„The West and the Rest“: Promene su epohalne

SVET NA RASKRŠĆU: VELIKI PREOKRET JE U TOKU

Epoha zapadne dominacije bila je samo kratkotrajna sinkopa, ne i glavna tema svetske istorije. Ta era se primiče završetku, ili je već iza nas. Bilo kako bilo, ova epoha nije bila nikakva kulminacija u istoriji sveta, još manje vrhunac koji je označio njen kraj. Zapad se danas zapravo suočava s krajem svoje hegemonije, a ne s krajem istorije. Istorija se nastavlja, napor da se ona zaustavi je uzaludan, beskoristan, čak i opasan

U vreme Hladnog rata, u određenim krugovima pre svega na Zapadu, bila je veoma popularna „teorija o konvergenciji“ vodećih zapadnih zemalja i Sovjetskog Saveza. Njome su se rukovodili i pojedini istočni antikomunistički disidenti. Razlike između dva sveta – onog zapadnog i drugog, istočnog i komunističkog – s vremenom će se navodno smanjivati, da bi se ta „dva sveta“ na koncu stopila u jedan. Svi su, u suštini, želeli isto. Razvoj i jednog i drugog podređuje se istim osnovnim zakonitostima; smer njihovog razvoja, ka jednom zajedničkom cilju, društvu materijalnog blagostanja, definiše univerzalni progres. Stvari su u teoriji bile proste: svet je u osnovi (bio) samo jedan. Ali desilo se sasvim suprotno od toga. Kolaps Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka razotkrio je bitno drugačiju i mnogo složeniju stvarnost, bremenitu opasnim protivrečnostima.
U svom čuvenom Harvardskom govoru, ruski pisac Aleksandar Solženjicin upozorava Zapad na temeljnu zabludu: ne postoji samo jedan ili dva sveta, već ih postoji mnogo. To je činjenica koju zapadna misao već dugo previđa ili ignoriše. „Imamo i pojam ’Trećeg sveta’ i, prema tome, već imamo tri sveta. Nesumnjivo je, međutim, da je taj broj daleko veći, samo smo previše udaljeni da bismo to spoznali. Svaka drevna i duboko ukorenjena samosvojna kultura, posebno ako je raširena na velikom delu Zemljine površine, predstavlja zaseban svet, pun zagonetki i iznenađenja za zapadnu misao. U najmanju ruku, u ove kategorije moramo uključiti Kinu, Indiju, islamski svet i Afriku, ako prihvatimo tezu da se poslednja dva mogu smatrati kompaktnim celinama.“
Kad osećanje trijumfalizma, opijenosti iluzornom pobedom nestane na Zapadu, ispostaviće se da je Solženjicin bio u pravu: postoje, a postojaće bez sumnje i ubuduće, mnogi svetovi ali ne i „čovečanstvo“, a pogotovu ne vesternizovano (pozapadnjačeno) čovečanstvo. Jedino što može da ujedini tako različite svetove je „borba za našu planetu, i fizička i duhovna“; „borba kosmičkih proporcija“, koja već dugo traje i nipošto „nije neko uopšteno pitanje budućnosti“.

[restrict]

Samo prividna pobeda čoveka Zapada

U ne tako davnoj prošlosti, podseća ruski pisac, Zapad se s lakoćom širio, osvajajući drugačije zemlje i pretvarajući ih u svoje kolonije. Ubeđenje o vlastitoj superiornosti (ispostaviće se sasvim pogrešno i lažno) pratio je „uobičajeni prezir“ – „prezir prema svim mogućim životnim vrednostima porobljenih naroda“. Ispod svega, krio se diktat Zapada potčinjenim: da se modernizuju (vesternizuju), da bezuslovno prihvate „zapadne vrednosti“ i modele – „u teoriji najbolje, a u praksi najprivlačnije“. Postojalo je, upozorava Solženjicin, kao što postoji i danas, „uverenje da su svi ovi drugi svetovi samo privremeno sprečeni (rđavim vlastima, teškim krizama ili sopstvenim varvarstvom i neshvatanjem) da krenu putem zapadne pluralističke demokratije i usvajanja zapadnog načina života“.
Prividno, bio je to trijumf hrabrosti i snage čoveka Zapada, pobeda jedne civilizacije nad drugim, i pobeda jednog, naizgled obavezujućeg, „pogleda na svet“. Ipak, pokazalo se da su sva ta osvajanja bila neizvesna i kratkog daha. I sama „vesternizacija“ je pojava koja se odvijala jedino na površini; ona je samo prikrivala činjenicu da se „ti svetovi uopšte ne razvijaju u sličnom smeru“. Tokom prošlog veka, sasvim neočekivano, Zapad je bio prisiljen da se probudi iz te samoobmane i veoma grubo suoči sa stvarnošću, otkrivajući iznenada „svoju krhkost i trošnost“.
Epoha zapadne dominacije bila je samo kratkotrajna sinkopa, ne i glavna tema svetske istorije. Ta era se primiče završetku, ili je već iza nas. Bilo kako bilo, ova epoha nije bila nikakva kulminacija u istoriji sveta, još manje vrhunac koji je označio njen kraj. Zapad se danas zapravo suočava s krajem svoje hegemonije, a ne s krajem istorije. Istorija se nastavlja, napor da se ona zaustavi je uzaludan, beskoristan, čak i opasan.

