderni. Rad „Molitveni doručak pod okriljem Belog Anđela“ uvreda je za mileševskog anđela. U ljubičastoj mandorli, koja dolazi iz repertoara veštičijih boja (deca širom sveta ne vole tu boju), ima i druge elemente ruženja. Desno krilo anđela je oboreno, tj. slomljeno a to je i jedina naša predstava anđela bez lika, potpuno depersonalizovana. Prvo što je ovaj „umetnik“ trebalo da nauči je da u pravoslavlju vlada ličnosno načelo, Bog i anđeli imaju ličnost i ne kriju se ispod žuto-belih maski, lišenih bilo kakvog smisla. Što je najgore, svega toga ovaj stvaralac nije ni svestan.
Na takve Radovanovićeve neuspehe upućuje sama struktura njegove ličnosti. On žudi za slavom, po svaku cenu, sve bi učinio za ovozemaljske počasti, ali što se više trudi to mu više izmiču. Potpuno je gluv za hrišćansku pouku: Oprosti da bi ti se oprostilo. Nikada neće steći slavu jer je nije dostojan, on nema ničeg harizmatskog i genijalnog u sebi. Odlazio je godinama na posao kao činovnik sitnog mentaliteta, njegovi pogledi na umetnost su u osnovi uski, možda i malograđanski, isključuju sve što se ne uklapa u unapred određenu shemu. Ničeg prometejskog i titanskog u tom čoveku i umetniku, koji je javno avangardista a privatno papučić zabrinut za što bolji ručak. Veliki svetski avangardni umetnici poput Maljeviča, Kandinskog, Dišana kao i Ljubomira Micića, pravog rodonačelnika srpske avangarde, živeli su u skladu sa svojom umetnošću.
Ako je Vladan Radovanović jedna od najvažnijih pojava na našoj pa i svetskoj sceni, postavlja se jedno logično pitanje. Kako i zašto o takvoj gromadi nema nikakvog pomena u knjigama, studijama i tekstovima najuticajnijih srpskih istoričara moderne i savremene umetnosti i likovnih kritičara – od Lazara Trifunovića, Miodraga B. Protića, Alekse Čelebonovića, Katarine Ambrozić, Pavla Vasića, Sreta Bošnjaka do Zorana Gavrića, Slobodana Mijuškovića, Lidije Merenik i Ivane Simeonović Ćelić? Da li je moguće da ti čuveni akademici, profesori, direktori muzeja i galerija već 60 godina ne znaju šta rade? Jesu li oni nestručnjaci zato što Vladan Radovanović za njih ne postoji? Pokušao je on tri puta da uđe u SANU, naravno bez uspeha, a u toj Galeriji SANU izložbu Ljube Popovića videlo je 50.000 posetilaca, dok na njegove pokoji zaluta.
Samurajski nepogrešivi vizionar, koji je imao najrazvijenije šesto čulo za ljude i događaje, sposobnost da smesta skrozira i proceni čoveka Dragoš Kalajić iz dna duše je zbog svega ovoga prezirao Vladana Radovanovića.