Badnji dan

Ima li Srbija pravo da stane u zaštitu svojih interesa, zašto to ne čini u meri koju joj ti interesi nalažu, i hoće li se pokazati dostojnom Srba koji su ustali u zaštitu svojih svetinja?

Sigurno je da mu to nije bila namera, ali predsednik Montenegra Milo Đukanović je, svojim Zakonom o slobodi vjeroispovijesti kojim bi da otme imovinu Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, u jednome već postigao ozbiljan uspeh. Srbe je, naime, podsetio da su Srbi. Dok ih je fašistički Apel 88 upozorio da ništa drugo i ne smeju da budu, to jest ako uopšte i žele da ih bude. Tako da još samo ostaje da vidimo hoće li Srbija (ipak) postupiti onako kako joj nalaže njena Strategija nacionalne bezbednosti, koja opominje da je „nacionalni interes Republike Srbije (…) očuvanje postojanja i zaštita srpskog naroda gde god on živi“, a on pokazuje da i te kako (još) živi i u Crnoj Gori.

MILOVA RAČUNICA Reč-dve, najpre, o pitanju koje je, usled svih drugih pitanja koja su se nemilosrdno namnožila posle usvajanja zakona sa spomenutim orvelovskim naslovom u Skupštini Crne Gore uoči Nove godine 27. decembra 2019, nekako ostalo po strani a po strani ne sme da ostane. Ne samo zato što je odatle sve počelo već i stoga što je to neophodno za razumevanje okolnosti u kojima smo se našli i budućnosti koja nam iz njih proističe.
Zašto je, dakle, Milo Đukanović posegao za ovim činom? Pri čemu ne treba posebno ni naglašavati da 30 godina njegove duge vladavine znače i da sve što radi, on radi s jasnim proračunom, ali i da za to što radi on ima nepresušnu podršku onih u čijem interesu i izvodi te svoje radove.
Uspešno je Crnu Goru odvojio od Srbije. Uspešno je – to jest bez posledica po svoju vlast – priznao samoproglašenu nezavisnost Kosova i Metohije. Uveo je i Crnu Goru u NATO, sve to bez izazivanja preterane opasnosti po svoj poredak, i naročito bez prekomernih reakcija Beograda, koji je na sve ove poteze Podgorice ostajao neobično pitom, ne pokušavajući – a svakako ne uspevajući – da ugrozi bilo Đukanovića bilo kurs kojim je poveo svoju (bukvalno) državu.
Ove, 2020. godine, u Crnoj Gori će biti održani parlamentarni izbori, moguće, već u maju. Pa se zato i pojavila teza koja, otprilike, tvrdi da je usvajanje tog pljačkaškog zakona deo kampanje mobilizacije njegovog biračkog tela, u vidu oprobanog recepta koji se sastoji u podgrevanju njegovih nacionalističkih (montenegrinskih) strasti, a sve u cilju odbrane državnosti Crne Gore, to jest Montenegra. Teza bi možda i imala smisla da je ta državnost, ili barem Đukanovićeva vlast, na bilo koji način ugrožena iz Beograda, ali ona to nije.
Što nas i upućuje na zaključak da je ovaj proračunati potez, bez obzira na izbore koji predstoje, povučen iz drugačije vrste motiva. Pogleda li se pak spomenuti kontinuitet Đukanovićevih paradržavničkih poteza – od odvajanja od Srbije, preko priznanja „Kosova“ do ulaska u NATO a znamo pri tome šta je nama NATO – motiv njegove odluke o zakonskom bezakonju otkriva se zadivljujuće jasno. Jednostavno, ovo je nastavak te perverzne politike odsrbljavanja Crne Gore.

MOLITVENI HOD Crna Gora je na to odgovorila da moje pleme snom mrtvijem – ipak! – ne spava.
Iz dana u dan, iz večeri u veče pa opet izjutra, desetine hiljada ljudi okupljaju se u molitvenom hodu i litijama iza Hristove zastave u Podgorici, u Nikšiću – vredi nastaviti nabrajanje – u Baru, Budvi, Herceg Novom, Kotoru, Bijelom Polju, Pljevljima… Žabljak, Mojkovac, Šavnik, Danilovgrad, Plužine, Andrijevica…
I ne samo u Crnoj Gori. Beograd, Novi Sad, Niš, Novi Pazar, Banjaluka…
Da li je Milo Đukanović, uprkos svoj svojoj političkoj umešnosti, napokon dirnuo u ono što ne sme da se dira? Jer – neobično važna činjenica – ne protestuju molitvom i hodom samo oni koji su glasali protiv njega već i njegovi glasači, da je drugačije bilo bi ih sada znatno manje, a sve veća masovnost molitvenih hodova ohrabriće i one strašljivije, i nisu ovo politički protesti protiv jednog zakona usvojenog u Skupštini Crne Gore već nešto mnogo više, mnogo dublje od toga.
Narod, već opljačkan u tranziciji, što je podneo ćutke zbog straha za egzistenciju, sada je iz straha za egzistenciju ustao zbog pokušaja pljačke svog identiteta i istorije, time i budućnosti. Nema nameru da dopusti da mu se dirne u svetinje. Privatizacija fabrika i čitave države staje kod pokušaja privatizacije Ostroga. Uostalom, postojala je Crna Gora i bez fabrika, ali ne i bez svetinja. A i kakav je to narod bez svojih svetinja, kao i čovek kome ništa nije sveto.
I još jedna bitna pojedinost. Ovo su protesti u kojima narod ne učestvuje, nego ih sam predvodi uz pomoć svoje crkve. Kao nekada, Srbi su se oko nje sabrali, jer, skoro kao nekada, jedino nju i imaju.

