U čijim je rukama vatra

Ko je kriv za požare koji Australiju pretvaraju u pusto polje?

Stanovnici australijskog kontinenta i ovog leta se suočavaju s hirovima prirode, čije ćudi najbolje poznaju starosedelački narodi, koji su odvajkada umeli da se nose s poplavama i visokim temperaturama, sušama i požarima, uspevajući da ih na vreme stave pod kontrolu. Aboridžini tvrde da su nedaće stigle s dolaskom belog čoveka, koji nije umeo da brine o prirodnoj okolini. Ovu tvrdnju potvrđuje i udruženje vatrogasaca VFFA, koje je poslalo Vladi Apel upozorenja, optuživši je za korupciju i kriminal u sektoru vodosnabdevanja. Apelu se pridružio i ekspert za zaštitu šuma Vik Jurkis napisavši otvoreno pismo premijeru – i svima kojih se tiče – optužujući ih za zapanjujuću nebrigu o prirodi.

POŽARI I POPLAVE Kreatori pokreta Greta Tunberg iskoristili su požare za promociju projekta „borba protiv klimatskih promena“, iznoseći laži o „klimatskim uslovima bez presedana u istoriji kontinenta“, najavljujući eru Pyrocena. Međutim, novinski izveštaji iz 19. veka svedoče da su požari i poplave oduvek zagorčavali život starosedelaca australijskog kontinenta.
Maitland Mercury štampan 1846. godine izveštava: „Ogromne promene se događaju u vezi s klimom u Australiji… Zemlja je bila izložena žestokim kišama i zastrašujućim poplavama… posle toga su došle višegodišnje suše. Aboridžini kažu da se to dešava od kad je beli čovek stupio na njihovo tlo.“
The Brisbane Courier iz 1871. objavljuje članak Imaginary Changes of Climate (Izmišljene promene klime) optužujući medije za senzacionalizam i manipulacije: „Mediji su prepuni spekulacija od strane vremenskih proroka, priučenih meteorologa i svih vrsta filozofa kojima periodična štampa daje prostor. Za njih je svaka sezona ’izuzetna’, svaki mesec je ’jedan od najsuvljih’, ’najkišovitijih’, ’s najviše vetrova’, ’hladniji nego ikad pre’ – preterivanja imaju tendenciju preuveličavanja.“
U muzeju Peshtigo Fire izložena je slika na kojoj je prikazan dramatičan prizor spasavanja stanovništva i životinja iz vatrenog okruženja, tokom razornih požara iz oktobra 1871. godine. U lokalnim novinama iz januara 1857. opisuje se drama lokalnog stanovništva izloženog rastućoj temperaturi i vatrenoj stihiji, praćenoj vetrom orkanske snage koji je raspirivao vatru: „Nebo je usred dana potamnelo, tako da su vatrogasci morali da nose rudarske lampe.“ Događaj je zabeležen kao „Crna subota“. Vatrena kataklizma je zahvatila Australiju i u januaru 1906. godine kada je zabeležena temperatura od 50,6 stepeni Celzijusa. Požar je odneo brojne ljudske žrtve, a događaj je zapamćen kao „Crni utorak“. U januaru 1939. hroničari pišu: „Nebo se zamračilo kao usred noći, ljudi su bauljali sa rudarskim lampama spasavajući porodice, a putevi su bili blokirani srušenim zapaljenim stablima. Mnogi su stradali.“
Istraživač Dejvid Pekam kaže da su tvrdnje Vlade o uzrocima požara besmislica: „Uzrok požara ne može biti promena klime, već se radi o neadekvatnom održavanju buša (šipražje i nisko rastinje) u koje spada i nekontrolisano odlaganje zapaljivog materijala. Menadžment za održavanje šuma se u poslednjih 20 godina pokazao nesposobnim, a jedini način za očuvanje prirode je onaj na koji su je čuvali Aboridžini tokom 30.000 godina.“

