Dr Radoslav Gaćinović – Osveta Vladimira Gaćinovića

Kako je Mlada Bosna postala jedna velika ideja koju su veoma dobro razumeli radnici, seljaci i intelektualci u BiH?

Nakon knjiga o Mladoj Bosni i dvotomne monografije o stradanjima srpskog naroda u XX veku naš sagovornik Radoslav Gaćinović iznova se vraća ovim temama, ali ovoga puta kroz studiju Osvetnik („Službeni glasnik“) o svom slavnom pretku Vladimiru Gaćinoviću, ideologu jednog od najznačajnijih pokreta i organizacija na ovim prostorima i organizatoru Sarajevskog atentata. Kroz priču o kratkom i neobično sadržajnom životu Vladimira Gaćinovića, autor je rekonstruisao političku istoriju u Bosni i Hercegovini u drugoj polovini XIX i početkom XX veka, razmatrao pravna pitanja kao što je odgovornost Kraljevine Srbije za izbijanje Prvog svetskog rata, ali i ukazao na širi kontekst političkih zbivanja u Evropi u ovom periodu. Radoslav Gaćinović je naučni savetnik u Institutu za političke studije u Beogradu. Njegova knjiga Nasilje nad Srbima u dvadesetom veku ovenčana je nagradom „Pečat vremena“.
Odrastali ste i sazrevali slušajući u okrilju porodice priče o vašem pretku Vladimiru Gaćinoviću. U kojoj meri vas je to podstaklo da počnete da istražujete, da otkrivate neotkriveno i konačno da napišete knjigu Osvetnik?
Moje interesovanje za Mladu Bosnu potiče od ranih dana mladosti, a poniklo je u mojoj porodici. Sećam se da sam kao mali dečak provodio dane na jednoj visokoj steni koja se izdizala iznad mesta na kome je nekada bila kuća u kojoj se rodio Vladimir Gaćinović. Odatle sam posmatrao puteve kojima je Vladimir otišao u svet, u istoriju. Ko se bavi naukom zna da je svaki početak težak, a pošto se kod mene pojavio intrinzični motiv da što uspešnije predstavim javnosti moja saznanja o Mladoj Bosni, to je za mene bio izuzetan izazov. Želja da napišem i objavim nešto značajno o Mladoj Bosni tinjala je u meni još od studentskih dana, a pretvorila se u stvarnost odmah nakon što sam odbranio doktorsku disertaciju na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu pre više od 25 godina. Smatrao sam da je moja obaveza prema porodici, naciji i nauci da osvetlim dubinske dimenzije nastanka i delovanja omladinskog oslobodilačkog pokreta Mlada Bosna.
Može se reći da je reč o prvom celovitom, sveobuhvatnom izdanju koje u potpunosti rasvetljava veo tajni oko Mlade Bosne. Kako su tekla istraživanja, prikupljanja građe i rad na knjizi?
Nastojao sam da na osnovu istorijskih činjenica, analize naučnih radova domaćih i stranih autora, svih raspoloživih arhiva, uključujući i porodični arhiv, i veoma značajnih saznanja koje sam sticao od ranih dana mladosti u svojoj porodici osvetlim dubinske dimenzije omladinskog oslobodilačkog pokreta Mlada Bosna. U pisanju knjige mnogo mi je pomogla metodologija naučnoistraživačkog rada koju sam učio tokom postdiplomskih studija na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu i iskustvo koje sam godinama sticao baveći se naučnoistraživačkim radom.
Šta vas je, iako slovite za poznavaoca i Mlade Bosne i ovog istorijskog perioda, ipak iznenadilo? Šta ste novo otkrili tokom pripreme građe? Da li ste na tom putu imali poteškoća i razočaranja, budući da su istoriju pisali „pobednici“, neretko je i krivotvoreći?
Najviše su me iznenadili falsifikatori istorije, čak i u liku poznatih profesora koji su svoj naučni i lični dignitet pogazili stavljajući se u službu političkih interesa nekih prvenstveno zapadnih država. Dakle, neverovatno je sa koliko neznanja i mržnje oni nastupaju prema vidovdanskim herojima, a time posredno i prema srpskom narodu u celini. Naravno da nije lako doći do novih saznanja o Mladoj Bosni nakon jednog veka, ali sam ipak uspeo da u monografiji interpretiram neka nova saznanja a to je prvenstveno struktura i organizacija Mlade Bosne, kao i dokaz da je ova oslobodilačka organizacija imala svoj veoma jasan program delovanja.
