Кина нема алтернативу

Док падају цене и потражња за енергентима, повећане руске испоруке нафте Кини представљају јасну подршку Пекинга, док са западног правца Москва добија само санкције и компликације

Русија последњих месеци постаје све пожељнији партнер Запада. О томе сведоче чак два позива Владимиру Путину за учешће на самитима које је готово истовремено добио од водећих западних лидера. Најпре од америчког председника Доналда Трампа за учешће на предстојећем скупу Г7, као и од британског премијера Бориса Џонсона на самит лидера поводом вакцине за вирус корона. Руски председник, међутим, није показао превелики ентузијазам ни за један од ових, рекло би се, престижних позива. Од учешћа на самиту о вакцини против короне одмах је одустао, а по свему судећи исти одговор добиће и Доналд Трамп. Русија тако демонстрира солидарност с Пекингом, чији утицај и моћ западни лидери покушавају да сузбију, а епидемија вируса корона учинила им се као добар тренутак да реализују ове замисли. Док се западне престонице суочавају са економским последицама пандемије и горе у протестима против расизма – а суштински против Трампа и његове политике – амерички председник решење тражи у оптужбама против Кине. Ако очекује да ће му Путин бити савезник у томе, направио је погрешну рачуницу. Исто важи и за Бориса Џонсона, на чија врата су ових дана такође „куцали“ гневни демонстранти. Но све то није проблем кинеског председника Си Ђинпинга, а Путинов још мање.

ЗАЈЕДНО У СВЕТСКОЈ ДИПЛОМАТСКОЈ АРЕНИ Руски лидер је одбио учешће на скупу, чији је прокламовани задатак „мобилизација ресурса неопходних за обезбеђење опште доступности вакцине против новог вируса корона“. Према наводима на сајту владе Велике Британије, „циљ самита је привлачење најмање 7,4 милијарде долара ради заштите још 300 милиона деце од заразних болести попут малих богиња, тифусне грознице и дечје парализе и тако спасти до осам милиона живота у наредних пет година“. И поред тако благородних циљева, Путин је одбио позив у знак солидарности с кинеским лидером Си Ђинпингом који је претходно учинио то исто. Пекинг је суочен с оптужбама са Запада да ако и није био креатор новог вируса, онда је крио његову заразну моћ и није о томе упозорио друге земље. У таквој ситуацији кинески председник не би био дочекан као драги гост, већ као осумњичени, могуће и оптужени. Како би избегао да буде и „осуђен“ – председник Си је одлучио да не присуствује. Могуће је да су домаћини предвидели да ће Си, а за њим и Путин одбити позиве, па су желели да им доделе улогу људи „неосетљивих на дечје патње“.
Када је реч о Владимиру Путину, овог пута није требало бити превише паметан, па наслутити његову реакцију. Руски лидер никада не заборавља исказану солидарност својих колега и уопште других земаља. Као што не заборавља ни њихову нанету штету и увреде. С ове тачке гледишта, Кремљ не дугује ништа Џонсону, па је у тој ситуацији било више него очекивано којој страни у овом сукобу ће се приклонити. За разлику од њих, кинески председник подржавао је Кремљ о низу питања у Уједињеним нацијама, укључујући ставове о Криму, Сирији, Венецуели, Ирану, као и поводом америчког напуштања различитих споразума којима се ограничава трка у наоружању. Москва је пак показала недвосмислену подршку кинеском суверенитету на тему Хонгконга, наводећи да је реч о унутрашњем питању ове земље. Москва може да рачуна да се Кина неће придруживати антируским резолуцијама Запада и ова дипломатска подршка веома много значи. Пекинг и Москва држе се заједно у светској дипломатској арени и то је једна од последица вишедеценијске погрешне политике Запада.
Када је реч о планираном вашингтонском самиту Г7, на дневном реду требало би да буде спектар оптужби против Кине. У томе Путин сигурно неће учествовати. Греше они који мисле да је, после 2014. и серије антируских потеза САД и ЕУ, сада довољно пуцнути прстима па ће Путин дотрчати – сав срећан да стане у ред оних који би да служе Западу и боре се против Кине. Пре ће бити да је потпуно обрнуто. Они што „одлучују“ шта чинити с Кином након што је „довела свет до ивице опстанка“, о томе ће ипак морати да се усаглашавају без руског присуства и пристанка. Кини и Русији јасно је као на длану да када успеју са стране да забију клин између њих, након тога постаје само питање времена када ће се с њима обрачунати без имало милости. Једина непознаница је којим редоследом ће то ићи. Зато Пекинг и Москва, ако међу њима и постоје неке несугласице, морају да се држе заједно да би опстали. Глобална стратегија коју су средином 1990-их осмислили Борис Јељцин и Ђијанг Цемин, показује пуну оправданост и скоро три деценије касније. Данас можда више него икад пре. Док се Запад гуши у разнобојним протестима, међусобним сукобима и зађевицама, Русија и Кина показују завидан и за многе изненађујући ниво стабилности и међусобног поверења.

