Na ivici nacionalnog ponora

Nesuvislo držanje oficijelnog Beograda u okolnostima kada je SPC u Crnoj Gori pod udarom tamošnjeg opskurnog režima, ponovo nameće pitanje koliko je Srbija u kandžama lobista Mila Đukanovića i kriminalno-poslovnih kartela povezanih s njim? I kuda nas to vodi?

Svi znamo šta proustaška i zelenaška vlast u Crnoj Gori – ništa manje nego što su to bili Sekula Drljević i Savić Marković Štedimlija – želi da postigne na nacionalnom planu. Cilj joj je potpuno zatiranje srpskih korena zemlje na čijem je čelu, te postepeno ali potpuno asimiliranje i dalje deklarisanih Srba, odnosno zaokruživanje novostvorenog crnogorskog tzv. nacionalnog identiteta na temelju suprotnosti vrednostima kojima su vekovima bili odani preci današnjih Crnogoraca.

IDENTITETSKI POKOLJ Radi toga zvanična Crna Gora čini gotovo sve ono što je radila NDH, samo na mek, postmoderan način. Od klasičnog tako smo stigli do identitetskog genocida, zasnovanog na raznim vidovima diskriminacije i pritiska na građane Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Srbi ili ne skrivaju svoje srpske korene, i na progonu srpskog jezika, kulture i crkve. Sve to je skopčano sa gotovo totalitarnom propagandom sračunatom na dubinsko ispiranje mozgova.
Aktuelna ofanziva protiv SPC – nesumnjivo najznačajnije srpske ne samo verske već i nacionalne institucije u Crnoj Gori (ali i generalno) – logičan je element u paklenom mozaiku koji slaže Đukanović sa svojim pomagačima. Plan je da na sledećem popisu stanovništva – koji će biti sproveden tokom već nedaleke 2021. godine – broj Srba bude prepolovljen, a onih koji se ne plaše da kažu da je njihov maternji jezik srpski, smanjen za oko 30 procenata. Da bi tako bilo, priprema se nova popisna metodologija koja bi olakšala falsifikovanje rezultata, ali se i intenzivira progon Srpske pravoslavne crkve i političkih činilaca u Crnoj Gori koji su prepreka okončanju identitetskog genocida nad Srbima i srpstvom.

BEOGRADSKA POLITIKA „IMITIRANJA NOJA“ Dok se navedeno dešava i priprema u Crnoj Gori, zvanična Srbija je pasivna. Isto važi i za Patrijaršiju. Nije dovoljno da jadikuju nad onim što se dešava. Takođe i pozerske ali sterilne reakcije tu ništa ne znače. One su samo deo političkog teatra, čini se namenjenog anesteziranju građana Srbije. U poređenju sa onim što sada radi politička i crkvena vlast u Beogradu (a drugoj nije opravdanje to da je pod pritiskom državnog vrha, niti je državnom vrhu opravdanje da mu preti Milova hidra ili njeni globalni zaštitnici), ponašanje njihovih prethodnika iz vremena Nedićeve Srbije (i to u mnogo težim uslovima i sa mnogo manje poluga moći) na polju borbe za zaštitu Srba, i srpskih interesa van Srbije, deluje izuzetno patriotski. Uz to da naglasim: za srpstvo je jednak gubitak kada neko Srbe potire putem identitetskog genocida i kada to čini na klasično-genocidni način kao Pavelić. Popis, kao i nož, čini da nestajemo.
Državni i crkveni vrh na području Srbije – koja je i po ustavu nacionalna država srpskog naroda pa je dužna da ga štiti i kada se ne radi o njenim građanima – to prilično neaktivno posmatra. Ponavljam to još jednom. A mnogo toga bi mogli da učine. Pri tome ne mislim na bilo šta što izlazi iz okvira međunarodnog prava i savremenih civilizacijskih standarda. To znaju i oni koji kod nas na kritiku odgovaraju manipulativnim pitanjima i konstatacijama: „Zar treba da ratujemo?“ „Isprovociraćemo reakciju NATO-a.“ „Oteraćemo strane investitore od kojih zavisi budućnost našeg naroda.“ „Što nešto nije učinjeno kada se Crna Gora odvajala?“ Sve su to gluposti. Srbija danas mnogo toga može da učini na miran, argumentovan način, ali to ne čini iz nekog razloga.
Srpsko pitanje u Crnoj Gori odavano je moralo da bude s naše strane oficijelno internacionalizovano. Prema evropskim standardima nacionalne zajednice moraju adekvatno svom broju da budu zastupljene u državnoj upravi. U crnogorskoj administraciji na centralnom nivou ima manje od pet posto Srba (u njihovoj državnoj bezbednosti njih i nema) a u lokalnim upravama svega oko osam procenata pripadnika našeg naroda je zaposleno u javnim strukturama, iako je njegov udeo (govorim o ljudima koji imaju hrabrosti da se javno popišu i izjasne kao Srbi) u populaciji Crne Gore oko 30 odsto. I da li je Srbija to pitanje pokrenula pred Evropskom unijom? Nije čak ni površno, a kamoli ozbiljno kako je dužna da to učini.