Mlada Bosna, omladinski oslobodilački pokret sa početka XX veka, ostavila je nezaobilaznu istorijsku, politikološku, filozofsku i pravnu tekovinu, koja podseća na slobodu, hrabrost, dostojanstvo, nacionalizam u najpozitivnijem smislu reči i na sve one najveće evropske vrednosti toga vremena. Dakle, Mlada Bosna je nastala i razvijala se po fazama: prvo, nastala je kao jedna revolucionarna grupa đaka, revolucionara, koji su i tada razumeli kakva je uloga Austrougarske monarhije u Bosni i Hercegovini, posebno nakon aneksije koju je javno obnarodovao lično car Franjo Jozef 6. oktobra 1908. godine. Ova grupa nastala je nakon što je Petar Kočić 1907. pomenuo izraz Mlada Bosna u listu Otadžbina. Ona je tada okupljala đake revolucionare koji su bili uvereni da su njihovi narodi u Bosni i Hercegovini izloženi najvećem nivou nasilja, jer Austrougarska monarhija je to nasilje sprovodila komplementarno iz više pravaca. Nasilno ponašanje monarhije doprinosilo je masovnom okupljanju naroda oko grupe revolucionara. Mlada Bosna prerasta u tajnu organizaciju u prvoj polovini 1910. godine, nakon autorskog teksta Mlada Bosna koji je objavio Vladimir Gaćinović u Almanahu Prosvjete. Tada većina, skoro svi đaci revolucionari prihvataju ideju Vladimira Gaćinovića i program koji je kasnije izložio u svojim radovima Smrt jednog heroja, Krik očajnika i Onima koji dolaze. Mlada Bosna tada definitivno postaje tajna revolucionarna organizacija, koja je imala najkraći i najjasniji program u dve reči a to je: oslobođenje – ujedinjenje. Omasovljenjem, Mlada Bosna prerasta u pokret početkom 1914, kada većina Srba i muslimana i jedan deo Hrvata u Bosni i Hercegovini postaju članovi tog pokreta, a skoro svi stanovnici istočne Hercegovine bili su članovi Mlade Bosne. Da je Mlada Bosna prerasla u pokret najslikovitije potvrđuju reči istaknutog člana Mlade Bosne i atentatora Muhameda Mehmedbašića koji kaže: „Polovina Bosne i Hercegovine ide u zaveru, a druga polovina će podržati sve što mi uradimo.“

Knjiga počinje događajima s početka HH veka koji su promenili tok istorije, nastavlja se kolonizacijom BiH od strane Austrougarske monarhije, koja postaje uzrok opšte nestabilnosti na Balkanu. Kako su izgledali prvi nagoveštaji rata koji je usledio i šta je njegov dolazak učinio neminovnim?
Načelnik generalštaba austrougarske vojske Hecendorf je prvi put predložio preventivni rat protiv Srbije 1906, zatim je to ponovio 1908–1909, potom 1912–1913, u oktobru 1913. i maju 1914. godine. Između prvog januara 1913. i prvog januara 1914. godine on je dvadeset pet puta predlagao rat protiv Srbije. Hecendorf je za te planove imao punu podršku feldmaršala grofa Helmuta fon Moltkea, šefa generalštaba nemačke vojske, jednog od vodećih pripadnika Ratne stranke nemačkog rajha. Pored toga Austrougarska i Nemačka su lansirale najcrnju propagandu protiv Srbije, najintenzivnije početkom 1914. godine, kao kada su na „Bal placu“ insistirali da se u svim kancelarijama austrijske vlade istakne maksima: „Srbiju treba uništiti“ (Serbija delenda est), dok su Nemci pozdravljali Srbe rečima: Ale Zerben musen šterben, što znači svi Srbi moraju umreti. Talas srbofobije zahvatio je celu monarhiju. Franc Ferdinand je na večeri na Ilidži, dan pre ubistva, poverio šefu svoje operativne kancelarije, pukovniku Mecgeru (Metzger) „da je u Konopištu odlučen neposredni napad na Srbiju odmah posle manevara“. Sastanak cara Vilhelma i Franca Ferdinanda održan je 12. juna 1914. godine u Konopištu, gde je doneta odluka da se krene u napad na Srbiju bez objave rata odmah nakon završenih manevara austrougarske vojske u istočnoj Bosni.
