Андрићева награда за 2018. годину: Српске приче Драгана Стојановића

Због чега је могуће устврдити да никада жене фикције нису биле лепша бића него када их је овај писац поново стављао у речи

Пише Александар Јовановић

У својој одлуци, Жири за доделу Андрићеве награде дао је виђење збирке приповедака Ћерка шпанског борца у којем су, у сажетом виду, садржана бар два разлога зашто је она између већег броја прошлогодишњих књига овог жанра издвојена и награђена. Најпре, то је књига која, по ономе шта нам говори и како то чини, враћа достојанство причи и причању. И, друго, на уметнички заиста импресиван начин, у њој се наставио Андрићев говор о узглобљености и неумитном трагичком сплету историјских збивања и личних судбина. То је Драган Стојановић могао да уради не само зато што је проучио готово сву релевантну литературу о делу и личности нашег нобеловца, посебно ону која је из књижевних, а још више из некњижевних разлога настајала последњих деценија, него је дао и изузетну студију Лепа бића Иве Андрића. У њој је веома прецизно а лепо, са дубоким и меланхоличним разумевањем, прочитао Андрићеве приповетке у којима се женска лепота укрстила са пропадљивошћу, а тамна судбинска љубав са стварним или симболичким умирањем. То је једна од најлепших књига тумачења икада написана на српском језику, у коју је стала мисаона чулност кондензована у напрегнути нерв Андрићевог читаоца. Никада жене фикције нису биле лепша бића него када их је Драган Стојановић поново стављао у речи.
[restrict]

Ћерка шпанског борца у своје три приповетке или новеле (како их сам аутор назива) има своју ширу и ужу причу. Све три приче су готово хронолошки дате у контексту онога што се нашем народу догађало од Првог светског рата буквално до наших дана. Прва од њих, „Патро“, нека врста породичне хронике са низом улазних рукаваца, почиње у предвечерје Церске битке, убиством с леђа једног младог Србина мобилисаног у аустријску војску, а наставља се атмосфером у нашем прекодринском народу после убиства краља Александра, преживљавањем у окупираном Београду и послератним годинама. Друга, „Ерихова смрт“, можда и најбоља приповетка у збирци, иде међу врхунска књижевна остварења о Београду у Другом светском рату, мада се њено смисаоно поље тиме не исцрпљује. Исприповедана је, ако тако може да се каже, да хвата различите друштвене и ратне слојеве, са различитим тачкама гледишта: од избегличке породице, чији сви чланови опет имају сасвим различите судбине, затим старих београдских породица, са најмлађим потомцима блиским новим послератним властима, преко нижих до једног од највиших немачких окупацијских официра, Ериха (презиме), не само главног јунака него, у сваком погледу, стожера ове вишеструко разгранате приче. Трећа, „Ћерка шпанског борца“, наставља отприлике тамо где су прва и друга стале: од послератног усељавања у куће државних непријатеља, правих и лажних шпанских бораца, преко распада једне идеологије, до НАТО бомбардовања и нових сеоба у свет.

Нема Стојановићеве прозе без женских ликова. Није случајно на почетку овог образложења поменута његова студија о Андрићевим јунакињама, као што није случајно да је прва студија о његовом делу насловљена Земаљско и свето у љубави (аутор је Катарина Рорингер Вешовић). Један од битних, можда и најбитнијих заједничких пресека Стојановићевих студија и његове прозе била би његова усмереност на најважнија питања човековог постојања и значаја љубави и опчињености лепотом као могућих упоришних тачака. У ове три приче, у готово градацијском низу, пред нас излазе Емина, Зорка, Олга, Милица, Жанин, Светлана (Лиц), утичући битно на догађаје, али и присиљавајући јунаке да се суоче са самима собом. То су они судбински сусрети, земаљски и свети истовремено, у којима се потврђује или поништава егзистенција, а после којих јунаци ове прозе најчешће закорачују у празнину и нигдину.

