Kina nema alternativu

Dok padaju cene i potražnja za energentima, povećane ruske isporuke nafte Kini predstavljaju jasnu podršku Pekinga, dok sa zapadnog pravca Moskva dobija samo sankcije i komplikacije

Rusija poslednjih meseci postaje sve poželjniji partner Zapada. O tome svedoče čak dva poziva Vladimiru Putinu za učešće na samitima koje je gotovo istovremeno dobio od vodećih zapadnih lidera. Najpre od američkog predsednika Donalda Trampa za učešće na predstojećem skupu G7, kao i od britanskog premijera Borisa Džonsona na samit lidera povodom vakcine za virus korona. Ruski predsednik, međutim, nije pokazao preveliki entuzijazam ni za jedan od ovih, reklo bi se, prestižnih poziva. Od učešća na samitu o vakcini protiv korone odmah je odustao, a po svemu sudeći isti odgovor dobiće i Donald Tramp. Rusija tako demonstrira solidarnost s Pekingom, čiji uticaj i moć zapadni lideri pokušavaju da suzbiju, a epidemija virusa korona učinila im se kao dobar trenutak da realizuju ove zamisli. Dok se zapadne prestonice suočavaju sa ekonomskim posledicama pandemije i gore u protestima protiv rasizma – a suštinski protiv Trampa i njegove politike – američki predsednik rešenje traži u optužbama protiv Kine. Ako očekuje da će mu Putin biti saveznik u tome, napravio je pogrešnu računicu. Isto važi i za Borisa Džonsona, na čija vrata su ovih dana takođe „kucali“ gnevni demonstranti. No sve to nije problem kineskog predsednika Si Đinpinga, a Putinov još manje.

ZAJEDNO U SVETSKOJ DIPLOMATSKOJ ARENI Ruski lider je odbio učešće na skupu, čiji je proklamovani zadatak „mobilizacija resursa neophodnih za obezbeđenje opšte dostupnosti vakcine protiv novog virusa korona“. Prema navodima na sajtu vlade Velike Britanije, „cilj samita je privlačenje najmanje 7,4 milijarde dolara radi zaštite još 300 miliona dece od zaraznih bolesti poput malih boginja, tifusne groznice i dečje paralize i tako spasti do osam miliona života u narednih pet godina“. I pored tako blagorodnih ciljeva, Putin je odbio poziv u znak solidarnosti s kineskim liderom Si Đinpingom koji je prethodno učinio to isto. Peking je suočen s optužbama sa Zapada da ako i nije bio kreator novog virusa, onda je krio njegovu zaraznu moć i nije o tome upozorio druge zemlje. U takvoj situaciji kineski predsednik ne bi bio dočekan kao dragi gost, već kao osumnjičeni, moguće i optuženi. Kako bi izbegao da bude i „osuđen“ – predsednik Si je odlučio da ne prisustvuje. Moguće je da su domaćini predvideli da će Si, a za njim i Putin odbiti pozive, pa su želeli da im dodele ulogu ljudi „neosetljivih na dečje patnje“.
Kada je reč o Vladimiru Putinu, ovog puta nije trebalo biti previše pametan, pa naslutiti njegovu reakciju. Ruski lider nikada ne zaboravlja iskazanu solidarnost svojih kolega i uopšte drugih zemalja. Kao što ne zaboravlja ni njihovu nanetu štetu i uvrede. S ove tačke gledišta, Kremlj ne duguje ništa Džonsonu, pa je u toj situaciji bilo više nego očekivano kojoj strani u ovom sukobu će se prikloniti. Za razliku od njih, kineski predsednik podržavao je Kremlj o nizu pitanja u Ujedinjenim nacijama, uključujući stavove o Krimu, Siriji, Venecueli, Iranu, kao i povodom američkog napuštanja različitih sporazuma kojima se ograničava trka u naoružanju. Moskva je pak pokazala nedvosmislenu podršku kineskom suverenitetu na temu Hongkonga, navodeći da je reč o unutrašnjem pitanju ove zemlje. Moskva može da računa da se Kina neće pridruživati antiruskim rezolucijama Zapada i ova diplomatska podrška veoma mnogo znači. Peking i Moskva drže se zajedno u svetskoj diplomatskoj areni i to je jedna od posledica višedecenijske pogrešne politike Zapada.
Kada je reč o planiranom vašingtonskom samitu G7, na dnevnom redu trebalo bi da bude spektar optužbi protiv Kine. U tome Putin sigurno neće učestvovati. Greše oni koji misle da je, posle 2014. i serije antiruskih poteza SAD i EU, sada dovoljno pucnuti prstima pa će Putin dotrčati – sav srećan da stane u red onih koji bi da služe Zapadu i bore se protiv Kine. Pre će biti da je potpuno obrnuto. Oni što „odlučuju“ šta činiti s Kinom nakon što je „dovela svet do ivice opstanka“, o tome će ipak morati da se usaglašavaju bez ruskog prisustva i pristanka. Kini i Rusiji jasno je kao na dlanu da kada uspeju sa strane da zabiju klin između njih, nakon toga postaje samo pitanje vremena kada će se s njima obračunati bez imalo milosti. Jedina nepoznanica je kojim redosledom će to ići. Zato Peking i Moskva, ako među njima i postoje neke nesuglasice, moraju da se drže zajedno da bi opstali. Globalna strategija koju su sredinom 1990-ih osmislili Boris Jeljcin i Đijang Cemin, pokazuje punu opravdanost i skoro tri decenije kasnije. Danas možda više nego ikad pre. Dok se Zapad guši u raznobojnim protestima, međusobnim sukobima i zađevicama, Rusija i Kina pokazuju zavidan i za mnoge iznenađujući nivo stabilnosti i međusobnog poverenja.

