Pečat nedelje

Ko je sledeći?

Zašto je i Gana povukla svoje priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova, i kakvu je ulogu u tome (možda) imala Rusija

Počelo je sa Surinamom u oktobru 2017. i, dve godine kasnije, spisak se proširio na ukupno 16 zemalja. Gana je postala poslednja u tom nizu punopravnih članica Ujedinjenih nacija, država koje su povukle svoje priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova.

VEĆINA U UN Između Surinama i Gane priznanje samoproglašene kosovske nezavisnosti povukli su i Sao Tome i Principe, Gvineja Bisao, Madagaskar, Solomonska Ostrva, Lesoto, Grenada, Komonvelt Dominika, Burundi, Papua Nova Gvineja, Komori, Liberija, Palau, Togo i Centralnoafrička Republika.
Lažnu kosovsku državnost sada priznaje manje od polovine članica UN – 96 naspram 97 država koje ne priznaju državoliku tvorevinu na teritoriji naše južne pokrajine. Podatak i te kako važan – ukoliko je ova računica tačna – zato što znači da takozvano Kosovo ne samo da ne može da postane punopravna članica Ujedinjenih nacija, jer je za to potrebno odobrenje Saveta bezbednosti u kome Rusija i Kina raspolažu pravom veta i sasvim su spremne da ga upotrebe, već ne može da dobije ni status države-posmatrača (kakav ima, recimo, Palestina) zbog toga što su za takvu odluku neophodni glasovi većine od 193 članice Generalne skupštine UN.
U odluci donetoj u Akri 7. novembra navodi se da je „Vlada Republike Gane odlučila da povuče Ganino priznanje Kosova kao nezavisne države“, i priznaje se da je akt o priznanju iz 2012. „predstavljao kršenje Helsinškog akta i, još važnije, kršenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Ispostavilo se da je odluka da se prizna Kosovo bila preuranjena“, te da je „u tom trenutku verovatno bila inspirisana potragom za mirom i harmonijom“.
U saopštenju izdatom posle diplomatske note koja je stigla iz Akre, srpsko Ministarstvo spoljnih poslova ukazuje da je „Republika Gana najveća država koja je do sada povukla priznanje Kosova i Metohije“ – 30,6 miliona stanovnika – „i njena odluka je veoma važna u međunarodnim okvirima, imajući u vidu veličinu i politički uticaj te zemlje… Očekujemo da će ova odluka ohrabriti i neke druge članice UN da preispitaju svoje odluke i povuku priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i Metohije.“

RUSKA VEZA S tim u vezi, šef srpske diplomatije Ivica Dačić za „Blic“ je najavio „da će još četiri ili pet zemalja do kraja godine povući priznanje“ i istakao da je talas povlačenja priznanja „rezultat sistematskog delovanja predstavnika države, počev od predsednika, vlade, Ministarstva spoljnih poslova, predsednice parlamenta… Nije lako bilo da se dođe do jedne ovakve odluke. Za to je bilo potrebno godinu i po dana kontinuiranog rata, sastanaka. Ministarka spoljnih poslova Gane bila je u poseti Srbiji, predsednik je sa njom razgovarao i u Njujorku. Ja sam bio u Gani. I posle dugog rada usledila je ovakva odluka“.
Treba ukazati, ipak, i da postoji mogućnost da je u čitavom pregnuću – kojim je i definitivno ne samo zaustavljen već i preokrenut trend priznavanja samoproglašene kosovske nezavisnosti – postojala i izvesna pomoć prijatelja.
Slučajno ili ne, tek i Gana je bila među 54 afričke države koje su krajem oktobra (23. i 24. oktobra) učestvovale na prvom samitu Rusija–Afrika u Sočiju kojim je, kako je predsednik Rusije Vladimir Putin rekao svojim gostima, „otvorena nova stranica u istoriji odnosa Rusije s afričkim državama“. Rusija je, primetio je „Vašington post“ tim povodom, „u Africi već sada najveći snabdevač oružjem“, a svoj uticaj na Crnom kontinentu nastoji da uveća i infrastrukturnim i drugim projektima koji bi trebalo da dosegnu vrednost od 40 milijardi dolara godišnje, i time prestignu Sjedinjene Američke Države čija se trgovina s Afrikom procenjuje na 39 milijardi dolara. „Putin želi da izgradi strateška savezništva s vladarima koji su mu slični“, citira „Vašington post“ Džošuu Meserveja, analitičara iz „Heritidž fondacije“, koji napominje: „Afričke zemlje predstavljaju najveći glasački blok u UN, i često glasaju zajedno.“
Moguća ruska veza u procesu povlačenja priznanja kosovske nezavisnosti zaintrigirala je letos i američki Radio „Slobodna Evropa“, koji je ustanovio da je, uoči povlačenja priznanja, barem 6 od tadašnjih 13 država koje su to učinile prethodno sklopilo sporazume o bilateralnoj saradnji s Rusijom (Surinam, Burundi, Komonvelt Dominika, Grenada, Madagaskar i Palau). „Slobodna Evropa“ kontaktirala je organe ovih država u potrazi za odgovorom da li je Rusija imala ikakvu ulogu u njihovoj odluci, ali niko joj nije odgovorio osim Komonvelta Dominika koji je odgovorio da nije dužan da odgovori na to pitanje.
Nadležni ministar Ivica Dačić bio je pak, takoreći, diplomatski zagonetan: „Verujem da su to samo glasine. Niko nam nije pomogao, mi smo to sami učinili i nastavićemo to da činimo. A ako nam neko usput pomogne, mi smo zahvalni. Voleo bih da znam ko je to bio.“
U svakom slučaju, ako stvari stoje onako kako izgleda da stoje, kampanjom za povlačenje priznanja samoproglašene kosovske nezavisnosti Srbija nastavlja da (sa)učestvuje uprkos nalogu Vašingtona da prestane to da čini. Ovu poruku je prilikom nedavnog boravka u Beogradu ponovio i specijalni predstavnik Stejt departmenta za Zapadni Balkan Metju Palmer, rekavši da Srbija mora da prestane da se „ponaša agresivno u svojim nastojanjima da delegitimizuje Kosovo“, povezujući pri tome nastavak dijaloga Beograda i Prištine i ukidanje kosovskih taksi od sto odsto na robu iz centralne Srbije sa srpskim odustajanjem od međunarodnog lobiranja protiv „Kosova“: „SAD prostor za nastavak dijaloga vide u ukidanju taksi sa kosovske strane i obustavi kampanje delegitimizacije Kosova.“
No sve je manje važno, premda još nije i sasvim nevažno, kako Vašington gleda na sve ovo što mu se odvija pred očima. Jer ako je talas priznavanja kosovskog proglašenja nezavisnosti predstavljao proizvod, prevashodno, američkog pritiska u tom pravcu – šta se, uostalom, Palaua na primer tiču zbivanja u našem kutku sveta, pa je on našao za shodno da iskaže svoj stav – onda se sadašnji tok događaja ne može shvatiti drugačije do kao još jedno svedočanstvo opadanja te američke moći. Koje Srbiji dodatno smanjuje prostor za odstupanje od sopstvenog nacionalnog interesa za samoodržanjem. Najzad, ako se daleka Gana sad poziva na Rezoluciju 1244 kao na suštinski dokument kojim se rešava kosmetsko pitanje, sme li naša država da postupi ikako drugačije? Tim pre što se klatno istorije, a ovih 16 država to uverljivo dokazuju, napokon okrenulo u našu stranu…