„The West and the Rest“

Solženjicin je ove reči izgovorio pred harvardskim studentima godine 1978. Govor je oglašen za „proročki“. S druge strane, izazvao je žestoka osporavanja, pa i lične napade na autora. Posle toga, Solženjicin je pao u nemilost istog Zapada, koji ga je, kao oštrog kritičara Sovjetskog Saveza i komunizma, svega četiri godine ranije dočekao raširenih ruku. To je bila opomena koju Zapad nipošto nije želeo da čuje.
Godine 1989. srušen je Berlinski zid, a uskoro potom i „komunistička imperija zla“. Ovaj događaj dao je polet lažnim teoretičarima, poput Frensisa Fukujame ili Semjuela Hantingtona i čitave gomile njihovih sledbenika, koji su na Zapadu smesta promovisani u vodeće mislioce. Istorija se, prema njima, ili završila, ili je, nasuprot Zapadu, stajao „Ostatak“ – The Rest – prema efektnoj formuli „The West and the Rest“. Zapad je pobedio. Ovaj „Ostatak“ je trebalo apsorbovati ili sasvim potčiniti sebi. Zapad je, u sukobu s tim „Ostatkom“, stajao na strani „slobode“ i „progresa“; „ostatak“ je shvaćen kao jednostavno retrogradan ili kao anahronizam; neka vrsta slučajnog i uzgrednog proizvoda istorije, njena slepa ulica.
Takav Zapad, u svakom pogledu „izuzetan“ i „progresivan“, predvodile su Sjedinjene Američke Države. SAD i danas simbolički predstavlja statua boginje Slobode – ona koja se uzdiže na ušću reke Hadson, na ulazu u njujoršku luku. U njenoj ruci počiva visoko uzdignuta baklja, obasjavajući čitav svet, daleke i nepoznate narode, nudeći im nejasno shvaćenu „slobodu“ – američku definiciju slobode – „slobodu od istorije i njenih zabluda“, kako bi se utopili u budućem planetarnom raju (tržištu). U stvari, kako bi se utopili u jednom utopijskom projektu, u kome više neće postojati ništa osim iluzorne individue, „ekonomske životinje“, sebične i iskorenjene, čije stvarno mesto određuju isključivo potrošnja i „razmena“.

Put ka samouništenju

Bile su to, prema rečima Gi Metana, samo „slatkorečive koještarije“, nešto u šta je sam Zapad grčevito želeo da poveruje; zapravo, galama „samoproklamovanih eksperata i plaćenika“, koji su imali ambiciju „da ponovo ispisuju prošlost i skiciraju budućnost po najtrivijalnijem američkom ukusu“. Zapad je utonuo u svojevrsnu narkozu, zaluđujući samog sebe, a ne „ostatak sveta“. Ukoliko ne bude uspeo da se probudi iz te samoobmane, koju je skrivilo prosvetiteljstvo i iz njega proistekla liberalna ideologija, Zapad će, tvrdio je Solženjicin, jednostavno propasti. Tada je još bio u fazi uzmicanja, povlačenja: „Mora se biti slep pa ne videti da okeani više ne pripadaju Zapadu, dok se kopno pod njegovom kontrolom stalno smanjuje“, izgovorio je Solženjicin. „Dva takozvana svetska rata (oni ni izdaleka nisu bili na svetskom nivou, još ne) predstavljala su samouništenje malog, progresivnog Zapada koji je na taj način pripremio sopstveni kraj. Sledeći rat (koji ne mora biti nuklearni i ne verujem da će takav biti) mogao bi zapadnu civilizaciju sahraniti zauvek.“
Kraj blokovske sučeljenosti sveta i pad socijalističkog bloka nije označio trenutak u kome se istorija završava već upravo suprotno: trenutak u kome je točak istorije ponovo počeo da se okreće. I okretaće se sve snažnije i brže, prouzrokujući niz naglih i neočekivanih promena, daleko značajnijih od pada Berlinskog zida i rušenja bipolarnog svetskog poretka.