KEJT NASUPROT GRETE Istina ne stanuje u Mardokovom carstvu, pa je Sveta Greta Tunberg, nakon obavljenog posla, poslata u istoriju, a njen slučaj su preuzeli insektolozi imenujući novi insekt – Neloptodes Greta. Ovo biće nema krila ni oči, ali ima dva roga kao antene – da li su nešto hteli da nam poruče? U međuvremenu je iz australijskog buša izašla 21-godišnja heroina lokalne zajednice – aktivistkinja Kejt Makbrajd, koja se već tri godine bori za spas reke Darling. Reka je na volšeban način nestala, usisana od strane predatora – Vodenih barona – kojima je australijska vlada predala u ruke „brigu o prečišćavanju i distribuciji vode“, što podrazumeva i slobodno formiranje cena, kao i autonomiju u odlučivanju kome će se voda prodati – u skladu s principom: ko da više.
Kejt neće biti na naslovnoj strani prestižnih magazina, ali kao potomak pet generacija stočara, koji poseduju 500.000 pašnjaka duž presahle reke, stekla je poverenje zajednice da predvodi Pokret za oslobađanje vode. Ona je zaslužna što se čulo za Menind i pomor riba u koritu reke Darling – dužine 1.400 km – koja je u opasnosti da potpuno presuši.
Iako je vlada lagala da korporacije ne gaje pamuk, snimak iz helikoptera pokazuje mrežu irigacionih kanala dužine 75 km kojom se navodnjavaju polja pamuka. Australija, koja je ostala bez jednog od najvećih slanih jezera na svetu, treći je po redu svetski izvoznik pamuka, zbog čega su presušile reke. Kejt postavlja pitanje budućnosti ljudi sa ovih prostora kojima Vlada poručuje da što pre napuste domove. „Ta voda nam je oteta, ona je pripadala slivu reke Darling što je opskrbljivala gradove od Tilpe do Ponkarie. Šta to radimo – gajimo pamuk dok ljudi i životinje umiru od žeđi… Voda u domaćinstvima nije za upotrebu, žuta je s algama koje se kuvanjem ne mogu odstraniti, a majke kupaju bebe flaširanom vodom. Kompanija je dostavlja po ceni od dva dolara za kilolitar, iako se za kvalitet ne garantuje. Ako se neko razboli i umre, niko ne odgovara.“
Na snimku iz helikoptera se vidi veliko akumulaciono jezero puno vode, nastalo gradnjom privatne brane. Voda iz akumulacije se izvozi.

OZLOGLAŠENA FRAKING METODA Kejt skreće pažnju i na satelitske snimke kontinenta na kojima se vidi mreža bušotina za vađenje gasa, ozloglašenom fraking metodom, koja guta ogromne količine vode. Dokumentarac Gaslend, snimljen u Americi, pokazuje posledice frakinga po prirodno okruženje, praćene nekontrolisanim širenjem gasa kroz vodovodne cevi. Zagađena voda ugrožava bezbednost ljudi i životinja na farmi, čineći opstanak nemogućim. Umesto zaštite, vlada im poručuje: prodajte zemlju naftašima i odselite se. Kejt potvrđuje da se to i ovde dešava, samo što je reka Darling prodata uzgajivačima pamuka.
U analitičkom članku Melite Grant Privatising and Corporatising Australia’s Water iz 2002. godine vide se metode kojima korumpirana australijska vlada predaje bezbednost zemlje u ruke međunarodnih korporacija, koje preuzimaju „menadžment za prečišćavanje i distribuciju vode“.
Energetski sektor i industrija gasa u Viktoriji i Južnoj Australiji takođe su predati u ruke stranih korporacija, koje agresivnim metodama raščišćavaju teren – zagorčavajući život stanovništvu, što ih (u skladu sa Agendom 21) primorava na masovno napuštanje domova. Aboridžinima je vraćen deo oduzete teritorije, ali im je oteta voda, pa ljudi i stoka umiru od žeđi. Australijski zakon predviđa tri mogućnosti za upravljanje vodama: 1) pod kontrolom države (publik), 2) u privatnim rukama (private), 3) mešovito (corporatised) – u tom slučaju država ostaje vlasnik a brigu o prečišćavanju, distribuciji i uslovima prodaje prepušta privatnom sektoru.
Ovakva praksa dovela je do devastiranja rečnih tokova i zagađivanja vode, skoka cena i selektivnog izbora potrošača – prioritet imaju naftaši i uzgajivači pamuka. U naseljima s presahlim izvorima, pomenuli smo, majke kupaju bebe flaširanom vodom, koju im vodosnabdevači dopremaju u cisternama po paprenim cenama.

