Lekovita zaraza

Razmišljanje o državi suočenoj s epidemijom i njenim posledicama. Da li ćemo išta naučiti?

Ne zna se koliko će još pandemija virusa korona potrajati. Ne zna se ni koliko će se opasnom na kraju pokazati. Ni šta ju je tačno izazvalo, ni šta će je okončati. Ne zna se ni kakve će sve konkretne posledice izazvati kad jednom bude proglašena gotovom. I baš zato što sve to, i još štošta pride, ne znamo, već sada znamo kakvi bi zaključci iz sveg tog haotičnog neznanja morali da budu izvučeni. Da li će i biti, kao i uvek uostalom, drugo je pitanje…
U najkraćem, pandemija virusa korona na delu je pokazala da, ako u svetu koji ne možemo da promenimo nameravamo da opstanemo dok se taj svet možda ne promeni nabolje, moramo da promenimo kompletnu paradigmu u kojoj živimo već, evo, duge dve decenije. Ali krenimo (nekim) redom.

EVROPSKA SOLIDARNOST Pre svega, premda ne i važnije od svega, utvrdili smo ono što smo već mogli da naslutimo. Kao što je u vinu istina, tako je istina i u krizi koja svakome pomaže da pokaže svoje pravo lice. Imamo šta da vidimo.
Proklamovana evropska solidarnost ogoljena je kao obična šarena laža. Uprkos svim lepim rečima i uzvišenim parolama – kojima nas zasipaju otkako smo pristali da radimo ono što je u njihovom interesu, ne bi li nas ubedili da je baš to u našem interesu – u odsudnom času krajnje nužde odlučili su da nas prepuste sudbini kakva god da nas snađe i zabranili izvoz medicinske opreme iz Evropske unije. Zapažanjem da „evropska solidarnost ne postoji“ i da je to samo „bajka na papiru“ predsednik Srbije Aleksandar Vučić samo je konstatovao ono što je očigledno, no s obzirom na njegov položaj, ova konstatacija ima, ili bi trebalo da ima, i važnu političku specifičnu težinu u budućnosti posle korone.
Ali nisu članovi evropske porodice – Bože, koliko li licemerno sada zvuči ova fraza – ovoliki neljudi ispali samo prema nama, već su takvi i jedni prema drugima pa šta onda i možemo da očekujemo. I nije izraz rasizma ili zatucane ksenofobije ako priznamo da je, na Zapad sad mislimo, reč o nekom mnogo gadnom svetu ili makar onima koji ga predvode (a izabrani su na, jel’, slobodnim i demokratskim izborima). Uostalom, kakav drugi moralni stav je i moguće zauzeti posle vesti da je administracija u Vašingtonu pokušala da kupi onu nemačku firmu („CureVac“) koja radi na razvoju vakcine protiv virusa korona i zadrži je za sebe. A da i ne spominjemo sankcije Iranu ili Venecueli od kojih ne odustaju i pored ovakve krize. Da je ovakva kriza nastupila tokom devedesetih godina prošlog veka, i mi bismo tako prošli.

DRUGAČIJI SVET Da se pravi prijatelj u nevolji poznaje utvrdili su još stari Latini, a sada se u istinitost te stare spoznaje uveravaju i današnji Italijani. Kojima pomoć ne stiže od njihovih porodičnih prijatelja i partnera, nego iz Kine.
I ne samo Italijani. Pomoć iz Kine pristiže i u našu Srbiju, u Irak i Iran, Česi su poslali avion u Peking po pomoć…
Još jedna zanimljiva i rečita vest koja se zagubila u moru drugih. Izveštavaju lokalni „Đornale di Breša“, kao i nemački „Dojče vele“ u svom italijanskom izdanju, na sever Italije već su pristigli stručnjaci iz Kine, ali, obratite pažnju, i iz još dve zemlje koje taj razvijeni i nadobudni Zapad temeljno prezire i u skladu s tim potkopava – iz Venecuele i s Kube.
I iz Brazila stižu vesti da je tamošnja desničarska vlada Žaira Bolsonara pozvala doktore s Kube da se vrate u tu zemlju u pomoć – nakon što ih je proterala kao „komunističke špijune“…
Dodajmo ovom mozaiku i obećanje ministra inostranih poslova Rusije Sergeja Lavrova da će ta zemlja, „kao i uvek, pomoći bratskoj Srbiji“.
Sve to pokazuje da je drugačiji, bolji svet, ipak moguć. Samo ako nije zapadni. Solidarnost nije sasvim zaboravljena kategorija; treba je potražiti na pravom mestu, a ostale staviti tamo gde im je i mesto.