Треба рећи коју реч и о особеностима Стојановићевог приповедања. На почетку „Ерихове смрти“ он као да се делом аутопоетички поигравао са сопственим писањем: „Ово треба испричати што краће – и заборавити“. Да би мало касније додао: „но управо зарад те истине неопходно је имати на уму да је у овим пословима језгровитост потребна и добра, мада се не може унапред рећи са колико се речи постиже.“ И при крају тог поетичког пасуса: „Некад је управо опширност неизбежна, ма колико застрашивала оног ко се сретне са причом.“ Језгровито или опширно, како нам Стојановић прича своје приче? Без дилеме, језгровито, без обзира на њихову дужину – ако се узме шта је све у њих стало, а стало је много тога. Његова реченица је веома често склупчана у себе, готово логички вођена и математички прецизна, са духовито-ироничним коментарима, понекад са курзивираним речима које нам откривају или сугеришу приповедачеву тачку гледишта.

Али језгровитост није редуковала приче и свела их на једноставан низ догађаја. У њих је, поменуто је већ, уграђен читав претходни и почетак овога века. У подтексту приповедања стоје многа знања, која препознајемо или не препознајемо али их увек осећамо, о историји, култури, полицијским механизмима, окупацијском животу, послератном комунистичком терору и психолошким портретима победника, укључив и конкретна имена и судбине постојећих људи, од окупацијских комесара и истражитеља до угледних београдских професора психијатрије. Њихови портрети, уз све поетичке слободе, садрже бројне податке до којих није било увек лако доћи. У том погледу, карактеристичан је, у „Ериховој смрти“, низ од девет сажетих и прецизних портрета високих немачких официра који су били задужени за Балкан, Србију и за Београд, а истакли су се организовањем одмазди, стрељањем талаца, прогоном Срба и Јевреја. Нису они дати као страно тело или фабулативни предах у овој причи: инсистирањем на њиховом психолошком склопу и непостојању несагласја између њиховог образовања и задатака које су обављали, као и на чињеници да су сви прошли готово некажњено, они чине њен битан смисаони ток. (Рецимо, одбрана једнога од њих се заснивала на податку да су Срби, по немачкој рачуници по којој су стрељали 100 Срба за једног Немца, остали дужни преко 20 хиљада талаца.) Ако игде, овде видимо здружене на делу полихисторско образовање, књижевну имагинацију и стилску прецизност.

Није дуг пут од етичких филозофских и теолошких питања до апорија о злу. Новеле Ћерке шпанског борца писао је не само аутор студије о иронији и значењу него и огледа о Томасу Ману, Достојевском, о поверењу у Богородицу. Са постојањем зла у сопственим животима и свету суочавају се сви његови јунаци, а изражавају га сходно ономе што им се дешава, својој природи и образовању. Схватања блиска приповедачу (и стратегији приповедања) дата су отвореније на више места у књизи, а највише у дијалогу Жанин и Ериха у „Ериховој смрти“. „И немој очекивати да ти кажем да је зло које чините апсолутно, па да буде основа за ваш црни понос, црно достојанство. Зло не може бити апсолутно, јер тада свет не би могао постојати. То што ви чините је апсолутно неопростиво, то је сасвим нешто друго“, речи су које упућује Жанин високом немачком официру. А нешто касније ће додати: „Смањите убијање, мада ти то неће помоћи, ако будеш изведен пред суд за ратне злочине. Али мање зла је увек боље.“ Оно што се десило после тог разговора, Ерихово безразложно и ризично спасавање девојке која је убила немачког војника (свог љубавника) и његово самоубиство после рата када му више ништа није претило, можемо пратити и као дубоки и непосредни одјек Жанининих речи. Апсолутно зло не може да постоји, сматра наш данашњи добитник, јер би онда добро било немогуће. А целокупно Стојановићево дело је велика похвала и, да се парафразира наслов једне његове књиге, велико поверење у добро, љубав и уметност.

На свој начин, сходно сопственом психичком склопу и својој тачки гледишта, то изражава и Алекса, који је временом био све уверенији да треба сачувати само добро: „Али уза све то мисао да треба бележити оно што је добро, све га је више обузимала.“ Чувањем добра, зло бледи и губи се у времену, тако би до краја могла да се изведе његова мисао, чему он није био одвећ склон. У замишљеном дијалогу са једним од најмоћнијих људи комесарске управе у Недићевој Србији, Алекса ће се према односу зла и правде определити на начин који је сасвим близак не само приповедачу него и његовом аутору: „Замишљао је како говори том још моћном човеку да није ствар само у сили, ево Стари завет, него је ту и правда. Не може да победи неправда. На крају, Бог ће оснажити људе да сломе зло. Он ће рећи да неправда и те како може да победи и да се то безброј пута у историји десило. Осим тога, пошто он није баш тако глуп, рећи ће да и онда када правда победи, што ничим није гарантовано, зло је, свеједно, увек и неизоставно, помешано с њом. Нема правде без зла. Ја ћу му одговорити, јесте, помешано је, али је правда.“

Стојановићеве приповетке воде читање и читаоца у више праваца. Један је већ назначен. То је књига о српској судбини, непрестаном затирању којем смо изложени, усуду историје, али и о доброти у условима који доброти нису склони. Исприповедана је са српског становишта, са дубоким разумевањем за људске судбине у трагичним околностима, без мржње и подвођења приче било каквој идеологији или мистификовању. Истрајавању на становишту да зло има своју границу и да правда није немоћна ни када су јој сви путеви затворени, приповедач, осим психолошке и универзалне, даје и националну димензију. Било би добро – а предлог се не даје под утиском данашње свечаности – да награђене Стојановићеве приче буду саставни део гимназијске лектире, макар и у њеном изборном делу.

Вреди, на самом крају, поменути још једну одлику приповедања Драгана Стојановића: оно стаје на одређеним граничним тачкама, након којих нема поузданих података ни разумевања конкретних дешавања и људских поступака. Прича не може и не жели да прати шта је до краја било са одређеним јунацима и куда су могле да оду њихове судбине, не осветљава до краја мукле породичне односе, ни зашто се поједини јунаци, у супротности са својим досадашњим поступцима, одлучују да (макар и за тренутак) стану на страну добра или да оду у смрт када су се спасли свих опасности, како је могуће да постоје, а постоје, видовити људи, и тако редом. „О томе се не може више знати“, односно: „Остају нам мање или више произвољне претпоставке“ или: „На то нема поузданог одговора. Никаква ’филозофија’ ту не помаже“, наглашава приповедач на више места. Има у људској природи и поступцима заиста нешто тамно, неразумљиво и необјашњиво што остаје такво какво је, упркос напору да се објасни, да се сведе на неки логички след или прогласи парадоксалним: „Ако неко помисли да је то парадоксално, нека узме у обзир да је, парадоксално-непарадоксално, било тако. Било је тако.“

Приповедачево било је тако, иако се можда чини да није тако него да је обрнуто, још једном потврђује надмоћ приче и приповедања над разграђивањем и заборавом који нам прети. Три новеле Ћерке шпанског борца уградиле су у себе, истовремено сажето и детаљно, највиша национална и морална питања, удахнуле им дах људских судбина и учиниле да их читамо са најдубљим поверењем и радошћу.       

Реч на уручењу Награде у Задужбини Иве Андрића, 10. октобар 2019

ПО УЗОРУ НА АНДРИЋА

Велика ми је част што је овогодишњи добитник „Андрићеве награде“, професор Драган Стојановић целокупну новчану награду од 300.000 динара одлучио да донира нашој хуманитарној организацији Солидарност за Косово. Изузетно сам му захвалан на великој дарежљивости, као и на поверењу које има у наш рад.

Када ми је господин Стојановић изјавио своју намеру пре неколико дана, додао је: „Не бих желео да се о томе говори, шта ви мислите?“ Рекао сам му да смо, у данашњем времену, окружени мноштвом информација, углавном негативних, и да се, нажалост, о добрим стварима ретко говори. Нашем друштву су потребни узори и позитивна дела на које ћемо моћи да се угледамо како бисмо били бољи.

Професор Стојановић је пристао на мој предлог и рекао да се одлучио за овај гест по узору на Ива Андрића који је све своје награде поклонио школама у Босни и Херцеговини.

Сигуран сам да ће се неко, у скорој будућности, угледати и на професора Стојановића који је своју награду поклонио Србима на Косову и Метохији. Хвала вам од срца, професоре!

 Арно Гујон

[/restrict]