Форсирање Дрине

Долазак високог госта из Београда у Дрвар и Мркоњић Град требало је да покаже намеру државе Србије да озбиљним инвестирањем помогне останак становништва у, за националне интересе, важним срединама Републике Српске и БиХ, али и да пошаље симболичну поруку тамошњем народу да није заборављен од стране матице

Председник Србије Александар Вучић је са чланом Председништва БиХ из РС Милорадом Додиком посетио Мркоњић Град и Дрвар. Иако се ови градови након Дејтонског споразума налазе у два различита ентитета Босне и Херцеговине, Републици Српској и Федерацији БиХ, у оба живи већински српски народ, а заједнички им је и проблем велике незапослености који доводи до одласка становништва.

МИРНОДОПСКО ИЗБЕГЛИШТВО Наравно, у знатно тежој ситуацији налазе се Срби из Дрвара, у коме је пре рата у БиХ живело 18.000 припадника нашег народа.
Након тешког ратног разарања од стране хрватске војске велики део становништва био је присиљен да напусти град. Знатан број људи се после доласка мира вратио из избеглиштва па је Дрвар са 7.000 Срба (према попису из 2016) општина с највише припадника овог народа у Федерацији БиХ. Иако имају општинску власт, Срби се суочавају с економским и политичким притисцима, или боље речено игнорисањем од стране кантоналних органа Федерације БиХ који имају за циљ да се, изостанком инвестиција и стањем бесперспективности, неподобна национална већина примора да дефинитивно напусти родни крај.

[restrict]

НАЦИОНАЛНО ЈЕДИНСТВО Долазак високог госта из Београда у ове доминантно српске крајеве требало је да покаже намеру државе Србије да озбиљним инвестирањем помогне останак становништва у, за националне интересе, важним срединама Републике Српске и БиХ, али и да пошаље симболичну поруку тамошњем народу да није заборављен од стране матице.
У том контексту била је више него јасна порука коју је Вучић, приликом боравка у Мркоњић Граду, упутио Србима западно од Дрине: „Ми можемо да живимо у различитим државама. Али ми смо један народ, ми нисмо братски народи, ми смо један народ где год да живимо. Нема разлике између Србина у Пироту и Мркоњић Граду, између Србина у Бањалуци и у Београду.“
И Милорад Додик – који је, и поред тога што му је претходног дана преминуо отац, био домаћин гостима из Србије – није скривао да је национално јединство кључно за реализацију права Срба: „Морамо остати јединствени у настојању да заједно са Србијом несметано, не на штету било кога другог и не угрожавајући ни другог ни другачијег, афирмишемо наша права. Не смемо да оклевамо у том погледу.“
Србија је, саопштио је Вучић, обезбедила 300.000 евра помоћи за средње школе у Мркоњић Граду, као и 100.000 евра за набавку опреме за локални Дом здравља. У Дрвару је председник највеће државе на простору некадашње СФРЈ заједно с премијером РС Радованом Вишковићем отворио погон фабрике „Јумко“ из Врања и филијалу „Комерцијалне банке“, те обелоданио да је Србија уплатила 925.000 евра за помоћ Општини Дрвар за решавања проблема водовода и инфраструктуре.
Најављујући да ће матица наставити да помаже Републику Српску, као и средине у којима живи наш народ у другом ентитету, он је објаснио да је помоћ нуђена и Федерацији БиХ, али да с те стране није добијен позитиван одговор.
„Питао сам да помогнем и друге, као да су се мало снебивали. Ми нећемо никога да терамо“, рекао је Вучић.

