Forsiranje Drine

Dolazak visokog gosta iz Beograda u Drvar i Mrkonjić Grad trebalo je da pokaže nameru države Srbije da ozbiljnim investiranjem pomogne ostanak stanovništva u, za nacionalne interese, važnim sredinama Republike Srpske i BiH, ali i da pošalje simboličnu poruku tamošnjem narodu da nije zaboravljen od strane matice

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je sa članom Predsedništva BiH iz RS Miloradom Dodikom posetio Mrkonjić Grad i Drvar. Iako se ovi gradovi nakon Dejtonskog sporazuma nalaze u dva različita entiteta Bosne i Hercegovine, Republici Srpskoj i Federaciji BiH, u oba živi većinski srpski narod, a zajednički im je i problem velike nezaposlenosti koji dovodi do odlaska stanovništva.

MIRNODOPSKO IZBEGLIŠTVO Naravno, u znatno težoj situaciji nalaze se Srbi iz Drvara, u kome je pre rata u BiH živelo 18.000 pripadnika našeg naroda.
Nakon teškog ratnog razaranja od strane hrvatske vojske veliki deo stanovništva bio je prisiljen da napusti grad. Znatan broj ljudi se posle dolaska mira vratio iz izbeglištva pa je Drvar sa 7.000 Srba (prema popisu iz 2016) opština s najviše pripadnika ovog naroda u Federaciji BiH. Iako imaju opštinsku vlast, Srbi se suočavaju s ekonomskim i političkim pritiscima, ili bolje rečeno ignorisanjem od strane kantonalnih organa Federacije BiH koji imaju za cilj da se, izostankom investicija i stanjem besperspektivnosti, nepodobna nacionalna većina primora da definitivno napusti rodni kraj.

[restrict]

NACIONALNO JEDINSTVO Dolazak visokog gosta iz Beograda u ove dominantno srpske krajeve trebalo je da pokaže nameru države Srbije da ozbiljnim investiranjem pomogne ostanak stanovništva u, za nacionalne interese, važnim sredinama Republike Srpske i BiH, ali i da pošalje simboličnu poruku tamošnjem narodu da nije zaboravljen od strane matice.
U tom kontekstu bila je više nego jasna poruka koju je Vučić, prilikom boravka u Mrkonjić Gradu, uputio Srbima zapadno od Drine: „Mi možemo da živimo u različitim državama. Ali mi smo jedan narod, mi nismo bratski narodi, mi smo jedan narod gde god da živimo. Nema razlike između Srbina u Pirotu i Mrkonjić Gradu, između Srbina u Banjaluci i u Beogradu.“
I Milorad Dodik – koji je, i pored toga što mu je prethodnog dana preminuo otac, bio domaćin gostima iz Srbije – nije skrivao da je nacionalno jedinstvo ključno za realizaciju prava Srba: „Moramo ostati jedinstveni u nastojanju da zajedno sa Srbijom nesmetano, ne na štetu bilo koga drugog i ne ugrožavajući ni drugog ni drugačijeg, afirmišemo naša prava. Ne smemo da oklevamo u tom pogledu.“
Srbija je, saopštio je Vučić, obezbedila 300.000 evra pomoći za srednje škole u Mrkonjić Gradu, kao i 100.000 evra za nabavku opreme za lokalni Dom zdravlja. U Drvaru je predsednik najveće države na prostoru nekadašnje SFRJ zajedno s premijerom RS Radovanom Viškovićem otvorio pogon fabrike „Jumko“ iz Vranja i filijalu „Komercijalne banke“, te obelodanio da je Srbija uplatila 925.000 evra za pomoć Opštini Drvar za rešavanja problema vodovoda i infrastrukture.
Najavljujući da će matica nastaviti da pomaže Republiku Srpsku, kao i sredine u kojima živi naš narod u drugom entitetu, on je objasnio da je pomoć nuđena i Federaciji BiH, ali da s te strane nije dobijen pozitivan odgovor.
„Pitao sam da pomognem i druge, kao da su se malo snebivali. Mi nećemo nikoga da teramo“, rekao je Vučić.

