Др Радослав Гаћиновић – Освета Владимира Гаћиновића

Како је Млада Босна постала једна велика идеја коју су веома добро разумели радници, сељаци и интелектуалци у БиХ?

Након књига о Младој Босни и двотомне монографије о страдањима српског народа у XX веку наш саговорник Радослав Гаћиновић изнова се враћа овим темама, али овога пута кроз студију Осветник („Службени гласник“) о свом славном претку Владимиру Гаћиновићу, идеологу једног од најзначајнијих покрета и организација на овим просторима и организатору Сарајевског атентата. Кроз причу о кратком и необично садржајном животу Владимира Гаћиновића, аутор је реконструисао политичку историју у Босни и Херцеговини у другој половини XIX и почетком XX века, разматрао правна питања као што је одговорност Краљевине Србије за избијање Првог светског рата, али и указао на шири контекст политичких збивања у Европи у овом периоду. Радослав Гаћиновић је научни саветник у Институту за политичке студије у Београду. Његова књига Насиље над Србима у двадесетом веку овенчана је наградом „Печат времена“.
Одрастали сте и сазревали слушајући у окриљу породице приче о вашем претку Владимиру Гаћиновићу. У којој мери вас је то подстакло да почнете да истражујете, да откривате неоткривено и коначно да напишете књигу Осветник?
Моје интересовање за Младу Босну потиче од раних дана младости, а поникло је у мојој породици. Сећам се да сам као мали дечак проводио дане на једној високој стени која се издизала изнад места на коме је некада била кућа у којој се родио Владимир Гаћиновић. Одатле сам посматрао путеве којима је Владимир отишао у свет, у историју. Ко се бави науком зна да је сваки почетак тежак, а пошто се код мене појавио интринзични мотив да што успешније представим јавности моја сазнања о Младој Босни, то је за мене био изузетан изазов. Жеља да напишем и објавим нешто значајно о Младој Босни тињала је у мени још од студентских дана, а претворила се у стварност одмах након што сам одбранио докторску дисертацију на Правном факултету Универзитета у Београду пре више од 25 година. Сматрао сам да је моја обавеза према породици, нацији и науци да осветлим дубинске димензије настанка и деловања омладинског ослободилачког покрета Млада Босна.
Може се рећи да је реч о првом целовитом, свеобухватном издању које у потпуности расветљава вео тајни око Младе Босне. Како су текла истраживања, прикупљања грађе и рад на књизи?
Настојао сам да на основу историјских чињеница, анализе научних радова домаћих и страних аутора, свих расположивих архива, укључујући и породични архив, и веома значајних сазнања које сам стицао од раних дана младости у својој породици осветлим дубинске димензије омладинског ослободилачког покрета Млада Босна. У писању књиге много ми је помогла методологија научноистраживачког рада коју сам учио током постдипломских студија на Факултету политичких наука у Загребу и искуство које сам годинама стицао бавећи се научноистраживачким радом.
Шта вас је, иако словите за познаваоца и Младе Босне и овог историјског периода, ипак изненадило? Шта сте ново открили током припреме грађе? Да ли сте на том путу имали потешкоћа и разочарања, будући да су историју писали „победници“, неретко је и кривотворећи?
Највише су ме изненадили фалсификатори историје, чак и у лику познатих професора који су свој научни и лични дигнитет погазили стављајући се у службу политичких интереса неких првенствено западних држава. Дакле, невероватно је са колико незнања и мржње они наступају према видовданским херојима, а тиме посредно и према српском народу у целини. Наравно да није лако доћи до нових сазнања о Младој Босни након једног века, али сам ипак успео да у монографији интерпретирам нека нова сазнања а то је првенствено структура и организација Младе Босне, као и доказ да је ова ослободилачка организација имала свој веома јасан програм деловања.