Mali Šengen i velika Srbija

Naš mali Šengen, to neočekivano pastorče naših evrointegracija koje nikoga od nas nije odvelo nikuda s perspektivom da tamo i završimo, počeo je da poprima sve jasnije obrise posle mini-samita koji su proteklog vikenda na Ohridu održali premijeri Severne Makedonije i Albanije Zoran Zaev i Edi Rama i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Lideri tri zapadnobalkanske zemlje u Ohridu su nastavili ono što su u Novom Sadu započeli 10. oktobra, najavljujući formiranje zone slobodnog protoka ljudi, robe, kapitala i usluga – po uzoru na pravi Šengen – čiji je proklamovani cilj, u osnovi, da se olakša trgovina u regionu i time pospeši ekonomski razvoj.
U suštini, što se ekonomskog aspekta tiče, ova inicijativa trebalo bi da predstavlja unapređenu verziju već postojećeg Cefta sporazuma, Centralnoevropskog sporazuma o slobodnoj trgovini, čije su članice, pored Srbije, Albanije i Severne Makedonije, i Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Kosovo sa zvezdicom.
Bosna i Hercegovina i Crna Gora, čiji su predstavnici takođe boravili na Ohridu, za sada su uzdržani prema ovoj inicijativi, dok joj se Priština protivi jer, kako je ukazao Isa Mustafa, lider Demokratskog saveza Kosova, „takvi sporazumi stvaraju situaciju u kojoj će porez na granici, porez na dodatu vrednost, carinski porez i akcizu za Kosovo u velikoj meri sakupljati Srbija… Ovakvim sporazumom naš suverenitet predajemo susednim zemljama.“ Na sličnom tragu, i vođa pokreta „Samoopredeljenje“ Aljbin Kurti, kako prenosi „Slobodna Evropa“, odbacio je mogućnost učešća u ovoj inicijativi koju je opisao kao „angažovanje Srbije na stvaranju nove platforme za takozvanu ‘veliku Srbiju’“…
Bojazan da će Srbija imati najveću korist od ovakvog povezivanja ima i svoju ekonomsku podlogu. Zvanični podaci Cefta za prošlu godinu, naime, pokazuju da je upravo naša zemlja ubedljivo najveći izvoznik u okviru Cefta sporazuma, veći od svih ostalih zajedno – izvezli smo im robu u vrednosti od 3,2 milijarde evra, svi ostali u zbiru čak milijardu manje – što znači da bi joj dalje uklanjanje izvoznih barijera najviše i koristilo. Baš kao što se Nemačka, kao najveći evropski izvoznik, najviše okoristila originalnim Šengenom.