Nezadovoljstvo naroda u BiH raste a omladina počinje tajno da se organizuje. Kako zapravo nastaje Mlada Bosna i koji su njeni, kako kažete, „koreni“?
Teška vremena uvek iznedre velike ljude, političare, naučnike, heroje. Tako je Austrougarska monarhija nasilnom politikom stvorila sve preduslove za stvaranje pokreta i organizacija koji će se suprotstaviti njenom nasilju. Mlada Bosna je nikla isključivo u BiH i svoje korene natapala naprednim idejama koje su njeni članovi sticali na poznatim svetskim univerzitetima. Ova omladinska oslobodilačka organizacija je nastala od male grupe 1907. godine, omasovila se zahvaljujući njenim veoma poznatim članovima, gde je značajnu ulogu imao njen osnivač i idejni vođa i Vladimir Gaćinović. Početkom 1914. godine Mlada Bosna prerasta u pokret. Odlučnost za borbu do slobode mladobosanaca dodatno ojačava Altuzijeva teorija o narodnoj suverenosti, jer su oni usvajajući tu teoriju bili uvereni da suverena vlast pripada samo narodu, a ne nekoj okupatorskoj sili. Takođe, njihovu odluku za borbu pojačala je teorija Džona Loka, koju je izneo u delu o građanskoj vladavini, a posebno citat: „Ko god se služi silom bez prava dovodi sebe u ratno stanje sa onima protiv kojih se njome služi, a u tome stanju se sve ranije veze poništavaju, sva prava se gase i svako je u pravu da brani sebe i pruži otpor napadaču.“ Đuzepe Macini bio je za mladobosance pravi i veliki čovek. Vladimir Gaćinović je po uzoru na Mladu Italiju dao ime ovoj organizaciji Mlada Bosna. Mnogi njegovi citati su bili poput Svetog pisma za mladobosance, kao onaj: „Nema na svetu karijere svetije od karijere zaverenika, koji postaje osvetnik čovečanstva i tumač večnih prirodnih zakona.“ Junaštvo Miloša Obilića i poetika srpskog vladike i pesnika Radivoja Tomova bili su stalna inspiracija vidovdanskih heroja i zavet za borbu do slobode. Dakle, Mlada Bosna je, pored navedenog, postala jedna velika ideja koju su veoma dobro razumeli radnici, seljaci i intelektualci u BiH i za koju su svi bili spremni dati i život, što se i u praksi potvrdilo.
Ko je zapravo bio Vladimir Gaćinović?
Osnivač i idejni vođa Mlade Bosne diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Frajburgu na Gijovoj etici. Priče koju sam o Vladimiru slušao u svojoj porodici upoređivao sam s pisanjem njegovih saboraca o njemu i one se u potpunosti poklapaju. Dakle, bio je veoma obrazovan, vrlo inteligentan, intuitivan, ambiciozan, veliki humanista, čovek širokih vidika i čvrstih uverenja, uvek je želeo da bude prvi, najbolji. Govorio je više svetskih jezika, bio je uveren da su sloboda i čast najveće vrednosti. Takođe, bio je veliki altruista i prijatelj. Njegove glavne brige su bile nacionalne, bio je nepomirljivi pristalica najljuće nacionalne borbe i revolucije. Vladimir je širom sveta na najbolji mogući način predstavljao svoju rodnu Bileću, Hercegovinu i srpstvo u celini i on će za porodicu i za mnoge Srbe ostati večno svetionik. Njegovo delo nas u porodici podseća da su nacionalno opredelenje, profesionalizam, samokritičnost, odgovornost i veliko osećanje rodoljublja prosto smisao postojanja.
Smrt Vladimira Gaćinovića i dan-danas ostala je, može se reći, pod velom tajne. Šta vaša porodica misli i zna o ovom događaju a šta beleži istorija?