Млада Босна, омладински ослободилачки покрет са почетка XX века, оставила је незаобилазну историјску, политиколошку, филозофску и правну тековину, која подсећа на слободу, храброст, достојанство, национализам у најпозитивнијем смислу речи и на све оне највеће европске вредности тога времена. Дакле, Млада Босна је настала и развијала се по фазама: прво, настала је као једна револуционарна група ђака, револуционара, који су и тада разумели каква је улога Аустроугарске монархије у Босни и Херцеговини, посебно након анексије коју је јавно обнародовао лично цар Фрањо Јозеф 6. октобра 1908. године. Ова група настала је након што је Петар Кочић 1907. поменуо израз Млада Босна у листу Отаџбина. Она је тада окупљала ђаке револуционаре који су били уверени да су њихови народи у Босни и Херцеговини изложени највећем нивоу насиља, јер Аустроугарска монархија је то насиље спроводила комплементарно из више праваца. Насилно понашање монархије доприносило је масовном окупљању народа око групе револуционара. Млада Босна прераста у тајну организацију у првој половини 1910. године, након ауторског текста Млада Босна који је објавио Владимир Гаћиновић у Алманаху Просвјете. Тада већина, скоро сви ђаци револуционари прихватају идеју Владимира Гаћиновића и програм који је касније изложио у својим радовима Смрт једног хероја, Крик очајника и Онима који долазе. Млада Босна тада дефинитивно постаје тајна револуционарна организација, која је имала најкраћи и најјаснији програм у две речи а то је: ослобођење – уједињење. Омасовљењем, Млада Босна прераста у покрет почетком 1914, када већина Срба и муслимана и један део Хрвата у Босни и Херцеговини постају чланови тог покрета, а скоро сви становници источне Херцеговине били су чланови Младе Босне. Да је Млада Босна прерасла у покрет најсликовитије потврђују речи истакнутог члана Младе Босне и атентатора Мухамеда Мехмедбашића који каже: „Половина Босне и Херцеговине иде у заверу, а друга половина ће подржати све што ми урадимо.“

Књига почиње догађајима с почетка ХХ века који су променили ток историје, наставља се колонизацијом БиХ од стране Аустроугарске монархије, која постаје узрок опште нестабилности на Балкану. Како су изгледали први наговештаји рата који је уследио и шта је његов долазак учинио неминовним?
Начелник генералштаба аустроугарске војске Хецендорф је први пут предложио превентивни рат против Србије 1906, затим је то поновио 1908–1909, потом 1912–1913, у октобру 1913. и мају 1914. године. Између првог јануара 1913. и првог јануара 1914. године он је двадесет пет пута предлагао рат против Србије. Хецендорф је за те планове имао пуну подршку фелдмаршала грофа Хелмута фон Молткеа, шефа генералштаба немачке војске, једног од водећих припадника Ратне странке немачког рајха. Поред тога Аустроугарска и Немачка су лансирале најцрњу пропаганду против Србије, најинтензивније почетком 1914. године, као када су на „Бал плацу“ инсистирали да се у свим канцеларијама аустријске владе истакне максима: „Србију треба уништити“ (Serbija delenda est), док су Немци поздрављали Србе речима: Ale Zerben musen šterben, што значи сви Срби морају умрети. Талас србофобије захватио је целу монархију. Франц Фердинанд је на вечери на Илиџи, дан пре убиства, поверио шефу своје оперативне канцеларије, пуковнику Мецгеру (Metzger) „да је у Конопишту одлучен непосредни напад на Србију одмах после маневара“. Састанак цара Вилхелма и Франца Фердинанда одржан је 12. јуна 1914. године у Конопишту, где је донета одлука да се крене у напад на Србију без објаве рата одмах након завршених маневара аустроугарске војске у источној Босни.
Незадовољство народа у БиХ расте а омладина почиње тајно да се организује. Како заправо настаје Млада Босна и који су њени, како кажете, „корени“?
Тешка времена увек изнедре велике људе, политичаре, научнике, хероје. Тако је Аустроугарска монархија насилном политиком створила све предуслове за стварање покрета и организација који ће се супротставити њеном насиљу. Млада Босна је никла искључиво у БиХ и своје корене натапала напредним идејама које су њени чланови стицали на познатим светским универзитетима. Ова омладинска ослободилачка организација је настала од мале групе 1907. године, омасовила се захваљујући њеним веома познатим члановима, где је значајну улогу имао њен оснивач и идејни вођа и Владимир Гаћиновић. Почетком 1914. године Млада Босна прераста у покрет. Одлучност за борбу до слободе младобосанаца додатно ојачава Алтузијева теорија о народној суверености, јер су они усвајајући ту теорију били уверени да суверена власт припада само народу, а не некој окупаторској сили. Такође, њихову одлуку за борбу појачала је теорија Џона Лока, коју је изнео у делу о грађанској владавини, а посебно цитат: „Ко год се служи силом без права доводи себе у ратно стање са онима против којих се њоме служи, а у томе стању се све раније везе поништавају, сва права се гасе и свако је у праву да брани себе и пружи отпор нападачу.“ Ђузепе Мацини био је за младобосанце прави и велики човек. Владимир Гаћиновић је по узору на Младу Италију дао име овој организацији Млада Босна. Многи његови цитати су били попут Светог писма за младобосанце, као онај: „Нема на свету каријере светије од каријере завереника, који постаје осветник човечанства и тумач вечних природних закона.“ Јунаштво Милоша Обилића и поетика српског владике и песника Радивоја Томова били су стална инспирација видовданских хероја и завет за борбу до слободе. Дакле, Млада Босна је, поред наведеног, постала једна велика идеја коју су веома добро разумели радници, сељаци и интелектуалци у БиХ и за коју су сви били спремни дати и живот, што се и у пракси потврдило.
Ко је заправо био Владимир Гаћиновић?