ZNAČAJ GLOBALNOG NASTUPA Isto važi i za trenutni osorni nasrtaj crnogorske države na imovinu SPC, odnosno stvaranje „zakonskih“ osnova za predstojeću njenu otimačinu, samo što je tu suodgovoran i naš crkveni vrh. Država ili Crkva već su morale da se povodom toga obrate Organizaciji za evropsku bezbednost (OEBS), Savetu Evrope, institucijama EU, Ujedinjenim nacijama. Svim međunarodnim forumima gde postoji mogućnost da se tako nešto učini (a na mnogim mestima i te kako ona postoji). Pri tome naš nastup tamo treba da bude pravno utemeljen, smiren i neostrašćen ali uporan. Takva akcija ne bi mogla da ne da rezultat s obzirom na to šta Podgorica radi. I oni koji su joj skloni tada ne bi mogli potpuno da ignorišu njeno, u boljševičkom duhu nasilno, te demokratskom (pa čak i kvazidemokratskom) ambijentu u potpunosti protivno, ponašanje.
Naravno, da bi tako uistinu i bilo, akcija Srbije ne sme da bude samo institucionalna. Važna je i legitimna međunarodna propagandna aktivnost. Naša vlast prilično dobro ume da reaguje na tom polju kada se oseti ugroženom. Nalazi razne kanale kako bi preko najuglednijih svetskih medija plasirala poruke koje želi. Zašto onda preko novinara s kojima ima linkove, putem direktnih oglasa, ali i kroz razne vidove saradnje s našom dijasporom, u nekim evropskim i američkim sredstvima masovnog informisanja ne bi bilo pokrenuto pitanje anticivilizacijskog nasrtaja na imovinu SPC u Crnoj Gori? Ako nešto Zapad razume, to je značaj vladavine prava u kontekstu imovinskih odnosa.
A da ne bude dileme, u Crnoj Gori se bukvalno radi o onome što su činili boljševici. Ide se na to da sve crkve, manastiri i druga imovina SPC nastala pre 1918. budu konfiskovani. Tako su komunisti postupali sa onima koje su proglasili „narodnim neprijateljima“. Nema tu ni trunke prava, demokratske procedure, vladavine zakona. Radi se o totalitarnoj otimačini koja se nadvila nad svetinjama SPC. I to Srbija – jasno i glasno, kanalima dalekog dometa – svima u svetu mora da kaže. To uključuje i neposredno informisanje raznih kompanija koje posluju u Crnoj Gori, od lanaca hotela pa nadalje. Jer kao što tamošnji režim komunističke provenijencije (na to obavezno mora da se ukaže evropskoj i američkoj poslovnoj i široj javnosti) sada pokušava da otme crkvenu imovinu, sutra će možda pokušati isto da učini s posedima stranih investitora. Kada se jednom sruši imovinska sigurnost, svako može da dođe na red za konfiskaciju. Verujte mi, takva argumentacija upućena od zvanične Srbije ili vrha SPC – u formi direktnih pisama upravama kompanija koje rade ili nameravaju da rade u Crnoj Gori, preko medijskih nastupa i oglasa u vodećim svetskim poslovnim novinama – privukla bi veliku pažnju i nanela ozbiljnu štetu vlastima Crne Gore. Ni NATO tu ne bi mnogo mogao da pomogne. Imovina je mnogima iznad svega.