STRAH OD SRBIJE Nije nikakva tajna da političari u Sarajevu, ali i najveći deo bošnjačke javnosti, ne gleda blagonaklono na dolazak Vučića u Mrkonjić Grad i Drvar, kao što je uostalom gotovo svako kulturno, ekonomsko i investiciono „srbijansko prelaženje Drine“ proteklih godina u većinskom narodu Federacije BiH doživljavano kao „perfidna zamka iz Beograda“ i „napad na suverenitet BiH“. Mada su, bar do sada, izostale kritike sa zvaničnih mesta, oglasila se „raja“ pokazujući da, suprotno nekim viđenjima, ključni problem u bošnjačko-srpskim odnosima nije politika SDA već istinski negativan odnos dominantne većine nekadašnjih Muslimana prema doskorašnjim komšijama u bivšoj centralnoj jugoslovenskoj republici, kao i državi Srbiji. Iz tog odnosa, odnosno straha od Srba i Srbije, SDA izvlači najveću korist, predstavljajući se kao najautentičniji zaštitnik Bosne i Bošnjaka, ali na istom kursu su, uz neke suštinski nebitne razlike, i njeni „građanski orijentisani“ rivali u Federaciji BiH.
Da se srbofobija učvrsti u svesti posebno mlađih generacija, pobrinula se i bošnjačka „naučna“ misao, čiji je jedan od predstavnika Senadin Lavić – inače profesor Fakulteta političkih nauka u Sarajevu – nedavno svojim tekstom „Militantna destrukcija Bosne i genocid nad Bošnjacima“ (najpre emitovan na Radio Sarajevu, posle čega su ga preneli i drugi mediji) dao novi doprinos produbljivanju ionako velikog jaza koji postoji između ova dva naroda.
Spomenuti stručnjak, koji uživa ugled „nacionalnog ideologa“ i uređuje časopis sarajevskog univerziteta „Pregled“, optužio je srpski narod da je, „potčinjen krivotvorini istorije, zarobljen u monstruoznu politiku velikosrpstva i velikosrbijanstva“. Nije, naravno, nimalo slučajno što je ovako tešku etiketu dao celokupnom srpskom narodu, a ne grupama nacionalista, odnosno političara, kao što, uostalom, nije bez razloga upotrebio i izraze „velikosrpstvo“ i „velikosrbijanstvo“.
Greh „velikosrpstva“ Lavić je pripisao zemljacima koji su se „pobunili protiv vlastite domovine“, ali oni ipak nisu najveći problem, jer se – po ovom profesoru rođenom 1965. u Konjicu – glavni krivac za nesreću BiH nalazi u Srbiji koja je 1992. godine izvršila „agresiju na Bosnu“.
Ta „velikosrbijanska politika“ Beograda je samo „instrumentalizovala pravoslavni živalj“ u BiH pošto, prema „stručnom“ mišljenju ovog naučnika, Srbi u Bosni istorijski ne postoje kao autentični narod, te nemaju ni politički legitimitet.
U skladu s tim, logično, u BiH u periodu između 1992. i 1995. nije ni moglo biti građanskog rata već samo „agresije“ koju su, po Laviću, na terenu sprovodili oni koje „već vek i po odvajaju od vlastite domovine i korena, predstavljajući im naracije o srpstvu kao staroj istoriji koja se mora krvlju odvojiti od vlastitog bosanstva“.

KONTINUITET „GENOCIDA“ To, međutim, nije, sve što nam otkriva ovaj profesor Fakulteta političkih nauka u Sarajevu. On pronalazi i kontinuitet između „genocida provedenog od strane Miloševićevog režima“ i današnje Srbije koja „sa Vučićem na čelu i satelitima i saradnicima u bosanskom entitetu RS nastavlja isti posao, tako što se genocid negira i slavi“. Pošto plasira neistinite tvrdnje kako je „sasvim uobičajeno da se na svadbama i veseljima u Srbiji veliča genocidni čin nad Bošnjacima i preti im se u Sandžaku“, Lavić besramno zaključuje da je „Srbija (kao i RS) inficirana nacizmom“.
„Nacistička ideologija postala je dominantna politika srpstva u 20. veku. Srpski nacizam, o kojem je već jasno govorio Radomir Konstantinović, postao je metoda i instrument vlasti, te se pokreće od režima do režima“, tvrdi Lavić.
Ostavimo li čak po strani pozivanje na stavove autora „Filozofije palanke“, suština Lavićevog falsifikovanja prošlosti i izvrtanja sadašnjosti je više nego jasna. Narod koji je bio najveća žrtva nacizma na prostoru nekadašnje Jugoslavije treba da bude predstavljen kao balkanski sledbenik ove zločinačke ideologije „krvi i tla“, odnosno opasna pretnja za sve svoje susede. Nema nikakve sumnje da sarajevski „naučnik“ iskreno žali što zbog ruskog veta u Ujedinjenim nacijama nije prošao britanski plan o proglašenju Srba za genocidni narod, kao što i ne skriva ni razočaranje zbog činjenice da „među Srbe nije uvedena nova politička kultura“ (koja će valjda zameniti „nacističku“). Iz njegovog pitanja, „ko će tu kulturu uvesti među Srbe“, može se naslutiti da nema mnogo poverenja u domete vaspitnih metoda sledbenika Radomira Konstantinovića, a može se pretpostaviti da bi voleo da neke zapadne sile okupiraju, a zatim i „denacifikuju“ Srbiju.
Može se nekome učiniti da smo previše prostora posvetili neistinama Senadina Lavića, koji, nažalost, nije prvi, a čini nam se ni poslednji „naučnik“ koji svetu prezentuje ovakvo, u suštini antisrpsko viđenje prošlosti i sadašnjosti prostora nekadašnje Jugoslavije. Problem je, međutim, u tome što je srbofobija – makar zamotana i u naučne oblande – opasna i zarazna bolest, što pokazuje stanje svesti onih koji u svakom dolasku ljudi, ideja ili novca iz Srbije vide opasnost i neprijatelja svoga naroda.

[/restrict]