Ламент над Гренелом

Шта заправо Европска унија, као продужена рука америчке дубоке државе, жели да постигне након што је преузела контролу над дијалогом Београда и Приштине

Oдавно Александар Вучић, председник Србије, није био тако отворен када је говорио о Косову и Метохији и својим и нашим западним пријатељима као што је био прошле недеље у подужем разговору за амерички портал евидентног српског порекла „Павловић тудеј“ (thepavlovictoday – ПТ). Заправо, избегао је директан одговор само када је био директно упитан „да ли постоји могућност поделе Косова“. „Када сам говорио о демаркацији између Срба и Албанаца“, рекао је Вучић штуро – при чему само он добро зна зашто бира баш тај термин а не реч подела и остале варијације на ту тему, ми остали, као што је хронично познато, ускраћени смо за то сазнање – „верујем да је то био веома рационалан приступ… Онда ми је читав свет скочио на главу. Људи нису разумели колико је храбрости требало да би се то изговорило. Данас разумем зашто су то урадили. Желели су да Србије не добије ништа, заувек.“

[restrict]

И остаде нејасно и са ким је говорио о демаркацији, и зашто баш о демаркацији а не подели или чему већ, и шта би све то уопште подразумевало и докле су ти разговори доспели пре него што су прекинути.

Но, како рекосмо, вреднији је овај Вучићев разговор за ПТ због онога што он тамо јесте рекао, а не због онога што је прећутао, па ћемо се тиме и позабавити. У још једном покушају да разумемо шта се то догађа у овој рунди нашег вечног косовског боја, то јест прецизније: каква нам сад непочинства припремају они наши западни пријатељи поред каквих нам други непријатељи заиста нису потребни.

МИНИ-ШЕНЖЕН У најкра-ћем, Вучић је објаснио – и то на поприлично уверљив начин, баш због поменуте отворености – зашто је неславно окончани покушај актуелног председника САД Доналда Трампа и његовог специјалног изасланика за наш случај Ричарда Гренела можда и могао да произведе нешто корисно. Док ће новонастала ситуација само резултирати исходом каквима смо већ имали прилике да присуствујемо, у виду притиска да предамо све у замену за ништа. С ведрије стране, Вучић не оставља утисак нарочите спремности да том притиску подлегне, но о том потом.

Што се Трампа, односно Гренела тиче, каже Вучић, они нису само показали спремност да нас саслушају, на чему им је иначе захвалан, већ је „амбасадор Гренел имао позитивне идеје о економији… За нас Србе, његов приступ пробудио је осећај наде да ћемо моћи да разговарамо о обичним и нормалним стварима. Пробудио је наду да ће људима из Београда бити омогућено да уђу у било који део Косова и Метохије и, заузврат, да ће Албанци моћи да се крећу кроз централну Србију и путују куда год хоће на ‘Западу’.“

Међутим, уместо оваквог договора Београда и Приштине – који је Трампов изасланик описивао као „мини-Шенжен“, специјалну економску зону, обратите пажњу, унутар једне државе, Кине – уследили су напади на Гренела „чији ме је интензитет изненадио“, каже Вучић. „Мислио сам да је то полулажно, прича исконструисана иза сцене. Био сам заиста изненађен снагом тог напада… Одувек сам веровао да ће Америка и ЕУ на крају радити заједно, али да будем потпуно искрен, нисам више сигуран у то… Немојте да имате било какве илузије, (недавни) разговори у Бриселу нису били последица наше жеље за конверзацијом, већ њихове жеље да искључе Американце.“

БАЈДЕН И ЕВРОПЉАНИ При чему – још једна околност коју је корисно имати у виду зарад бољег разумевања ситуације – није баш реч о свим Американцима већ су непожељни само они Трампови.

За разлику од њих, наиме, председнички кандидат демократа Џозеф Бајден сасвим је пожељан свима осим нама, а то и не чуди будући да је пре три недеље, управо овим поводом, Бајден рекао да „Сједињене Државе треба да раде с нашим европским партнерима, а не да им окрећу леђа“. Ово пак у циљу постизања „свеобухватног решења које ће водити узајамном признању и очувати суверенитет и територијални интегритет обеју земаља“.

Бајден је, казаће Вучић с тим у вези, „учествовао у свему што се догодило на Косову и то је њихово политичко наслеђе. Они желе да њихова политика буде у потпуности имплементирана на исти начин како је у прошлости то чинила Мадлен Олбрајт и сви остали“.

И ето признања с највишег места да су Трампове (и Гренелове) косметске намере биле озбиљније него што смо се усуђивали да поверујемо. Јер да нису, не би се овако насукале о то политичко наслеђе оне трансатлантске дубоке државе коју, с њихове стране океана, сад представља Џ. Бајден, а са ове стране ЕУ која је процес вратила у Брисел и – Вучићевим речима – „не жели заиста да вас (нас) чује. Они имају своју агенду, и, за њих, изванредан српски председник јесте онај који ће прихватити све њихове захтеве, притиске и уцене… Плашим се да се планира да се Србији понуди најлошије могуће решење.“

А унапред знамо какво то решење, у складу с агендом постављеном у време Мадлен Олбрајт, једино и може да буде. Но то је толико јасно, и уз то очекивано, да безмало није ни вредно спомена. Право питање је: шта оваквим приступом они намеравају да постигну?

Утисак је да су, барем краткорочно, себе довели у win-win ситуацију. У мање вероватном и потпуно непожељном случају да, Вучићевим речима, „натерају српску руку да потпише признање независности Косова“, успешно ће завршити онај посао који је започела споменута Мадлен Олбрајт. У супротном, а и много извеснијем сценарију будући да наступају с овако максималистичким захтевом, макар су успели да из процеса истисну Трампове Американце. Шта год тачно била њихова намера, а врло је могуће да им је намера била да издејствују некакав, на пример, економски дил између Београда и Приштине који би им онда послужио као изговор за повлачење с Косова и Метохије. Што и јесте разлог због кога је Гренелово ангажовање изазвало онакав отпор који је и Вучића изненадио.

Тако да, могуће је, нема само Вучић разлога да жали што је иницијатива Ричарда Гренела пропала пре него што је дала планирани резултат. Ипак, сачекајмо 3. новембар и председничке изборе у Америци пре него што је и дефинитивно сахранимо.     

[/restrict]