Pomračenje zapadne svesti

Jedna ili dve decenije nije dugo razdoblje u svetskoj istoriji. Kada je euforija na Zapadu iščezla, kada su pobedničke fanfare utihnule, svet se nije pokazao bitno različitim nego što je bio pre Hladnog rata. Utopija „jednog sveta“ nije ostvarena. Umesto Sovjetskog Saveza, sada na Istoku ponovo imamo Rusiju, a „Rusija je“, posle kratkotrajne jeljcinovske epohe, kako je to nedavno konstatovao i nemački istoričar Mihael Štirmer na stranicama Di velta, „ponovo postala Rusija – velika sila koja se pruža na dva kontinenta. Ogromna evroazijska imperija sa širokom sferom interesa, koji se protežu od Sredozemnog mora i Bliskog istoka do Latinske Amerike. Ona je oslonac pravoslavlja i sebe smatra Trećim Rimom“. Nemački istoričar postavlja umesno i logično pitanje: „Zar je ovo bilo teško shvatiti još pre 20 godina?“ Takvu Rusiju nije bilo moguće rasparčati, izolovati ni ograditi „sanitarnim kordonima“, još manje preinačiti po sopstvenom ukusu, kao što je to pokušavano tokom vladavine Borisa Jeljcina. Zapad će, pre ili kasnije, morati da se sporazumeva i razgovara s njom kao s ravnopravnom silom, ali pri tome bi „bilo dobro da ne smetne s uma paradoks uzajamnog garantovanog uništenja koji znači da supersile mogu preživeti jedino zajedno ili – zajedno propasti”.
Istinsko iznenađenje za Zapad priredila je Kina. Zašto je Zapad toliko preneražen njenim usponom? Sve negde do sredine XIX veka Kina je bila imperija i nesporna svetska supersila, čak i u domenu ekonomije, i do tada je proizvodila oko 30 procenata svetskog bruto proizvoda. Zauzdavanje Indije, Irana, islamskog sveta, Latinske Amerike i Afrike, ili njihovo zadržavanje u (polu)kolonijalnom položaju, sprečavanje njihovog samostalnog razvoja, i sve to u isto vreme, očigledno je nešto što daleko premašuje snage zapadnog sveta. Najgore od svega: Zapad nastoji da zadrži status kvo, a takvo nastojanje unapred je osuđeno na propast: „Zapadna misao postala je konzervativna“, uočio je Solženjicin, „stanje u svetu trebalo bi da ostane ovakvo kakvo jeste po svaku cenu, ne bi trebalo da bude promena. Taj onesposobljavajući san o statusu kvo simptom je društva koje je došlo do kraja svog razvoja.“
Kada se u pitanju različite i drugačije civilizacije – „drugačiji svetovi“ – Zapad kobno obeležava nerazumevanje, uporna potreba da ih meri i ocenjuje sopstvenim kriterijumima, što prouzrokuje čitav niz tragičnih nesporazuma. To ga onemogućava da zaista shvati Kinu ili iransku „sklopljenu knjigu“, a pogotovu „vizantijsku Rusiju“, kojoj sistematski „negira njen samostalan karakter“ (A. Solženjicin). Ta nesposobnost navodi Zapad na potpuno krive procene i pogrešne korake u političkoj sferi. Postoje ozbiljni „nedostaci u zapadnom pogledu na svet, koji je i doveo do zapadnih osvajanja“. O tome govori i Britanac Alister Kruk: o sada već „kolosalnom pomračenju svesti“ (u Vašingtonu), o „gubitku kognitivne ’vitalnosti’, nauštrb pribegavanja nekakvoj ’nepobitnoj logici’ koja ne dozvoljava ni empatiju ni dopiranje do ’drugosti’“. Pojava o kojoj govori Kruk nije nova, ali u današnje vreme poprima zabrinjavajuće, upravo katastrofalne razmere: „Vašington (i neke evropske elite) povukli su se u svoju ’nišu’ svesti, svoju mentalnu enklavu, ograđenu i zaštićenu od razumevanja – ili angažovanja – sa širim ljudskim iskustvom.“