СТРАХ ОД СРБИЈЕ Није никаква тајна да политичари у Сарајеву, али и највећи део бошњачке јавности, не гледа благонаклоно на долазак Вучића у Мркоњић Град и Дрвар, као што је уосталом готово свако културно, економско и инвестиционо „србијанско прелажење Дрине“ протеклих година у већинском народу Федерације БиХ доживљавано као „перфидна замка из Београда“ и „напад на суверенитет БиХ“. Мада су, бар до сада, изостале критике са званичних места, огласила се „раја“ показујући да, супротно неким виђењима, кључни проблем у бошњачко-српским односима није политика СДА већ истински негативан однос доминантне већине некадашњих Муслимана према доскорашњим комшијама у бившој централној југословенској републици, као и држави Србији. Из тог односа, односно страха од Срба и Србије, СДА извлачи највећу корист, представљајући се као најаутентичнији заштитник Босне и Бошњака, али на истом курсу су, уз неке суштински небитне разлике, и њени „грађански оријентисани“ ривали у Федерацији БиХ.
Да се србофобија учврсти у свести посебно млађих генерација, побринула се и бошњачка „научна“ мисао, чији је један од представника Сенадин Лавић – иначе професор Факултета политичких наука у Сарајеву – недавно својим текстом „Милитантна деструкција Босне и геноцид над Бошњацима“ (најпре емитован на Радио Сарајеву, после чега су га пренели и други медији) дао нови допринос продубљивању ионако великог јаза који постоји између ова два народа.
Споменути стручњак, који ужива углед „националног идеолога“ и уређује часопис сарајевског универзитета „Преглед“, оптужио је српски народ да је, „потчињен кривотворини историје, заробљен у монструозну политику великосрпства и великосрбијанства“. Није, наравно, нимало случајно што је овако тешку етикету дао целокупном српском народу, а не групама националиста, односно политичара, као што, уосталом, није без разлога употребио и изразе „великосрпство“ и „великосрбијанство“.
Грех „великосрпства“ Лавић је приписао земљацима који су се „побунили против властите домовине“, али они ипак нису највећи проблем, јер се – по овом професору рођеном 1965. у Коњицу – главни кривац за несрећу БиХ налази у Србији која је 1992. године извршила „агресију на Босну“.
Та „великосрбијанска политика“ Београда је само „инструментализовала православни живаљ“ у БиХ пошто, према „стручном“ мишљењу овог научника, Срби у Босни историјски не постоје као аутентични народ, те немају ни политички легитимитет.
У складу с тим, логично, у БиХ у периоду између 1992. и 1995. није ни могло бити грађанског рата већ само „агресије“ коју су, по Лавићу, на терену спроводили они које „већ век и по одвајају од властите домовине и корена, представљајући им нарације о српству као старој историји која се мора крвљу одвојити од властитог босанства“.

КОНТИНУИТЕТ „ГЕНОЦИДА“ То, међутим, није, све што нам открива овај професор Факултета политичких наука у Сарајеву. Он проналази и континуитет између „геноцида проведеног од стране Милошевићевог режима“ и данашње Србије која „са Вучићем на челу и сателитима и сарадницима у босанском ентитету РС наставља исти посао, тако што се геноцид негира и слави“. Пошто пласира неистините тврдње како је „сасвим уобичајено да се на свадбама и весељима у Србији велича геноцидни чин над Бошњацима и прети им се у Санџаку“, Лавић бесрамно закључује да је „Србија (као и РС) инфицирана нацизмом“.
„Нацистичка идеологија постала је доминантна политика српства у 20. веку. Српски нацизам, о којем је већ јасно говорио Радомир Константиновић, постао је метода и инструмент власти, те се покреће од режима до режима“, тврди Лавић.
Оставимо ли чак по страни позивање на ставове аутора „Филозофије паланке“, суштина Лавићевог фалсификовања прошлости и извртања садашњости је више него јасна. Народ који је био највећа жртва нацизма на простору некадашње Југославије треба да буде представљен као балкански следбеник ове злочиначке идеологије „крви и тла“, односно опасна претња за све своје суседе. Нема никакве сумње да сарајевски „научник“ искрено жали што због руског вета у Уједињеним нацијама није прошао британски план о проглашењу Срба за геноцидни народ, као што и не скрива ни разочарање због чињенице да „међу Србе није уведена нова политичка култура“ (која ће ваљда заменити „нацистичку“). Из његовог питања, „ко ће ту културу увести међу Србе“, може се наслутити да нема много поверења у домете васпитних метода следбеника Радомира Константиновића, а може се претпоставити да би волео да неке западне силе окупирају, а затим и „денацификују“ Србију.
Може се некоме учинити да смо превише простора посветили неистинама Сенадина Лавића, који, нажалост, није први, а чини нам се ни последњи „научник“ који свету презентује овакво, у суштини антисрпско виђење прошлости и садашњости простора некадашње Југославије. Проблем је, међутим, у томе што је србофобија – макар замотана и у научне обланде – опасна и заразна болест, што показује стање свести оних који у сваком доласку људи, идеја или новца из Србије виде опасност и непријатеља свога народа.

[/restrict]