КОАЛИЦИЈА ЗА ОБУЗДАВАЊЕ ПЕКИНГА? Русији, наравно, донекле годи Трампов позив, макар имао и дупло дно. Тиме амерички лидер доказује да се Москва не може изоловати у глобалним оквирима, ма колико се Запад трудио око ове идеје. Такође, Путину није приоритет да жестоко узвраћа Трампу, сматрајући његову политику бар за нијансу повољнијом по руске интересе од оне коју су спроводили његови претходници. Што не значи да Москва неће одговарати на потезе Вашингтона – макар ради тога да одбија оптужбе да је „Трамп руски човек“, што му донекле умањује шансе за други мандат. Актуелни амерички лидер никада није, за разлику од Барака Обаме и Хилари Клинтон, упућивао директне увреде Путину и Русији. Напротив, увек се трудио да буде крајње љубазан у комуникацији с руским председником. Иако се очекује да ће Путин одбити Трампов позив, из Кремља није одмах стигло такво саопштење већ су се за почетак ограничили изјавом да би на самит Г7 требало позвати и Кину, дајући тиме до знања да се не може разговарати о Пекингу и његовој наводној одговорности – а не позвати њеног лидера и чути и његов глас.
Истим тим аргументом Трамп се претходно својим савезницима правдао што је позвао Путина на самит, рекавши да се не може о Русији разговарати без Путина. „Пола састанака на самиту Г7 посвећено је Русији, ако би и он дошао, било би много једноставније пронаћи решења. Зато што би после завршетка самита неко морао да зове Путина и да сарађује с њим о многим питањима“, поручио је председник САД. Ова најава Трампа није неповољна по Москву, јер садржи позив на договор око појединих питања, углавном оних која тиште Запад. То би отворило Русији путеве „помирења са западним партнерима“, али по цену да Кремљ окрене леђа Пекингу. Да ли ће Путин пронаћи модел да нормализује односе за Западом, а да их истовремено не поквари с Пекингом – остаје да се види. Источне пријатеље и савезнике у тешким временима, извесно је, Руси неће напустити јер тиме дугорочно не би ништа добили. Ове рачунице знатно компликују светску политичку сцену.
Трампова идеја је да, осим Русије, на самит позове и друге кинеске регионалне партнере – Аустралију, Јужну Кореју и Индију – да би то попримило облик коалиције за обуздавање Пекинга. Аустралија и Индија су прихватиле. Док је Делхи стари ривал Пекинга, без обзира на то што (због присуства Русије) учествује у раду Шангајске организације за сарадњу, Канбера је, изгледа, направила погрешну рачуницу. Придружујући се оптужбама против Кине у вези с вирусом корона, Аустралија је добила кинеске санкције на извоз меса у ову земљу. То је порука и другима који би да на Пекингу показују мишиће и исказују лојалност Вашингтону. Грешку не желе да понављају ни у ЕУ, одбијајући да се придружују антикинеским мерама.
Своју позицију задржава и Русија. Путинов прес-секретар Дмитриј Песков оценио је да САД нису у праву када оптужују Пекинг за ескалацију вируса корона – без икаквих доказа. Како је нагласио, Русија не може да „покаже солидарност“ са оптужбама САД према Кини, подвлачећи важност руско-кинеских односа. „Сматрамо да сада није право време, усред тешке кризе без преседана, покушавати за све да оптужите Светску здравствену организацију или, већ следећег дана, Кину. Русија има своје односе с Кином и ми их ценимо. То су односи узајамног разумевања и сарадње“, поручио је Путинов портпарол.
Ово руско-кинеско разумевање и сарадња добили су од почетка пандемије и сасвим конкретне обрисе: према подацима агенције „Ројтерс“, кинески увоз нафте из Русије увећан је у марту за 31 одсто у поређењу с прошлом годином, док је „Газпром“ изјавио да нема смањења у испорукама природног гаса Пекингу. У ситуацији глобалног пада тражње и цене енергената, ово је финансијска и пријатељска подршка Кине Русији, на обострану корист. Са западног правца Москва нема ни близу тако позитивне сигнале, већ само санкције и компликације. Руски одговор Западу је јасан и очекиван, јер пријатељство с Кином нема алтернативу.