KOALICIJA ZA OBUZDAVANJE PEKINGA? Rusiji, naravno, donekle godi Trampov poziv, makar imao i duplo dno. Time američki lider dokazuje da se Moskva ne može izolovati u globalnim okvirima, ma koliko se Zapad trudio oko ove ideje. Takođe, Putinu nije prioritet da žestoko uzvraća Trampu, smatrajući njegovu politiku bar za nijansu povoljnijom po ruske interese od one koju su sprovodili njegovi prethodnici. Što ne znači da Moskva neće odgovarati na poteze Vašingtona – makar radi toga da odbija optužbe da je „Tramp ruski čovek“, što mu donekle umanjuje šanse za drugi mandat. Aktuelni američki lider nikada nije, za razliku od Baraka Obame i Hilari Klinton, upućivao direktne uvrede Putinu i Rusiji. Naprotiv, uvek se trudio da bude krajnje ljubazan u komunikaciji s ruskim predsednikom. Iako se očekuje da će Putin odbiti Trampov poziv, iz Kremlja nije odmah stiglo takvo saopštenje već su se za početak ograničili izjavom da bi na samit G7 trebalo pozvati i Kinu, dajući time do znanja da se ne može razgovarati o Pekingu i njegovoj navodnoj odgovornosti – a ne pozvati njenog lidera i čuti i njegov glas.
Istim tim argumentom Tramp se prethodno svojim saveznicima pravdao što je pozvao Putina na samit, rekavši da se ne može o Rusiji razgovarati bez Putina. „Pola sastanaka na samitu G7 posvećeno je Rusiji, ako bi i on došao, bilo bi mnogo jednostavnije pronaći rešenja. Zato što bi posle završetka samita neko morao da zove Putina i da sarađuje s njim o mnogim pitanjima“, poručio je predsednik SAD. Ova najava Trampa nije nepovoljna po Moskvu, jer sadrži poziv na dogovor oko pojedinih pitanja, uglavnom onih koja tište Zapad. To bi otvorilo Rusiji puteve „pomirenja sa zapadnim partnerima“, ali po cenu da Kremlj okrene leđa Pekingu. Da li će Putin pronaći model da normalizuje odnose za Zapadom, a da ih istovremeno ne pokvari s Pekingom – ostaje da se vidi. Istočne prijatelje i saveznike u teškim vremenima, izvesno je, Rusi neće napustiti jer time dugoročno ne bi ništa dobili. Ove računice znatno komplikuju svetsku političku scenu.
Trampova ideja je da, osim Rusije, na samit pozove i druge kineske regionalne partnere – Australiju, Južnu Koreju i Indiju – da bi to poprimilo oblik koalicije za obuzdavanje Pekinga. Australija i Indija su prihvatile. Dok je Delhi stari rival Pekinga, bez obzira na to što (zbog prisustva Rusije) učestvuje u radu Šangajske organizacije za saradnju, Kanbera je, izgleda, napravila pogrešnu računicu. Pridružujući se optužbama protiv Kine u vezi s virusom korona, Australija je dobila kineske sankcije na izvoz mesa u ovu zemlju. To je poruka i drugima koji bi da na Pekingu pokazuju mišiće i iskazuju lojalnost Vašingtonu. Grešku ne žele da ponavljaju ni u EU, odbijajući da se pridružuju antikineskim merama.
Svoju poziciju zadržava i Rusija. Putinov pres-sekretar Dmitrij Peskov ocenio je da SAD nisu u pravu kada optužuju Peking za eskalaciju virusa korona – bez ikakvih dokaza. Kako je naglasio, Rusija ne može da „pokaže solidarnost“ sa optužbama SAD prema Kini, podvlačeći važnost rusko-kineskih odnosa. „Smatramo da sada nije pravo vreme, usred teške krize bez presedana, pokušavati za sve da optužite Svetsku zdravstvenu organizaciju ili, već sledećeg dana, Kinu. Rusija ima svoje odnose s Kinom i mi ih cenimo. To su odnosi uzajamnog razumevanja i saradnje“, poručio je Putinov portparol.
Ovo rusko-kinesko razumevanje i saradnja dobili su od početka pandemije i sasvim konkretne obrise: prema podacima agencije „Rojters“, kineski uvoz nafte iz Rusije uvećan je u martu za 31 odsto u poređenju s prošlom godinom, dok je „Gazprom“ izjavio da nema smanjenja u isporukama prirodnog gasa Pekingu. U situaciji globalnog pada tražnje i cene energenata, ovo je finansijska i prijateljska podrška Kine Rusiji, na obostranu korist. Sa zapadnog pravca Moskva nema ni blizu tako pozitivne signale, već samo sankcije i komplikacije. Ruski odgovor Zapadu je jasan i očekivan, jer prijateljstvo s Kinom nema alternativu.