REAKCIJA BEOGRADA Ovo tim pre što je reakcija zvaničnog Beograda, valjda nadležnog da Crkva ne bude sama sa svojim narodom kao što je bivala u vreme okupacije, bila žalosno zakasnela – oštre poruke vlastima u Podgorici upućene su iz Beograda tek nakon što je zakon donet a narod sa crkvom ustao u protest – i očigledno neadekvatna. Utoliko neadekvatnija što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić dobio Orden Svetog Save prvog reda, a sa njim i obavezu da našoj svetosavskoj crkvi na svakom mestu pomogne i više nego što bi inače morao.
„Tim zakonom su direktno pogođeni interesi srpskog naroda“, rekao je predsednik, i to sasvim ispravno, takoreći hirurški precizno, posle poslednjeg u nizu susreta s patrijarhom Srpske pravoslavne crkve Irinejem.
Ali ovo se znalo i dobrano pre nego što je taj zakon protiv interesa srpskog naroda izglasan, još dok je bio u fazi nacrta i predloga, ali je javna reakcija zvaničnog Beograda izostala. U predvečerje donošenja zakona Vučić i Đukanović boravili su u Albaniji gde se pričalo o malom Šengenu, ali ni reč – javno – nije izgovorena o ovom problemu. Možda jeste nešto u četiri oka, to ne možemo da znamo, ali, kako god, efekat tog eventualnog razgovora očigledno je bio ravan nuli pa otuda i neporeciva ocena o neadekvatnosti reakcije ovdašnjih vlasti. Pri čemu je javno ćutanje Beograda Podgorica samo mogla da doživi kao ohrabrenje da (nam) uradi ovo što je i uradila donošenjem spornog zakona, tim više što je izostao i bilo kakav pokušaj međunarodne problematizacije čitavog slučaja koja bi možda – možda, šta bi bilo kad bi bilo – imala nekakvog efekta. Tek, činjenica je da nismo ni pokušali to da učinimo.
Štaviše, žalila se u tim trenucima premijerka Srbije Ana Brnabić, „situacija je nezahvalna, šta god da uradimo biće kao da se mešamo u unutrašnje stvari Crne Gore“.
I nije se umešala, iako joj Strategija nacionalne bezbednosti upravo to nedvosmisleno nalaže kada kaže da je „očuvanje postojanja i zaštita srpskog naroda gde god on živi (…) uslov opstanka Republike Srbije“. A donetim zakonom su, da ponovimo, „direktno pogođeni interesi srpskog naroda“…
No dobro, možda će se nešto ipak promeniti uskoro, makar i pod pritiskom događaja u Crnoj Gori, pa da Beograd prestane da se ponaša kao da je manji od Podgorice taman onoliko koliko Podgorica jeste manja od Beograda. Zašto se pak tako ponaša, pitanje je za neku drugu analizu. U svakom slučaju, Aleksandar Vučić je u spomenutom govoru posle susreta s patrijarhom najavio čitav niz konkretnih – i preko potrebnih – poteza kojima će Srbija priskočiti u pomoć svojim ugroženim sunarodnicima u Crnoj Gori, i sada nema druge nego da ta obećanja i ostvari.

APEL 88 A opet, imajući dosadašnje prolazno vreme u vidu, i slepome je očevidno koliko je netačna i lažna tvrdnja da je „država Crna Gora izložena pokušaju nasilne destabilizacije“ u „još jednom u nizu pokušaja zvaničnog Beograda da se Crna Gora vrati u državni okvir sa Srbijom i da se na taj način spreči njena konsolidacija kao samostalne i suverene države“, pri čemu je „strateg, pokrovitelj, logističar i naredbodavac poslednjeg pokušaja destabilizacije Crne Gore zvanični Beograd, odnosno vlasti Srbije“, kao što je navedeno u Apelu 88, zloslutnog već i zbog ove brojke koja predstavlja neonacistički simbol za Hajl Hitler, slovo „h“ je osmo slovo abecede.
No mnogo je bitnija od ovog simbolizma, a pogotovo od citirane netačne tvrdnje, glavna poruka ovog apela i njegovih tvoraca, koja se sastoji u opomeni da Srbija nema prava na sopstveni interes jer su „’spomenici’ takve politike zvaničnog Beograda genocid, etničko čišćenje i masovni ratni i zločini protiv humanosti počinjeni u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu“.
Pa zato Srbija ne sme da reaguje ni kada joj se otimaju narod i njegove svetinje, i neće to smeti, ovim sledom, ni kad sama bude došla na red. A doći će, budite u to uvereni, jer ništa od svega što se Srbima već dešavalo i u Hrvatskoj, i u Bosni i Hercegovini, i na Kosovu i Metohiji i sada u Crnoj Gori inače nema smisla. Upravo ovakav razvoj događaja, najzad, i nagoveštavaju potezi podgoričkih vlasti.
Ali Srbi su se ponovo probudili i shvatili da jesu Srbi. I da su obavezni da pomognu svojoj ugroženoj braći. I da, suočeni sa onakvim izborom između sebe i ničega, izbora zapravo i nemaju osim jedinog koga su oduvek i imali, da bude borba neprestana, pa neka bude ono što biti ne može. U suprotnom nas, uostalom, neće biti.