Pečat nedelje

U pohod, u pohod…

Kako teku nastojanja carigradskog patrijarha da uz pomoć SAD i Vatikana obezbedi papski primat u odnosu na pravoslavne crkve

Kada se pred generalnim konzulom SAD u Istanbulu mitropolit Atinagora pre više od pola veka preporučio kao patrijarh koji svoju ulogu „vidi u propagiranju američkih ideala“, u Stejt department je stigla upozoravajuća depeša da bi umesto brutalno otvorenog zastupanja američkih interesa bilo preporučljivije da mitropolit koristi tananije izraze. Proučavaoci ovog perioda kasnije su ustvrdili na osnovu dostupne arhivske građe da je za postavljanje na patrijaršijski tron Atinogora mogao da zahvali SAD i Vatikanu, te da su u izboru novog vaseljenskog patrijarha svoj autoritet istovremeno uložili predsednik SAD Hari Truman i papa Pije Dvanaesti. Na istom mestu, u Istanbulu, 30. novembra ove godine, simbolično, na praznik Svetog Andreja Prvozvanog, zaštitnika Konstantinopolja, patrijarh Vartolomej je u diplomatsku posetu primio kardinala Kurta Koha, predsednika Papskog saveta za rad na hrišćanskom jedinstvu. Iako je ovom prilikom izostao zvaničnik Stejt departmenta, prisustvo patrijarha Aleksandrijske crkve Teodora, koji je nedavno priznao nekanonsku PCU jer „niko ne može da razume Ukrajinu kao on“, i pres-sekretara raskolničke strukture govori da je glavni čovek rimskog pape, majstor tajne diplomatije Vatikana, bio u ulozi posrednika i tutora među pravoslavnim prvojerarsima. Dodeljivanje tomosa ukrajinskim raskolnicima, još jednom se potvrdilo, deo je strategije i Vatikana.

CILJ JE ISTI U pozdravnoj poslanici koju je „voljenom bratu Vartolomeju“ uputio papa Francisko, a pročitao kardinal Koh, stoji da pitanje pred kojim se nalaze dve crkve nije da li će uspostaviti puno jedinstvo već da li imaju prava da budu razdeljene. O zajedničkoj tradiciji prve hiljadugodišnjice, koja kao teorijska i praktična osnova zahteva dopune dijaloga istine i ljubavi, izjasnio se i patrijarh Vartolomej. Impresivno, s obzirom na činjenicu da na svepravoslavnom planu teku žestoki sukobi koji ni u tragovima ne upućuju na istinu i ljubav. Podsetimo da je posle Grčke pravoslavne crkve ukrajinske raskolnike priznala Aleksandrijska patrijaršija s gorepomenutim patrijarhom na čelu, a da prestrojavanje za Moskvu i protiv Carigrada i obrnuto više nije pitanje ni stava pomesnih crkava već zagovornika jedne i druge struje unutar svake pojedinačne pomesne pravoslavne crkve. Na tom poslu pribavljanja simpatija i priznanja nekanonskom tomosu autokefalnosti tzv. PCU, uz neskriveno političko pokroviteljstvo SAD, neumorno radi Fanar. Kao i pre više od pola veka cilj je isti – sprečiti uticaj Rusije među pravoslavnima.
Po navodima ruskog novinara Dmitrija Skvorcova, priznanje nekanonske PCU od strane „grčkih“ crkava pokazalo se kao neobično važno za SAD, o čemu svedoči i kolaž fotografija objavljen na blogu Oukrajinko.blogspot.com na kojima se vide susreti ambasadora i konzula SAD s predstavnicima ovih crkava tokom poslednje godine. Te fotografije, po rečima novinara, pokazuju u kojoj meri se Amerika žestoko pozabavila pitanjem pravoslavlja. A u prilog tome da se ovde ne završavaju pritisci i ucene na pomesne pravoslavne crkve da priznaju PCU govore i najnovija previranja u Češkoj, Kiparskoj, Gruzijskoj i Bugarskoj pravoslavnoj crkvi, a pošteđena nije ni Jerusalimska patrijaršija, čiji je stav prema autokefalnosti tzv. PCU, prema nekim navodima, bila tema nedavno održanog sastanka zamenika državnog sekretara SAD za Bliski istok i predstavnika Izraela. Interesantno da se u prstenu onih koji su, poput Aleksandrijske patrijaršije, odlučili da „pođu stopama majke crkve i crkve mučenice – Vaseljenske patrijaršije“, nezvanično našla i Kiparska pravoslavna crkva, čiji je predstavnik mitropolit Vasilije na upriličenom zajedničkom pravoslavno-katoličkom bogosluženje na Svetogeorgijevskom patrijaršijskom saboru u Fanaru, 30. novembra, sasluživao s dva patrijarha i arhiepiskopom tzv. PCU Jevstratijem. Nekoliko dana ranije, 27. novembra, u Hramu Svetog Atanasija i Svetih Akakija i Damaskina Studita u Langadi mitropolit plovdivski Nikolaj načalstvovao je liturgijom na kojoj je pominjan vođa ukrajinskih raskolnik Epifanije. IZOSTAVLJEN DETALJ Savez pravoslavnih novinara Rusije ranije je izvestio da se poglavar Bugarske pravoslavne crkve patrijarh Neofit sastao s ambasadorima Grčke i Amerike. U celom zamešateljstvu izostao je važan detalj – da je bugarski državljani Nikolaj Malinov, nedavno optužen da je ruski špijun, duhovni sin mitropolita Gavrila Lovčenskog, najglasnijeg protivnika učešća BPC na Kritskom saboru, koji je patrijarh Vartolomej sazvao 2016. A u Češkoj je carigradski patrijarh započeo stvaranje paralelne jurisdikcije na kanonskoj teritoriji Pravoslavne crkve čeških zemalja i Slovačke nakon odbijanja ove crkve da prizna PCU, piše novinar Kiril Aleksandrov.
„U avgustu 2019. Fanar je inicirao stvaranje paralelne jurisdikcije Carigradske patrijaršije i na osnivačkoj skupštini formirano je pravno lice ’Udruženje: Sveti patrijaršijski stavropigijalni manastir uspenja Presvete Bogorodice’. Na istoj adresi, na mestu ženske monaške zajednice koja postoji dugi niz godina, Udruženje formalno osnivaju tri lica od kojih nijedno nema nikakve veze s ovim sestrinstvom. A prema izvodu iz registra, broj članova Udruženja je svega jedan. I Udruženje se ne potčinjava Pravoslavnoj crkvi čeških zemalja i Slovačke, odnosno pomesnoj crkvi na čijoj je kanonskoj teritoriji registrovano, već direktno Carigradskoj patrijaršiji.“
Zašto je Carigrad u sedištu češkog manastira osnovao svoju organizaciju koja se sastoji od jednog čoveka i to u zemlji u kojoj je registrovan tek jedan odsto pravoslavnih vernika? Konstanta u ponašanju Carigradske patrijaršije… Ona ne drži do broja vernika već količine moći, a u novonastalom ratu oko kanon, svaka pomesna crkva znači – glas više.

