Ispravka

Piše Dr Dragan Simeunović

U tekstu Mirjane Radojičić „O krizi Instituta za filozofiju i društvenu teoriju – anatomija jedne obmane“, objavljenom 5. juna 2020, u Pečatu br. 618, potkrala se pri pominjanju mog imena jedna netačnost, po svemu sudeći nezlonamerno

Tačno je da je prošle godine Vlada Republike Srbije, shodno svojoj zakonskoj obavezi, predložila u novi Upravni odbor Instituta za filozofiju i društvenu teoriju onoliko lica koliko je propisima predviđeno. Tačno je i to da se grupa zaposlenih na Institutu, rukovođena namerom da obezbedi da lica predložena od strane države budu njihov izbor kako bi umesto tadašnjeg direktora kome je isticao mandat bio izabran novi po njihovoj volji, služila raznim neetičnim sredstvima kako bi diskreditovala one koji su bili predloženi od strane države, da bi isti bili zamenjeni onima koji će ostvariti njihov cilj. Tačno je da je često od strane te grupe pri nalaženju „mana“ onima koje je predlagala država prelažena granica dobrog ukusa i akademske slobode izražavanja u sredstvima javnog informisanja. To se ponovilo i kada je država predložila nove članove Upravnog odbora Instituta i trajalo je sve dok u Upravni odbor nisu postavljeni oni koji im odgovaraju.
Kako sam i ja, još u prvom „turnusu“ nagađanja zaposlenih u Institutu s državom bio pomenut kao mogući član Upravnog odbora (koji se nikada nije konstituisao), pokušaj diskvalifikacije nije zaobišao ni mene, mada je, moram priznati, glavna njihova meta bio i ostao Zoran Avramović kao „politička ličnost“, što se meni svakako nije moglo pripisati. Iako sam bio sporadično pominjan, morao sam reagovati radi zaštite svoga naučnog ugleda i ljudskog dostojanstva, pošto su neosnovane aluzije na moj račun i grube neistinitosti oko moje moguće uloge u navodnom ukidanju Instituta objavljivane u više listova više od mesec dana. Sva moja reakcija se sastojala u mom, pritom jedinom, odgovoru na te neistine i uvrede, koji je objavljen u listu „Danas“.
Tačno je i to da su nakon toga članovi te grupe iz Instituta reagovali podnevši Etičkom odboru Univerziteta u Beogradu „tužbu“ protiv mene. Međutim, ona nije bila podneta radi nekakvog izmišljenog autoplagijata, kako piše u svom tekstu Mirjana Radojičić, već sam „tužen“ zbog navodno prejakih reči koje sam upotrebio u svom tekstu, kao i za slične koještarije. O vrednosti navoda u toj „tužbi“ dovoljno govori to što su ih sva nadležna univerzitetska tela i organi jednoglasno odbacili kao potpuno neosnovane. Za mene je time ta kratka i neprijatna epizoda bila završena, tim pre što sam se na učinjenom predlogu već bio zahvalio jer tu „čast“, i bez ružnih napada na mene, nisam ni želeo. Da tome nisam težio, dovoljno ide u prilog činjenica da ni pre toga nikada nisam prihvatao da budem član upravnog odbora ma kog instituta ili saveta nekog fakulteta.
Mada deluje da je povod za ovo moje obraćanje Pečatu radi činjenja ispravke neznatan, mislim da je to ipak bilo neophodno, ako ništa drugo, a ono radi izreke da je istina tek onda istina kada je potpuna.

Autor je redovni profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu