IMA LI PONUDE S ISTOKA?

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić već neko vreme javno govori da Srbija od Zapada ne dobija nikakve ponude za kompromisno rešenje kosovskog pitanja. Ima li, međutim, ponude s Istoka i kakve? Šta nam o tome govori upravo završena poseta premijera Ruske Federacije Dmitrija Medvedeva

Rusija se zalaže isključivo za mirno rešavanje kosovskog problema na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, izjavio je premijer Rusije Dmitrij Medvedev u govoru pred Narodnom skupštinom Republike Srbije. Iako je njegov govor obilovao zaista važnim tačkama i stavovima, upravo se ovaj može smatrati suštinski najvažnijim, s obzirom na međunarodne izazove s kojima se Srbija suočava. Ne pokušavajući da svoj i do sada bezbroj puta ponovljeni stav Moskve upakuje u bilo kakve diplomatske oblande, ni zbog nas, niti zbog naših „zapadnih partnera“, Medvedev je jasno i glasno rekao da problem Kosova i Metohije može biti rešen „isključivo“ u skladu i na osnovu Rezolucije 1244. A u toj Rezoluciji 1244 se, da podsetimo, podjednako jasno i glasno navodi: „Potvrđujemo posvećenost svih država članica (UN) suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država u regionu, kao što je navedeno u Završnom aktu iz Helsinkija i aneksu 2 (Rezolucije 1244). Potvrđujemo pozive iz prethodnih rezolucija za suštinskom autonomijom i značajnom samoupravom na Kosovu.“

NEDIPLOMATSKA JASNOĆA Dakle, potpuno je nedvosmisleno da Rusija, makar za sada, a nadamo se da taj stav neće promeniti, jedino moguće rešenje kosovskog pitanja vidi u okviru Rezolucije 1244, odnosno u okviru poštovanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije, kao pravne naslednice SR Jugoslavije. Istovetan stav izneo je i predsednik Rusije Vladimir Putin prilikom posete Srbiji pre devet meseci, 17. januara ove godine. „Što se tiče Kosova, naš stav je poznat, zalažemo se za postizanje održivog rešenja na osnovu Rezolucije 1244“, rekao je tada Putin. Tokom posete Beogradu jula 2018. ovaj stav iznela je i portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova rekavši da je „rešenje kosovskog problema moguće isključivo u uslovima koji su prihvatljivi za Srbiju“, te da je „pozicija Rusije da proces pregovora treba da se odvija uz poštovanje međunarodnog prava, a da je kamen temeljac za rešenje kosovskog pitanja Rezolucija 1244, u skladu sa kojom je Kosovo sastavni deo Srbije“. Paralelno s boravkom Zaharove u Beogradu oglasio se bio i vrlo uticajni zamenik sekretara Generalnog saveta Putinove Jedinstvene Rusije i član Odbora za međunarodne odnose Državne dume Rusije Sergej Železnjak rekavši da njegova zemlja neće podržati nikakav „separatni dogovor sa samoproglašenom Prištinom, na koji spoljnopolitička služba EU prisiljava vlasti Srbije“.
Predsednik Vučić već neko vreme ponavlja da Srbiji od Zapada nije stigla nikakva ponuda u vezi s kompromisnim rešavanjem kosovskog pitanja i nekakvog eventualnog razgraničavanja, što je poslednji put ponovio u intervjuu „Sputnjiku“ datom neposredno po odlasku Dmitrija Medvedeva, i da na sve svoje konstruktivne predloge dobija odgovor: „Ne može! Kosovo je nezavisno u celini teritorije, ali razumemo vaš problem, i u ovom trenutku nemamo mnogo toga da ponudimo.“ Sada možemo sa sigurnošću da kažemo da Srbiji nikakve ponude ne stižu ni sa Istoka. Sudeći po svim ovim izjavama koje su samo deo onoga što zvanična Moskva iznova i iznova ponavlja, Rusija će podržati samo rešenje koje je u skladu s Rezolucijom 1244 i poštovanjem teritorijalnog integriteta Srbije, što ne podrazumeva bilo kakvo „razgraničavanje“.