 

Lukašenko u Beogradu

Neposredno pre nego što će predsednik Srbije Aleksandar Vučić otputovati u Soči na sastanak s predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, u dvodnevnoj poseti Beogradu boravio je njihov kolega iz Belorusije Aleksandar Lukašenko.
Lukašenkova poseta protekla je u naglašeno srdačnom tonu, o čemu svedoče i reči njegovog domaćina, izgovorene posle svečanog dočeka pred Palatom „Srbija“: „Nikada se nije desilo, otkad je Aleksandar Lukašenko na čelu Belorusije, da bilo kada ta zemlja glasa protiv Srbije. I zato tražim poštovanje građana Srbije prema Belorusiji. Prošli smo kroz mnogo teških dana i godina, a Belorusija je uvek bila uz nas, na svakom mestu u svetu, u svakom trenutku.“
Podsećajući da je posetio Srbiju tokom NATO agresije na našu zemlju 1999. godine, Lukašenko je naglasio: „Belorusija je uvek na strani Srbije o pitanju teritorijalnog integriteta. Naš stav je nepromenjen godinama, i biće takav i ubuduće. Srbi, kao i Belorusi, znaju šta je rat, kakve su rušilačke posledice i gubici.“
Pored razgovora o razvoju ekonomske saradnje između naših zemalja – ona je trenutno na niskom nivou, iskazane su namere da bude podignuta na tek 500 miliona evra – dvojica predsednika razgovarala su i o vojnotehničkoj saradnji Srbije i Belorusije.
S tim u vezi, rekao je Vučić, Srbija može mnogo da nauči od Belorusije kada je reč o formiranju moderne vojske, i najavio nove reforme, ali i pauzu u nabavci novog naoružanja: „Ići ćemo u dodatne reforme naše vojske, da je napravimo još mobilnijom, još bržom. To ne znači kupovinu oružja, kao što naši ljudi misle, naprotiv, čak ćemo stati sa kupovinom oružja, ali ćemo razvijati na pametan način kompletan sistem odbrane.“