Борба против капитализма – за капитализам!

Поводом доделе Оскара филму „Паразит“

Четири „историјска Оскара“ за јужнокорејски хит године „Паразит“ исписала су нове странице не само када је реч о овој награди или кинематографији ове државе већ и када је у питању хипокризија савремене цивилизације, будући да је овај филм постигао један од (финансијски гледано) највећих успеха у историји управо критикујући бескрупулозност материјалистичког света глобалистичког капитализма

Вероватно сте одавно приметили колико су људи опчињени статистиком, посебно оном која треба да докаже, покаже или барем овековечи неке посебне успехе и достигнућа. Немогуће је, рецимо, гледати неки спортски догађај да вас коментатор током њега не удави гомилом статистичких података из историје дотичних ривала и тог спорта. Тако је и с филмовима, а највише се бележе и истичу они који се тичу награда, Оскара посебно. Отуд је јужнокорејски филм „Паразит“ у овом тренутку најпомињаније филмско остварење у разним статистичким мерењима и истицањима.

[restrict]

ДРАМА СОЦИЈАЛНОГ АПСУРДА Парадоксално, у бројним слојевима приче овог филма, који је иначе суштински најдиректнија могућа осуда капитализма, доминира истицање у први план негативних последица једног од кључних сегмената глобалистичког капитализма, такозване меритократије (вредновање свакога само по ономе што је постигао, приграбио, отео, због чега је „вреднији“ од других које је згазио током пентрања на друштвеној лествици). Дакле док „Паразит“ кроз своју драму социјалног апсурда критикује меритократију, управо је он доживео све њене практичне благодети пошто је на крају, после скоро годину дана тријумфалног похода по светским фестивалима и биоскопима (освојио је близу двеста разних награда широм света) постао најпозитивнији могући пример меритократског тријумфа у капиталистичкој утакмици јер је историјском победом верификован и у недавној „Ноћи Оскара“ и тако постао један од највреднијих филмова.

Вратимо се статистици, „Паразит“ је први јужнокорејски филм номинован за Оскара, а онда и први који га је освојио, али не само у категорији за најбољи страни филм (ван енглеског језика) већ се нашао и у конкуренцији најбољег филма године међу уобичајеним, да тако кажемо, англосаксонским остварењима, дакле равноправно с најпре холивудским остварењима. Није у том смислу посебан изузетак када се погледа историјат ове награде, али је за јужнокорејски филм свакако историјски победник. И још је први филм који је освојио Оскара и за најбољи страни филм и за најбољи филм. А успео је да добије још два: за најбољу режију и оригинални сценарио! Узгред, а што је за многе кључно значајно, успео је да током досадашње светске дистрибуције, која после оваквог тријумфа на додели Оскара није окончана, заради преко 160 милиона долара – невероватна сума за овакав филм и за ову продукцију. Једнак успеху који би неки, на пример, Спилбергов суперхит остварио када би зарадио неколико милијарди долара.

ГУБИТНИЦИ СУ „ПОДРУМСКИ СВЕТ“  Занимљиво, тим пре што је „Паразит“ критика савременог капиталистичког система. Подстицање похлепе, безобзирности, вредновања кроз имање и „постизање“, кроз досезања статуса, кроз побеђивање. Отуда су они који нису међу победницима – паразити. Породица паразита из маестрално мултижанровски формираног филма Бонг Џун Хоа су сиромашни ситни преваранти који живе у подруму (узгред, живот у скученим подрумским просторијама Сеула, такозваним банџијама, стварност је за стотине хиљада људи) одакле покушавају да побегну инфилтрирајући се на све могуће начине (као послуга и радници) у богаташку породицу победника која живи у раскошној вили изван града, у бајковитој природи и кући коју је пројектовао „чувени архитекта“. Прича овог филма је школа савршеног писања и изузетне способности да се на ненаметљив начин критикује глобалистички наметнут погубно по свет и нашу цивилизацију капитализам, али је и критика људске природе чије најгоре особине цветају управо у таквој средини. Веома је занимљива појава глобалног успеха овог филма који критикује све оно због чега се диче друштва која су га хвалила и награђивала и која ће увек с посебном спрдњом и презиром карикирати и осуђивати хваљење севернокорејских комунистичких власти што се декларативно веома брине о својим грађанима, а неће их посебно дирнути што на сваког западног богаташа иде десетине хиљада бедника који скапавају по подрумима или чак на улици. Отуд благодет меритизма. Гледају се, цене и подстичу само они који „нешто вреде“, који газе друге доказујући да су „способни“, „да вреде“. Губитници су за подрумски свет. Отпад, паразити. И када у хорор финалу „Паразита“ долази до крвавог обрачуна између сиромашних (паразита) и богатих (победника), ниједног тренутка тај драгоцени систем „напредне“ и „поштене“ капиталистичке утакмице није угрожен: најмлађи члан паразитске породице у последњим секундама филма поручује оцу да ће га једног дана сигурно извадити из подрума у коме је остао заточен – чим заради довољно да купи богаташку кућу у коју су се били инфилтрирали као паразити! Иако то обећање шаље из истог подрума с почетка филма, у који су се вратили као својој судбини, он, а и гледаоци с њим, капитализам виде као једино исходиште и једино средство за остварење снова. И једина нада да његов директни производ – паразити (отпад) – можда пређу на страну победника.         

[/restrict]