Lament nad Grenelom

Šta zapravo Evropska unija, kao produžena ruka američke duboke države, želi da postigne nakon što je preuzela kontrolu nad dijalogom Beograda i Prištine

Odavno Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, nije bio tako otvoren kada je govorio o Kosovu i Metohiji i svojim i našim zapadnim prijateljima kao što je bio prošle nedelje u podužem razgovoru za američki portal evidentnog srpskog porekla „Pavlović tudej“ (thepavlovictoday – PT). Zapravo, izbegao je direktan odgovor samo kada je bio direktno upitan „da li postoji mogućnost podele Kosova“. „Kada sam govorio o demarkaciji između Srba i Albanaca“, rekao je Vučić šturo – pri čemu samo on dobro zna zašto bira baš taj termin a ne reč podela i ostale varijacije na tu temu, mi ostali, kao što je hronično poznato, uskraćeni smo za to saznanje – „verujem da je to bio veoma racionalan pristup… Onda mi je čitav svet skočio na glavu. Ljudi nisu razumeli koliko je hrabrosti trebalo da bi se to izgovorilo. Danas razumem zašto su to uradili. Želeli su da Srbije ne dobije ništa, zauvek.“

[restrict]

I ostade nejasno i sa kim je govorio o demarkaciji, i zašto baš o demarkaciji a ne podeli ili čemu već, i šta bi sve to uopšte podrazumevalo i dokle su ti razgovori dospeli pre nego što su prekinuti.

No, kako rekosmo, vredniji je ovaj Vučićev razgovor za PT zbog onoga što on tamo jeste rekao, a ne zbog onoga što je prećutao, pa ćemo se time i pozabaviti. U još jednom pokušaju da razumemo šta se to događa u ovoj rundi našeg večnog kosovskog boja, to jest preciznije: kakva nam sad nepočinstva pripremaju oni naši zapadni prijatelji pored kakvih nam drugi neprijatelji zaista nisu potrebni.

MINI-ŠENŽEN U najkra-ćem, Vučić je objasnio – i to na poprilično uverljiv način, baš zbog pomenute otvorenosti – zašto je neslavno okončani pokušaj aktuelnog predsednika SAD Donalda Trampa i njegovog specijalnog izaslanika za naš slučaj Ričarda Grenela možda i mogao da proizvede nešto korisno. Dok će novonastala situacija samo rezultirati ishodom kakvima smo već imali prilike da prisustvujemo, u vidu pritiska da predamo sve u zamenu za ništa. S vedrije strane, Vučić ne ostavlja utisak naročite spremnosti da tom pritisku podlegne, no o tom potom.

Što se Trampa, odnosno Grenela tiče, kaže Vučić, oni nisu samo pokazali spremnost da nas saslušaju, na čemu im je inače zahvalan, već je „ambasador Grenel imao pozitivne ideje o ekonomiji… Za nas Srbe, njegov pristup probudio je osećaj nade da ćemo moći da razgovaramo o običnim i normalnim stvarima. Probudio je nadu da će ljudima iz Beograda biti omogućeno da uđu u bilo koji deo Kosova i Metohije i, zauzvrat, da će Albanci moći da se kreću kroz centralnu Srbiju i putuju kuda god hoće na ‘Zapadu’.“

Međutim, umesto ovakvog dogovora Beograda i Prištine – koji je Trampov izaslanik opisivao kao „mini-Šenžen“, specijalnu ekonomsku zonu, obratite pažnju, unutar jedne države, Kine – usledili su napadi na Grenela „čiji me je intenzitet iznenadio“, kaže Vučić. „Mislio sam da je to polulažno, priča iskonstruisana iza scene. Bio sam zaista iznenađen snagom tog napada… Oduvek sam verovao da će Amerika i EU na kraju raditi zajedno, ali da budem potpuno iskren, nisam više siguran u to… Nemojte da imate bilo kakve iluzije, (nedavni) razgovori u Briselu nisu bili posledica naše želje za konverzacijom, već njihove želje da isključe Amerikance.“

BAJDEN I EVROPLJANI Pri čemu – još jedna okolnost koju je korisno imati u vidu zarad boljeg razumevanja situacije – nije baš reč o svim Amerikancima već su nepoželjni samo oni Trampovi.

Za razliku od njih, naime, predsednički kandidat demokrata Džozef Bajden sasvim je poželjan svima osim nama, a to i ne čudi budući da je pre tri nedelje, upravo ovim povodom, Bajden rekao da „Sjedinjene Države treba da rade s našim evropskim partnerima, a ne da im okreću leđa“. Ovo pak u cilju postizanja „sveobuhvatnog rešenja koje će voditi uzajamnom priznanju i očuvati suverenitet i teritorijalni integritet obeju zemalja“.

Bajden je, kazaće Vučić s tim u vezi, „učestvovao u svemu što se dogodilo na Kosovu i to je njihovo političko nasleđe. Oni žele da njihova politika bude u potpunosti implementirana na isti način kako je u prošlosti to činila Madlen Olbrajt i svi ostali“.

I eto priznanja s najvišeg mesta da su Trampove (i Grenelove) kosmetske namere bile ozbiljnije nego što smo se usuđivali da poverujemo. Jer da nisu, ne bi se ovako nasukale o to političko nasleđe one transatlantske duboke države koju, s njihove strane okeana, sad predstavlja DŽ. Bajden, a sa ove strane EU koja je proces vratila u Brisel i – Vučićevim rečima – „ne želi zaista da vas (nas) čuje. Oni imaju svoju agendu, i, za njih, izvanredan srpski predsednik jeste onaj koji će prihvatiti sve njihove zahteve, pritiske i ucene… Plašim se da se planira da se Srbiji ponudi najlošije moguće rešenje.“

A unapred znamo kakvo to rešenje, u skladu s agendom postavljenom u vreme Madlen Olbrajt, jedino i može da bude. No to je toliko jasno, i uz to očekivano, da bezmalo nije ni vredno spomena. Pravo pitanje je: šta ovakvim pristupom oni nameravaju da postignu?

Utisak je da su, barem kratkoročno, sebe doveli u win-win situaciju. U manje verovatnom i potpuno nepoželjnom slučaju da, Vučićevim rečima, „nateraju srpsku ruku da potpiše priznanje nezavisnosti Kosova“, uspešno će završiti onaj posao koji je započela spomenuta Madlen Olbrajt. U suprotnom, a i mnogo izvesnijem scenariju budući da nastupaju s ovako maksimalističkim zahtevom, makar su uspeli da iz procesa istisnu Trampove Amerikance. Šta god tačno bila njihova namera, a vrlo je moguće da im je namera bila da izdejstvuju nekakav, na primer, ekonomski dil između Beograda i Prištine koji bi im onda poslužio kao izgovor za povlačenje s Kosova i Metohije. Što i jeste razlog zbog koga je Grenelovo angažovanje izazvalo onakav otpor koji je i Vučića iznenadio.

Tako da, moguće je, nema samo Vučić razloga da žali što je inicijativa Ričarda Grenela propala pre nego što je dala planirani rezultat. Ipak, sačekajmo 3. novembar i predsedničke izbore u Americi pre nego što je i definitivno sahranimo.     

[/restrict]