Оснивач и идејни вођа Младе Босне дипломирао је на Филозофском факултету у Фрајбургу на Гијовој етици. Приче коју сам о Владимиру слушао у својој породици упоређивао сам с писањем његових сабораца о њему и оне се у потпуности поклапају. Дакле, био је веома образован, врло интелигентан, интуитиван, амбициозан, велики хуманиста, човек широких видика и чврстих уверења, увек је желео да буде први, најбољи. Говорио је више светских језика, био је уверен да су слобода и част највеће вредности. Такође, био је велики алтруиста и пријатељ. Његове главне бриге су биле националне, био је непомирљиви присталица најљуће националне борбе и револуције. Владимир је широм света на најбољи могући начин представљао своју родну Билећу, Херцеговину и српство у целини и он ће за породицу и за многе Србе остати вечно светионик. Његово дело нас у породици подсећа да су национално определење, професионализам, самокритичност, одговорност и велико осећање родољубља просто смисао постојања.
Смрт Владимира Гаћиновића и дан-данас остала је, може се рећи, под велом тајне. Шта ваша породица мисли и зна о овом догађају а шта бележи историја?
Владимир је неколико дана након што је дипломирао седео у кафани с двојицом Француза. Један од њих био је француски заробљеник у Немачкој, одакле је ослобођен на основу француско-немачког споразума о размени онеспособљених и болесних заробљеника, с тим да до краја рата остану у Швајцарској. Био је социјалиста, Жоресов присталица и сарадник листа L`Humanitе. Гаћиновић се с њим чешће виђао и разговарао. Други Француз звао се Габријел Ришар. Он је као француски заробљеник побегао из Немачке у Швајцарску, где је остао и није се морао вратити у своју команду. Радио је у Српском новинском бироу у Женеви као преводилац и редактор француског билтена. Са овим Французима Гаћиновић је те вечери остао у разговору у кафани до два сата по поноћи. Пили су пиво и јели колаче. Из кафане је Владимир отишао у свој стан у предграђу Кастелберг. Спавао је мирно, али чим је ујутро устао и узео прве гутљаје кафе, почео је осећати неподношљиве болове у стомаку, од којих је изненада изгубио свест. Превезен је у болницу и под сумњом да има упалу слепог црева подвргнут је операцији. Владимир Гаћиновић је умро у суботу, 11. августа 1917, у два и по сата по подне. Сахрањен је у Женеви 14. августа уз бројно присуство народа. Смрт Владимира Гаћиновића готово да се временски подудара са стрељањем пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, начелника Обавештајног одељења Главног генералштаба Војске Краљевине Србије. После смрти Владимира Гаћиновића његови рођаци и пријатељи тражили су да се изврши обдукција, јер су сумњали да је реч о убиству, али конзулат Србије у Швајцарској био је против тога, наводно да се не би замерили Швајцарцима. Међутим, др Димитрије Коњевић је ипак извршио обдукцију леша Владимира Гаћиновића и записао да је у желуцу покојника на три места пронашао перфорације проузроковане тровањем, највероватније арсеником. Драго Љубибратић, у књизи Владимир Гаћиновић, за његову смрт оптужује аустријску и француску обавештајну службу, јер су за то имале заједнички интерес због преговора о сепаратном миру с Хабзбуршком монархијом, а који су се тих дана водили управо у Фрајбургу, између грофа Арманда Ревертера, поузданика грофа Отокара Чернина, аустроугарског министра спољних послова, и грофа Армана, мајора Обавештајног одељења француског Генералштаба. Преговори су вођени на бази очувања Монархије, али као федералистички реорганизоване католичке подунавске монархије, под скиптром Хабзбурга. Према Љубибратићевим тврдњама, први аустријски услов био је уклањање лица одговорних за Сарајевски атентат, као обезбеђење за будућност. Идеолог атентатора Владимир Гаћиновић био им је управо ту, у Фрајбургу, надохват руке.
Истакнути припадник Младе Босне проф. др Перо Слијепчевић, који је с Гаћиновићем друговао скоро петнаест година, уверен је да је убиство његовог пријатеља и саборца организовала и извела Бела рука, организација одана регенту Александру Карађорђевићу. Иако је Гаћиновић био врхунски конспиратор, након хапшења црнорукца Велимира Вемића, 1916. године, на основу код њега пронађеног списка чланова организације Уједињење или смрт, ипак је утврђено да је Владимир Гаћиновић био члан те организације, заведен под редним бр. 217, у групи бр. 203. Иако узроци Гаћиновићеве смрти вероватно никад неће бити разјашњени, обдукциони налази указују да је отрован арсеником, a ми у породици највише верујемо мишљењу проф. др Пера Слијепчевића. Владимир Гаћиновић сахрањен је 13. августа 1917. године на гробљу Сен Жорж у Женеви, 1934. његови посмртни остаци пренесени су на православно гробље Свети Марко, на Кошеву у Сарајеву, а 22. новембра 2002, у 11 сати, извршена је ексхумација његових посмртних остатака, који су 20. јуна 2003. сахрањени на породичном гробљу у Качњу код Билеће.