Pečat nedelje

Dobar i loš policajac

Iako neslaganje lidera iz Tirane i Prištine deluje kao ozbiljan sukob, sva je prilika da im je cilj zapravo isti, samo su metode za njegovo ostvarivanje različite

Piše Slobodan Ikonić

Aljbin Kurti, pretendent za premijera samoproglašene države Kosovo, već se ponaša kao važna balkanska politička figura i redom deli packe, primedbe i pretnje – od Beograda do Tirane. U svojoj nadobudnosti napada i tamo gde niko ne očekuje, čak ni Albanci.

POGREŠNI KORACI Odmah po održavanju ohridskog skupa povodom inicijative za formiranje „malog Šengena“ lider Pokreta Samoopredeljenje kritikovao je Albaniju i njenog premijera Edija Ramu jer smatra da se „dogovor ne počinje sa Srbijom, nego sa Kosovom“.
„Novi Sad i Ohrid su bili greška. Ne počinje se sa Srbijom. Počinje se dogovorom Kosova i Albanije, nastavlja dogovorom Hrvatska–Bugarska, a zatim zvanično Sarajevo, Podgorica i Skoplje, pa tek na kraju Beograd“, prenela je prištinska „Gazeta blic“ Kurtijevu izjavu.
Prema njegovim rečima, Beograd treba da bude na poslednjem mestu jer se ne kaje za „zločine počinjene s Putinovom Moskvom“ u poslednjem ratu. „Zato mislim da su sastanci u Novom Sadu i Ohridu bili pogrešni koraci“, rekao je Kurti.
Odgovarajući na Kurtijevu kritiku, albanski premijer Edi Rama optužio je Prištinu da je, suprotstavljanjem inicijativi za stvaranje balkanskog „mini Šengena“, ugrozila spoljnu politiku zvanične Tirane, naglašavajući da je Priština sve to učinila zarad svojih unutrašnjih političkih interesa.

DVE VIZIJE Reklo bi se da je u ovom trenutku na sceni međualbanski sukob, mada upućeni u ove odnose više veruju da je ovaj javni spor samo proizvod dve različite političke vizije kako doći do istog cilja.
Dok Rama pokušava da sve Albance postepeno stavi pod jednu kapu, koristeći za to Evropsku uniju, dotle Kurti želi da se taj proces objedinjavanja završi odmah i sada.
Za iskusne posmatrače Kurti, u stvari, nema dovoljno strpljenja i „mini Šengen“ vidi kao izdaju kosovskih interesa od strane Tirane, odnosno strahuje da će na taj način on biti u nezavidnom položaju, a da se Srbija dovodi u povoljniji položaj nego što je samoproglašeno Kosovo.
S druge strane, Tirana – koja pokušava da u tu inicijativu ubaci i Kosovo – ne uspeva da objasni, pre svega Kurtiju, da je „mali Šengen“ više od reciprociteta sa Srbijom za koji se Kurti zalaže. Koliko je spor otišao daleko vidi se i po najavi masovnih protesta u Tirani ogranka Samoopredeljenja u Albaniji protiv aktuelne vlasti, za albanski nacionalni praznik 28. novembar.
Rama je za albansku televiziju „Top čenel“ rekao da je dugo objašnjavao Kurtiju u čemu je značaj procesa „mini Šengena“ i da je bio veoma iznenađen jer lider Samoopredeljenja, kao inteligentan čovek, to nije razumeo.
„Ako se pretvara da razume ili ne razume, to je njegov izbor, ali izgleda da se spoljna politika sa Albanijom koristi za unutrašnju politiku. Ne verujem da je to najbolje, imaćemo vremena da razgovaramo i produbimo diskusije“, rekao je Rama.
Rama je samo prevideo Kurtijevu političku prošlost u kojoj nije teško naći uporišta njegove drčnosti, pa čak i drskosti. Ovaj nekadašnji levičar i studentski lider iz devedesetih godina svoju je političku upornost, bolje reći tvrdoglavost, kalio uz svog gurua Adema Demaćija, političkog predstavnika tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) koja se najbolje iskazala oštrim protestima i incidentima (bacanje dimnih bombi i suzavca u parlamentu). Sve to upućuje na zaključak da njega nije lako kontrolisati, a još manje usmeravati u određenom pravcu.
I dok ga neki krugovi u međunarodnoj zajednici smatraju opasnim nacionalistom koji teži stvaranju „Velike Albanije“, on sebe vidi kao velikog patriotu i levičara, ali kada je u pitanju KiM, tu je desničar „do koske“.
U tom kontekstu je i spor između Rame i Kurtija oko otvaranja granica između Albanije i Kosova. Nedoumicu je izazvala Ramina izjava da tako nešto ne može da se učini bez pristanka Srbije, navodeći mnoge analitičare na zaključak da Rama ne glumi, jer je svestan da, ako želi pregovore sa EU i opstanak na vlasti, neke stvari ne može da prebija preko kolena, pa makar to bilo i zarad Kosova.
Albanski premijer je naveo i da ga rukovodstvo u Prištini nije pitalo za mišljenje kada je odlučilo da uvede taksu na robu iz Srbije, ali da je on tu odluku iskreno podržao, pre svega kao akciju koja bi trebalo da ima politički, a ne ekonomski rezultat.