SUDBONOSNA DILEMA Agenti uticaja (ali i agenti na klasičan način) podgoričkog režima infiltrirani su u brojne vladajuće i opozicione partije (u osnivanju nekih stranaka, i to iz vladajućeg bloka, kako se smatra, Đukanović je iz svojih računa imao značajnu ulogu) i državne institucije, od onih iz bezbednosno-obaveštajne sfere do onih povezanih sa usmeravanjem privrednih tokova. Što se tiče samog vrha vlasti, on to ne može ne da ne zna nego i da u nekoj meri u paklenim igrama ljudi povezanih s poglavnikom Crne Gore ne učestvuje. Pitanje je samo da li kolaborira iz lično-partijskih interesa, nastojeći da kupi vreme pre nego što makar o pitanju odbrane srpskih interesa u Crnoj Gori krene svojim putem, ili su stvari, na ovaj ili onaj način, mnogo gore. Sagledajmo to na primeru tzv. „Apela 88“. Tu, uz razne izlapele i istrošene, ali i dalje autentične tzv. drugosrbijance ima i mnogo onih koji su u raznim kombinacijama sa sadašnjom vlašću. Od korisnika sinekura koje ona dodeljuje za ćutanje ili blagonaklono klimanje glavom, do plaćanja za lažno-opoziciono kontriranje. Naravno, tu je – uz pokojeg „nezavisnog“ srbofoba – i soroševski regionalni antisrpski konglomerat koji po potrebi sarađuje ili se svađa sa zvaničnim Beogradom. Svima njima je tačka spajanja Milova ekipa. Tako smo stigli do nove interpretacije već postavljenog pitanja: da li Đukanovićeva kriminalno-poslovno-politička asocijacija pozajmljuje mnoge poluge moći sadašnjoj srpskoj vlasti i na taj način na nju ima veliki uticaj (može sve to da okrene protiv nje) ili su zajednički napravile monstruozni amalgam? Poslednje može da bude u crnoj ili sivoj varijanti. Drugo podrazumeva samo opasnu kolaboraciju. Ako je „samo“ to slučaj, došlo je krajnje vreme da se ona prekida. I zbog srpstva u Crnoj Gori i zbog same Srbije. Posle turskog jarma i titoističkog ropstva samo nam još fali da i dalje čamimo u feudalnim lavirintima koje kontroliše zelenaški mafijaški konzorcijum. Tim pre što ćemo tako i istrunuti. Nema tog rizika koji zvanični Beograd nema dužnost da preuzme kako bi se Srbija oslobodila tog zla i uporedno otpočela pravu borbu za srpske interese u Crnoj Gori. A ona ne može da bude po principu korak napred, korak nazad. Polovične mere, a tim pre one koje imaju samo pozerski karakter, neće dati plodove. Potrebna je sistematska i energična akcija Srbije sračunata na pružanje svestrane podrške našem narodu i crkvi u Crnoj Gori (uključujući i pametni, a ne nacionalno-štetni pritisak na one za koje se eventualno, osnovano ili ne, smatra da tamo šuruju s Milom) i sveobuhvatna a mudra internacionalizacija srpskog crkvenog i nacionalnog pitanja u toj državi.