Vladimir je nekoliko dana nakon što je diplomirao sedeo u kafani s dvojicom Francuza. Jedan od njih bio je francuski zarobljenik u Nemačkoj, odakle je oslobođen na osnovu francusko-nemačkog sporazuma o razmeni onesposobljenih i bolesnih zarobljenika, s tim da do kraja rata ostanu u Švajcarskoj. Bio je socijalista, Žoresov pristalica i saradnik lista L`Humanite. Gaćinović se s njim češće viđao i razgovarao. Drugi Francuz zvao se Gabrijel Rišar. On je kao francuski zarobljenik pobegao iz Nemačke u Švajcarsku, gde je ostao i nije se morao vratiti u svoju komandu. Radio je u Srpskom novinskom birou u Ženevi kao prevodilac i redaktor francuskog biltena. Sa ovim Francuzima Gaćinović je te večeri ostao u razgovoru u kafani do dva sata po ponoći. Pili su pivo i jeli kolače. Iz kafane je Vladimir otišao u svoj stan u predgrađu Kastelberg. Spavao je mirno, ali čim je ujutro ustao i uzeo prve gutljaje kafe, počeo je osećati nepodnošljive bolove u stomaku, od kojih je iznenada izgubio svest. Prevezen je u bolnicu i pod sumnjom da ima upalu slepog creva podvrgnut je operaciji. Vladimir Gaćinović je umro u subotu, 11. avgusta 1917, u dva i po sata po podne. Sahranjen je u Ženevi 14. avgusta uz brojno prisustvo naroda. Smrt Vladimira Gaćinovića gotovo da se vremenski podudara sa streljanjem pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, načelnika Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba Vojske Kraljevine Srbije. Posle smrti Vladimira Gaćinovića njegovi rođaci i prijatelji tražili su da se izvrši obdukcija, jer su sumnjali da je reč o ubistvu, ali konzulat Srbije u Švajcarskoj bio je protiv toga, navodno da se ne bi zamerili Švajcarcima. Međutim, dr Dimitrije Konjević je ipak izvršio obdukciju leša Vladimira Gaćinovića i zapisao da je u želucu pokojnika na tri mesta pronašao perforacije prouzrokovane trovanjem, najverovatnije arsenikom. Drago Ljubibratić, u knjizi Vladimir Gaćinović, za njegovu smrt optužuje austrijsku i francusku obaveštajnu službu, jer su za to imale zajednički interes zbog pregovora o separatnom miru s Habzburškom monarhijom, a koji su se tih dana vodili upravo u Frajburgu, između grofa Armanda Revertera, pouzdanika grofa Otokara Černina, austrougarskog ministra spoljnih poslova, i grofa Armana, majora Obaveštajnog odeljenja francuskog Generalštaba. Pregovori su vođeni na bazi očuvanja Monarhije, ali kao federalistički reorganizovane katoličke podunavske monarhije, pod skiptrom Habzburga. Prema Ljubibratićevim tvrdnjama, prvi austrijski uslov bio je uklanjanje lica odgovornih za Sarajevski atentat, kao obezbeđenje za budućnost. Ideolog atentatora Vladimir Gaćinović bio im je upravo tu, u Frajburgu, nadohvat ruke.
Istaknuti pripadnik Mlade Bosne prof. dr Pero Slijepčević, koji je s Gaćinovićem drugovao skoro petnaest godina, uveren je da je ubistvo njegovog prijatelja i saborca organizovala i izvela Bela ruka, organizacija odana regentu Aleksandru Karađorđeviću. Iako je Gaćinović bio vrhunski konspirator, nakon hapšenja crnorukca Velimira Vemića, 1916. godine, na osnovu kod njega pronađenog spiska članova organizacije Ujedinjenje ili smrt, ipak je utvrđeno da je Vladimir Gaćinović bio član te organizacije, zaveden pod rednim br. 217, u grupi br. 203. Iako uzroci Gaćinovićeve smrti verovatno nikad neće biti razjašnjeni, obdukcioni nalazi ukazuju da je otrovan arsenikom, a mi u porodici najviše verujemo mišljenju prof. dr Pera Slijepčevića. Vladimir Gaćinović sahranjen je 13. avgusta 1917. godine na groblju Sen Žorž u Ženevi, 1934. njegovi posmrtni ostaci preneseni su na pravoslavno groblje Sveti Marko, na Koševu u Sarajevu, a 22. novembra 2002, u 11 sati, izvršena je ekshumacija njegovih posmrtnih ostataka, koji su 20. juna 2003. sahranjeni na porodičnom groblju u Kačnju kod Bileće.