GRENELOVA PORUKA I dok kandidat za kosovskog premijera Aljbin Kurti ponavlja da je, kada je reč o Prištini, glavno pitanje potpuni politički, ekonomski i komercijalni reciprocitet u odnosima s Beogradom, u Prištinu je stigla javna poruka ambasadora SAD u Nemačkoj Ričarda Grenela, specijalnog izaslanika američkog predsednika za mirovne pregovore Kosova i Srbije, u kojoj Grenel pozdravlja inicijativu o „malom Šengenu“ Zapadnog Balkana „kao načinu da se pokrene slobodno kretanje ljudi i trgovine“.
„Kako bi ova inicijativa bila uspešna, verujemo da mora da uključi sve u regionu, uključujući Vladu Kosova“, navodi se u izjavi iz američke ambasade u Nemačkoj. Posle ove izjave biće mnogo jasnije da li je Kurtijeva drčnost iskrena i nesalomiva, ili samo maska za unutrašnju upotrebu jer se zna ko, u stvari, odlučuje.

 

Amerikanac u Patrijaršiji

Patrijarh Irinej je 11. novembra primio specijalnog američkog ambasadora za pitanja međunarodnih verskih sloboda Sema Braunbeka. O tome šta je mogla biti tema ovih razgovora posredno možemo da zaključimo analizirajući neke detalje iz lične i radne biografije sagovornika srpskog patrijarha

Piše Zoran Čvorović

O Semjuelu Semu Braunbeku znatno više govori njegovo društveno poreklo nego naslov funkcije sastavljen u skladu s pravilima liberalno-ideološke kriptografije koja skriva imperijalnu prirodu svakog američkog državnog organa. Sem Braunbek potiče iz tradicionalne farmerske porodice sa američkog Srednjeg zapada, iz države Kanzas, čiji je guverner bio u dva mandata. Za senatora je prvi put izabran na osnovu jednog izrazito konzervativnog programa 1996. godine. Istovremeno, ovaj advokat i republikanski političar voli sebe da predstavlja kao „konzervativnog katolika“. Jednom rečju, prema svom društvenom i geografskom poreklu i ideološko-religioznom opredeljenju, Sem Braunbek je tipični predstavnik one „stare Amerike“ koja je za predsednika SAD kandidovala Donalda Trampa. Stoga ne čudi što ga je Tramp 24. januara 2018. imenovao za specijalnog američkog ambasadora za pitanja međunarodnih verskih sloboda. Pri tome Braunbek je još kao senator, 1998. godine, bio jedan od glavnih zagovornika formiranja Uprave za međunarodnu versku slobodu pri Stejt departmentu kojom sada rukovodi.