BIZNIS VODENIH BARONA Na globalnom tržištu vode dominiraju dve francuske kompanije Suez Lyonnaise des Eaux i Vivendi, koje kontrolišu preko dve trećine globalnog tržišta. One su od 1998. godine – pod okriljem UN – počele da učestvuju u ubrzanoj privatizaciji, uz pomoć banaka i savetnika za maksimalno izvlačenje profita uz minimum rizika.
U Južnoj Australiji privatizovana je složena vodovodna mreža Adelaide, koja crpi vodu iz niza izvora, rezervoara i toka reke Marej, kao i iz postrojenja za desalinaciju morske vode. Ovaj sistem predat je na upravljanje kompaniji United Water, a uprava je u okviru mera „racionalizacije“ poslovanja otpustila 40 odsto radne snage, što se odrazilo na kvalitet vode i zdravlje i bezbednost radnika.
Kad je usled kvara na postrojenju za prečišćavanje kanalizacije sistem Adelaide bio izložen oblaku otrovnih gasova (hidrogen sulfid) kompanija nije bila u stanju da reši problem, pa se država uključila u sanaciju štete.
Voda Sidneja je korporatizovana 1995. sklapanjem ugovora sa Australian Water Services (konzorcijum Suez Lyonnaise des Eaux i LendLease). Kad je 1998. došlo do kontaminacije pijaće vode, otkrilo se da je menadžment danima krio informaciju o zagađenju vode.
U junu 1995. Murray-Darling sistem je instaliran tako da limitira količinu vode koja će biti preuzeta iz reke za potrebe stanovništva. Ograničenje se opravdavalo potrebom da se očuva eko-sistem, a radilo se o planu da se voda iznese na tržište, što je dovelo do podizanja cena vode i transakcija kojima se profit slivao u džepove menadžmenta. Vodeni baroni su pokupovali dozvole za preuzimanje vode čim je ovaj biznis ozakonjen, a ta dozvola danas vredi više od milion dolara. Većina od ovih preduzimljivih predatora uložila je novac u industriju pamuka (drugi po veličini potrošači vode).
Međunarodni trgovinski sporazum GATS (generalni sporazum o trgovini i uslugama) zakomplikovao je pitanje prava na vodu. Na predlog WTO unete su novine u delu vezanom za privatizaciju sektora za upravljanje vodama, što je omogućilo korporacijama preuzimanje od države brige o vodama. One samostalno izlaze na tržište, određujući cene i način distribucije, bez obaveze da vode računa o osnovnim pravima i potrebama stanovništva, što se vidi i iz dokumenta (procurio 2002) kojim se od australijske vlade traži da tretira vodu kao robu, pretvarajući je u „servis prirode“. Otpor stanovništva je jedini razlog što Vlada još nije privatizovala čitav sektor vodosnabdevanja. U etos starosedelaca se ne uklapa ideja o proglašavanju prirodnog bogatstva kao što je voda u robu.
U međuvremenu „ekološki osvešćena“ australijska vlada rešila je po kratkom postupku problem nestašice vode dekretom o odstrelu kengura i kamila: „Piju previše vode, a kamile emituju gasove staklene bašte.“ O uticaju Aboridžina na klimatske promene još nije postignut konsenzus.