POSLEDICE NEOLIBERALIZMA Da ne grešimo dušu, ipak, treba ukazati i da se zapadne zemlje sad zaista nalaze u nezavidnoj situaciji, i tu Italija, izgleda, nije izuzetak – Karl Bilt, bivši premijer Švedske, ukazaće u jednom od svojih tvitova da se baš sve one nalaze na istoj trajektoriji što se tiče broja obolelih kao i Italija, samo je ona prva započela pa je zato i otišla najdalje u propast.
Zašto su to sebi dozvolile, pitanje je na koje postoji (bar) tri nivoa odgovora.
Pod jedan, preminuli nesrećnici u tim zemljama žrtve su njihove ideologije ljudskih prava, iz koje je proisteklo i oklevanje da se povedu za efikasnim kineskim receptom drastičnog ograničavanja slobode kretanja.
Pod dva, ekonomski interes profita i njegovih vlasnika naložio je da se – po cenu ljudskih života i širenja epidemije – ovim drastičnim merama ne pribegne onda kad je moralo, jer to košta a na to je kapitalizam mnogo osetljiviji nego na ljudske žrtve.
I pod tri, mnogo govori i tabela Svetske banke o broju bolničkih kreveta na 1.000 stanovnika. Svetski prosek je 2011. godine (poslednja raspoloživa godina u ovoj statistici) iznosio 2,705 kreveta na 1.000 stanovnika, i skoro je duplo manji nego 1985. kada je ova brojka iznosila 4,126. U Italiji, koja sad skupu cenu plaća manjku kapaciteta, prosek je 3,4 kreveta na 1.000 ljudi, a pre 50 (!) godina bio je četiri puta veći – 10,6. Rusija je na 8,2 kreveta (kada se raspadao onaj neljudski sovjetski sistem bilo ih je 13,186), Srbija ima 5,7 kreveta na hiljadu ljudi, a Sjedinjene Američke Države tek 2,9.
„Mnogi centri zdravstvene zaštite u SAD pate od rezanja budžeta i medicinskog osoblja“, opominje ovih dana „Njujork tajms“, a na sličan način i „Blumberg“ ukazuje da „bolnice u SAD jedva da imaju dovoljno kreveta zato što od 1983. smanjuju kapacitete i krešu troškove“.
Očigledno je, jer trendovi su nesumnjivi: nije svet osiromašio pa zato sada imamo manjak bolničkog kreveta i osoblja nego se plaća račun tom prokleto surovom neoliberalnom poretku, u kome samo profit njegovih vlasnika nema cenu a sve drugo je podređeno njihovom profitu.

POUKE ZA SRBIJU Srbija, razume se, ne može ni da pomisli da može da ima uticaj na ovakav svetski poredak i njegovo popravljanje, ali može, i mora, da razmisli kako da popravi svoje mesto u njemu.
Ako bi ovo zatvaranje granica i uskraćivanje pomoći ičemu moralo da nas nauči, to je da nije raskrinkana samo bajka o evropskoj solidarnosti već i ona o otvorenosti tržišta i slobodi kretanja robe i kapitala.
A to znači, u prvom redu, da (ponovo) moramo da naučimo da budemo samodovoljni. Da možemo da proizvedemo dovoljno hrane za svoje potrebe, da možemo da proizvedemo dovoljno lekova i ostalog neophodnog medicinskog materijala, da možemo sami da proizvedemo i sve ostalo što je potrebno za funkcionisanje čitavog društva, kako u redovnom, tako i u vanrednom stanju. Jer ono ne bi bilo vanredno kada bismo znali kada će nastupiti pa da za njega možemo unapred da se pripremimo. Priprema zato mora da bude neprestana.
Po prirodi stvari, ovo znači i da nikako ne smemo da se uzdamo u strane investitore, i da na njima baziramo svoj privredni život. Zato što njima nije cilj da nama obezbede održivost i samodovoljnost u vremenima krize nego im je cilj da na nama zarade. Što je legitimno, ali to ne znači i da je u našem interesu.
Ne daj Bože, ali ovo će naročito doći do izražaja u danu posle pandemije virusa korona ako (kada) nastupi globalna ekonomska kriza, a čuveni američki investitor Džim Rodžers upozorava da će ona biti „najgora finansijska kriza u našim životima“. Iskustvo iz 2008. i svih prethodnih kriza opominje da će strani investitori odavde otići, kao što su otišli i odasvud, čim im je to postalo isplativije. I šta onda?
Tim pre što, da nam ožive našu privredu i proizvodnju svega što nam je potrebno, više nećemo imati svoje banke da to kreditiraju. Strane banke imaju svoje, strane interese, i evo kako se brzo pokazuje koliko je prodaja „Komercijalne banke“ duboko pogrešan i naročito štetan potez. Valjda još nije kasno da se to zaustavi.
U svakom slučaju, nema više mnogo sumnje oko onoga što nam je činiti. Moramo da se oslonimo na svoje snage. Pomoć prijatelja – znamo sad definitivno i ko su oni, pa na to više ne treba da gubimo vreme i iluzije – jeste dobrodošla, ali ne može da bude dovoljna ako mi sami sebi nismo spremni da pomognemo. I da stvari, sopstvenu državu, (pre)uzmemo u svoje ruke.
A da bismo u svemu tome što je neophodno bili i uspešni, potrebno je i da je – državu, u svim njenim segmentima, do poslednjeg predsednika opštine i njegovih saradnika – u ruke uzmu najbolji među nama, a ne najpodobniji. Da partokratiju zamenimo meritokratijom.
Hoćemo li umeti da uradimo ono što moramo da uradimo? U tom bi slučaju ova pandemija mogla da se pokaže i lekovitom za naše društvo. U suprotnom, opet ćemo doći u situaciju da ništa ne naučimo iz sopstvenih grešaka.