POKROVITELJ Odmah po postavljanju na funkciju, Sem Braunbek je uverljivo pokazao da će Trampova administracija nastaviti s ranijom praksom političke zloupotrebe verskih sloboda kojom su se služili liberalni intervencionisti. Uz to će njegovi česti susreti s bivšim predsednikom Ukrajine Petrom Porošenkom, počev od prve posete Kijevu, 10. septembra 2018, jasno pokazati da je na polju verske politike pravoslavlje markirano za metu broj jedan. Braunbekove posete centralnoj Aziji i bavljenje položajem muslimana u kineskom Sinkjangu i hrišćana i zoroastrijanaca u Iranu imaju tek drugorazredni efekat, koji treba da odvuče pažnju glavnog američkog neprijatelja.
Prema istraživanjima ruskog pravoslavnog publiciste Igora Druza, upravo je Sem Braunbek, zajedno sa svojim neposredno pretpostavljenim Majkom Pompeom, bio glavni politički pokrovitelj projekta autokefalnosti tzv. Pravoslavne crkve Ukrajine. Istovremeno je Pompeo „u svakoj ambasadi SAD u pravoslavnim državama formirao timove saradnika koji treba da se bave pitanjima uništenja pravoslavlja pomoću raskola i njegove zamene jednom političko-okultnom sektom koja treba da opravda svetsku vladavinu oligarhije i najodvratnije poroke“. Da je ova tvrdnja I. Druza tačna, pokazuje geografija ovogodišnjih Braunbekovih diplomatskih poseta i njihovi rezultati. U pratnji službenika lokalne američke ambasade, Braunbek je 6. maja posetio Atinu, gde je razgovarao s arhiepiskopom Jeronimom II, nastojateljima svetogorskih manastira i civilnim guvernerom Svete Gore. Sledstveno, oktobarska odluka Sabora Grčke crkve da prizna autokefalnost tzv. PCU stoji u najneposrednijoj vezi s američkim pritiscima i ucenama čiji je prenosilac bio Sem Braunbek. Kako bi obezbedio podršku nekanonskom tomosu autokefalnosti tzv. PCU, ovaj „agent raskola“ je već 10. maja obavio razgovor s rumunskim patrijarhom, dok je 14. maja posetio Moldaviju, a godinu je završio posetom srpskoj patrijaršiji.
Samo se brutalnim pritiscima Stejt departmenta i njegovog službenika Braunbeka može objasniti skorašnja odluka aleksandrijskog patrijarha Teodora II, nekadašnjeg đaka Univerziteta u Odesi, da prizna za kanonskog mitropolita raskolnika Epifanija Dumenka. U ovom slučaju neposredni izvršilac prljavog posla, u svojstvu dužnika globalne plutokratije, bilo je grčko ministarstvo spoljnih poslova, koje finansira Aleksandrijski patrijarhat. O ulozi SAD i S. Braunbeka u aktima priznanjima tzv. PCU najilustrativnije svedoči žalosna anegdota u kojoj se parafrazira pravoslavni pozdrav „Gospod posredi nas“. Prilikom jednog zajedničkog susreta Vartolomej pozdravlja predstojatelje Grčke i Aleksandrijske crkve rečima „Stejt department posredi nas“. „Jeste i biće“, odgovaraju Jeronim i Teodor.

USPESI Dosadašnji uspesi Trampove administracije u ratu protiv pravoslavlja mogu se objasniti i vezama koje osobe, kao što je S. Braunbek, imaju sa klirom Carigradskog patrijarhata, a s kojima se, po svoj prilici, nije mogla pohvaliti administracija demokrata. Naime, Braunbek se još od 2006. povezuje sa o. Aleksandrom Karlucosom, koji u Carigradskoj patrijaršiji kontroliše priliv novca iz grčke dijaspore u SAD, a u vezi s kojim je još 2007. godine „Nešenel herald“ pisao da patrijarh Vartolomej „radi sve ono što mu kaže otac Karlucos“. Njegov sin Majkl Karlucos postavljen je 2017. godine na izuzetno poverljivo mesto zamenika šefa protokola Stejt departmenta.
I tek što je Sem Braunbek bez komentara napustio Srbiju, iz Fanara je stigla osveta posredstvom odluke svetogorskog Protata da se u nedelju 24. novembra proslavi osam vekova od hirotonije Svetog Save, a ne od autokefalnosti Srpske crkve. Obezbeđujući za ovu odluku saglasnost hilandarskog igumana Metodija, Fanar je uspeo da u tom, Bećkovićevom rečju, „najdonjem kamenu našeg duhovnog postojanja“ iskrivotvori svedočanstvo Savinog učenika Domentijana, prema kome je te 1219. godine naše otačastvo postalo „samoosvećeno“ kao „što je Božjom pomoći samodržavno“.