ŠTA ĆE BITI NA KRAJU? U ovom kontekstu beogradski dopisnik televizije „Klan“ Idro Seferi delimično je u pravu kada kaže da će „Srbija na kraju morati da ’zamoli’ Rusiju i Kinu da prihvate članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama (UN)“. Zaista, sudeći po svemu ovome, Srbija bi, ako bi pristala na nekakav „separatni sporazum“, za članstvo „Kosova“ u UN morala da moli Rusiju i Kinu. Pitanje je samo da se Idro Seferi, kao i mnogi drugi, nije malo zaleteo kada je razmatrao opcije o tome kakav bi mogao da bude taj „kraj“. Fascinantna je samouverenost ne samo dopisnika Seferija nego i mnogih drugih iz albanske zajednice na Kosovu, i njihova ubeđenost da se dijalog Beograda i Prištine ne može okončati nikako drugačije nego „međusobnim priznanjem“. U krajnjoj liniji, sve i da Beograd na kraju poklekne i prihvati Moskvi neprihvatljivi „separatni sporazum“, šta Prištini garantuje da bi Moskva ili Peking prihvatili molbu Beograda? Pa imaju Rusija i Kina, kao što nam stalno ukazuju sunarodnici iz druge Srbije, neke svoje interese kojima se vode, i njihov odnos prema Beogradu nije u konačnici plod samo ljubavi i želje za pravdom. Da li bi Peking zaista takvim potezom otvorio put za nezavisnost Tajvana, Tibeta, ili Hongkonga? Baš bismo morali da ih molimo. Da ne pominjemo zid pred kojim se dijalog Beograda i Prištine i ovako nalazi već skoro godinu dana. Smena vlasti do koje dolazi u Prištini teško da će, sudeći po dosadašnjim izjavama i stavovima najverovatnijih novih lidera, tu nešto promeniti.
Najvažnije od svega, a to se često gubi iz vida, jeste činjenica da se i Rezolucija 1244 na koju se pozivaju i Beograd, i Moskva, u suštini već, takva kakva jeste, zasniva na kompromisu. I to na kompromisu na koji su i Beograd, i Moskva pristali u trenutku kada su bili najslabiji, a Zapad u zenitu svoje moći. Ako Zapad 1999. godine nije mogao Beograd, pa ni Moskvu, da prisili na bilo šta drugo od dokumenta koji, istini za volju predviđa i povlačenje vojske, policije i određenih institucija, cementira poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije, odnosno Srbije i govori o „suštinskoj autonomiji“ i „samoupravi“ na Kosovu, zašto bi iko razuman danas, kada su se međunarodni odnosi nedvojbeno promenili, mogao da očekuje išta više? Jednačina je vrlo prosta. SR Jugoslavija je 1999. godine na kompromis u vidu Rezolucije 1244 pristala pod žestokim 78 dana dugim bombardovanjem i pretnjama da će ono postati još žešće bez mogućnosti da Moskva to ikako spreči. Naprotiv, iz tada slomljene Rusije stizala su upozorenja da se ponuđeno mora prihvatiti. Jednostrana nezavisnost proglašena je u trenutku kada su vlasti u Srbiji u dobroj meri bile naklonjene bezuslovnoj kooperativnosti sa Zapadom, a Rusija se još oporavljala od kolapsa iz devedesetih. Takođe, sve jasnije se vidi i da oni koji su mislili da imaju nespornu podršku „najmoćnije“ zemlje na svetu mogu vrlo lako, preko noći, ostati bez te podrške i biti prepušteni na milost i nemilost svojih neprijatelja prema kojima su se do juče odnosili bahato i s prezirom. Poput Kurda, da ne pominjemo neke druge primere.
Dok sa Zapada, kako Vučić kaže, ne dobijamo nikakve kompromisne ponude osim ultimatuma da priznamo jednostranu nezavisnost Kosova, ni s Istoka nam ne stižu bilo kakve drugačije poruke nego da se mora poštovati Rezolucija 1244. To je njihova „isključiva“ ponuda. Sada je samo pitanje ko se u svemu ovome malo preračunao. Sve opcije su i dalje otvorene, a ponude na stolu.