Stari poredak je zauvek nestao

Unipolarni svetski poredak, po nekoj dubljoj istorijskoj zakonomernosti, prvi je odbacio ruski predsednik Vladimir Putin 2007. godine, na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti.
Zapad je prečuo ovu jasnu poruku. Već sledeće godine Rusija je zapadnu hegemoniju osporila i praktično, kada je, tokom rata s Gruzijom, iskoračila van granica koje joj je propisao Zapad (van granica Ruske Federacije). Godine 2014. Krim je vraćen u sastav Rusije.
Godine 2015. Rusija je, na poziv sirijske vlade, uspešno vojno intervenisala u Siriji, upućujući novi izazov „jednom gospodaru i jednom suverenu“, koji je za sebe uzurpirao pravo da određuje ko ima pravo na upotrebu vojne sile, a ko ne.
Nedavno, na Istočnom ekonomskom forumu u Vladivostoku, na pitanje da li će se Rusija odazvati na poziv na naredni samit G7, ruski predsednik je odgovorio: „Smatram da se epoha Zapada završava.“ Putin ovog puta nije izrekao ništa novo već nešto što već svi znaju, ali se o tome, posebno na Zapadu, radije ćuti.
Stari (liberalni) međunarodni poredak je zauvek nestao, zaključuje Alister Kruk, i u toku je novo pregrupisanje sveta. O tome svedoči čitav niz kriza, od Hongkonga do Srednjeg i Bliskog istoka, one se odvijaju u isto vreme, a sve imaju još nešto zajedničko: deo su procesa u kojima se stvaraju nove podele i novi savezi, kao i nove bezbednosne strukture, u kojima je uticaj Zapada ili veoma oslabljen ili sasvim izostaje. Zapadu, pre svega SAD, preostaje ili da sve to nemoćno posmatra, ili da se iscrpljuje u beznadežnim pokušajima da očuva status kvo.

Veliki preokret

Još značajniji od tekućih političkih kriza je jedan drugi, „daleko širi faktor“: „globalna metamorfoza“, „veliki preokret“, koji prati „kulturna implozija Zapada“. „Pre tako malo vremena zapadna liberalna, kulturna i ekonomska vizija bila je u svom apogeju. Delovala je neizbežno. Delovala je neporecivo. Stajala je kao zapadni centar gravitacije.“ Sada više nije tako, a svet je stigao do raskrsnice, što je predsednika Putina nedavno nateralo da primeti da je i sam liberalizam, bar u najvećem delu sveta ako ne i na Zapadu, prevaziđen. „Ovaj prilično iznenadni ’veliki preokret’“, dodaje Kruk, „ostavio je liberalni tabor – koji se veselio ’na vrhu sveta’ – zbunjenim, ljutim i prestrašenim. U podeljenim SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu, ovi antagonizmi navode ljude da jedni drugim vade oči“ (A. Kruk: Stari poredak je nestao).
Postoji li danas još neko, osim usamljenih i marginalizovanih pojedinaca, ko o tome ozbiljno razmišlja na Zapadu?
O tome je, sasvim skoro, progovorio francuski predsednik Emanuel Makron, i to, što je posebno značajno, na tradicionalnoj konferenciji ambasadora Francuske održanoj u Jelisejskoj palati, 27. avgusta. Zaključak je nedvosmislen: „Prisustvujemo kraju zapadne hegemonije u svetu.“
Sve do sada, primetio je Makron, međunarodni poredak se oslanjao na „zapadnu hegemoniju iz XVIII veka“; hegemoniju koja je „naizgled bila i francuska, zahvaljujući osamnaestovekovnom prosvetiteljstvu“, zatim britanska u XIX stoleću, i najzad američka, u XX. Ali „sada se sve to menja“. Čak je i „tržišna ekonomija, izmišljena u Evropi i za Evropu“, tokom poslednjih decenija „postepeno zalutala“; proces se preokrenuo u svoju suprotnost i sada „dovodi do nejednakosti koja se više ne može tolerisati“. Ta „neviđena nejednakost“, koju stvara liberalni kapitalizam, dovodi do „dubokih promena i u našem političkom poretku“. Kapitalizam je, izgovorio je Emanuel Makron, jednostavno „sišao s uma“.
Makronove reči nisu naišle na odgovarajući odjek u zapadnim medijima, nisu pokrenule nikakvu debatu ni javnu raspravu. Za zapadne elite upravo to je poruka koju ne žele da čuju i koju panično odbacuju jer ne prestaju da sanjaju o povratku na staro, o konzervaciji prethodnog stanja, dok se „spoljni svet nezadrživo transformiše“. To je, naravno, zabluda: „Status kvo se neće vratiti ni kod kuće, na Zapadu“. Ovaj „veliki preokret“ ima značaj i obim epohalne promene. U tim promenama se ne preobražava samo „spoljni svet“, već i sam Zapad, ma koliko se zapadne elite odupirale tome.

[/restrict]