ĐUKANOVIĆEV LOBI U SRBIJI Beograd je dužan da tako, na produktivan način, postupi. Sterilne stvari koje se umesto toga čine kako bi bio stvoren privid da se nešto radi – malo znače. To što će se mediji pod kontrolom vlasti svađati sa zvaničnom Podgoricom, to što će tako postupati naši lideri – kako bi to rekao naš narod – „mačku o rep“. Od toga niko nema koristi osim crnogorskog i ovdašnjeg establišmenta. Jedni drugima, po principu „što smo im skresali“, pumpaju patriotski rejting i ništa više od toga, a crnogorski antisrpski voz ide sve dalje i dalje. Da stvari budu i gore, neki beogradski tabloidi i elektronski mediji koji se vezuju za vlast postupaju i šizofreno. Jedan dan napadaju Mila Đukanovića i njegov režim, a drugi dan – i to u okolnostima kada i ruski patrijarh ističe mitropolita crnogorsko-primorskog kao ključnog branioca pravoslavlja u Crnoj Gori i poziva na solidarnost sa Srpskom crkvom u toj zemlji – brutalno i primitivno blate Amfilohija.
Deluje da to nailazi i na odobravanje nekih crkvenih krugova u Srbiji. Da ne idealizujemo „vođstvo“ SPC (ma gde ono bilo), i tu postoje različite frakcije, interesi, kombinacije i s njima povezane niske strasti. Tako je i u drugim crkvenim strukturama, od Vatikana do Moskve. Ali neka granica, kao i kada se radi o državnom vrhu, ne sme da se pređe, a nju čini sve ono što ugrožava opstanak našeg naroda. On je danas suštinski ugrožen u Crnoj Gori i u takvim okolnostima sve naše unutrašnje, crkvene ili političke „ratne sekire“ moraju da se bar privremeno zakopaju. Sada je jedino bitna odbrana nacionalnih interesa, a trenutno se ona prelama preko sudbine SPC u Crnoj Gori. Ko to ne vidi ili neće da vidi, ili je obnevideo od egoizma i lično-klanovske ostrašćenosti, ili je i direktno (a ne samo indirektno) u funkciji poslovno-kriminalne hidre povezane s Milom Đukanovićem, a vrlo prisutne u raznim društvenim sferama Srbije.
Koliko su one aktivne na planu kreiranja javnog mnjenja kod nas, i posebno društvenog konteksta u vezi s najnovijim dešavanjima u Crnoj Gori, vidi se po nizu poteza koje zakulisno povlače. Tzv. „Apel 88“, kojim je nekoliko desetina javnih ličnosti iz Srbije i regiona osudilo ugrožavanje Crne Gore od strane zvaničnog Beograda, očito je inicirao Đukanovićev lobi. Cilj je da i ono malo što Srbija preduzima, pre svega za potrebe javnosti u Srbiji i Crnoj Gori, bude predstavljeno kao suviše mnogo. Tako su lansirani i mnogi (ako ne baš i svi) napadi na mitropolita Amfilohija iz redova ne samo anti-Srbije već i lažnih patriota ili makar patriotskih korisnih idiota. Ako njemu može (kao i mnogim drugim vladikama a kamoli političarima) štošta da se zameri, ako je i pravio greške – sada je to nebitno. Preusmeravanje pažnje na krajnje negativan način na njega ima za cilj da zbuni i pasivizira javnost Srbije, i da pošalje poruku pravoslavnom narodu Crne Gore, okupljenom oko Mitropolije, da je Srbija nezainteresovana za njegovu sudbinu. To treba da doprinese njegovoj demoralizaciji.

NESTANAK SRPSTVA? Došlo je krajnje vreme da se i zbog naših predaka i potomaka, i radi istorijskog sećanja na sadašnje generacije i vlast koju one imaju (biraju je ili bar tolerišu), raskinu lanci koji sputavaju Srbiju da preduzme odlučnu i dugotrajnu – ali ponavljam to, utemeljenu na međunarodnom pravu i praksi prepoznatoj kao legitimnoj u savremenom svetu (za šta ima mnogo prostora) – akciju odbrane ugroženog srpstva u Crnoj Gori. Ako se krene tim putem, rezultati neće izostati. Makar nećemo trpeti dalje gubitke, a verujem da će doći i do pozitivnog oživljavanja naše stvari u Crnoj Gori. Međutim, ako to uskoro ne bude učinjeno, ako se samo bude konstatovalo šta nam se sprema (priprema naroda na poraz metodologijom „kuvanja žabe“) a izbegavalo da se tome suprotstavimo kao država, onda se ne radi o iznuđenoj kolaboraciji sa zlom već o njegovoj metastazi koja je zahvatila vitalne organe državnog i društvenog tela Srbije. Očito je cilj raznih globalnih i regionalnih centara moći da srpstvo u iskonskom smislu nestane i bude svedeno samo na Srbiju. Takva Srbija bi u nacionalnom smislu bila jednako nova i pogana kao i ono što se sada pravi od Crne Gore. Ne želim ni da pomislim da iko bitan u našem državnom i crkvenom vođstvu u tome saučestvuje, a kamoli da takav duh preovladava, ali vrlo brzo ćemo znati odgovor. Ako se zvanična Srbija munjevito a produktivno ne angažuje u odbrani SPC u Crnoj Gori, tamošnjeg srpskog naroda i njegovog kulturnog nasleđa – odgovor će biti užasan. A onda nek se spremi i Republika Srpska na ono što je čeka, a većinski narod Srbije prihvati istinu da pasivnošću pomaže u kopanju rake svojoj klanoj a još nezaklanoj naciji i tako postaje nešto analogno dukljanizovanim Crnogorcima.

POPISNA REALNOST Ako se brzo ne usledi sistematska i energična akcija Srbije na pružanju podrške našem narodu, srpstvo u Crnoj Gori će pretrpeti nepovratnu štetu. Zasad je ona, koliko god bila velika, ipak ne i fatalna. No približavamo se ponoru za koji će biti odgovorne svetovna i crkvena vlast u Beogradu. Na popisu stanovništva Crne Gore 2003. godine – pošto je definitivno napuštena komunistička višeslojna konstrukcija koja je možda i radi lakšeg nametanja crnogorskog opredeljenja uključivala nacionalno dvojstvo (aktuelno crnogorstvo i srpske korene) – 32 posto njenih građana se izjasnilo u srpskom smislu, dok je 63,5 odsto njih izabralo srpski jezik kao maternji (to su bili i ljudi svesni srpskih korena u ranije tolerisanom smislu).
Već 2011. godine – usled strašnih pritisaka crnogorskog režima i uz polovičnu podršku Srbije srpskoj stvari u Crnoj Gori (koja je u mnogo čemu bila veća nego danas) – tamo se 29 odsto građana deklarisalo kao Srbi, dok je 43 posto njih izjavilo da govore srpskim jezikom. Ako se na predstojećem popisu 2021. dogodi da broj Srba i onih koji i dalje smeju da iskažu istinu da je njihov jezik srpski ozbiljno opadne, to će ići na dušu sada zvaničnog Beograda. Isto važi i za naše svetinje ako na bilo koji način bude relativizovana njihova pripadnost SPC. No tu će biti jednako odgovorna i crkvena vlast. Istorija će o onima koji vode Srbiju a i SPC umnogome suditi i na osnovu onoga što učine za opstanak srpstva u Crnoj Gori. Kako njega tu brane, tako će štititi i svaki drugi njegov deo, od Kosova preko Vojvodine do Republike Srpske, kada na nekom drugom prostoru kulminira nacionalna opasnost.